„Zašto ste dolazili bez hulahopki na časove, da mu olakšate?“: Gde prestaju advokatska pitanja i počinje mučenje žrtve silovanja

Pitanja u sličnom stilu su se nizala, što otvara pitanje da li je ovakav način ispitivanja žrtve silovanja legitiman i postoji li granica u unižavanju žena koje pred sudom, a i javnošću, po više puta budu retraumatizovane zbog iznova i iznova proživljenog iskustva i svedočenja.

Advokat Jovica Todorović kaže za Danas da su u unakrsnom ispitivanju dozvoljena sugestivna pitanja, ali ne i dvosmislena.

– Uz to, naravno, važe i opšta pravila o poštovanju ličnosti svih učesnika u postupku. Unakrsno ispitivanje ostavlja prostor da odbrana proveri, pa i dovede u pitanje verodostojnost osnovnog iskaza svedoka, što omogućava da odbrana unakrsnim ispitivanjem poljulja veru suda u istinitost i verodostojnost iskaza svedoka – ukazuje Todorović.

Dodaje da budući da sud o iskazu svedoka sudi na osnovu slobodnog sudijskog uverenja, taj “utisak” koji svedok ostavlja na sud može da bude presudan u oceni dokaza, pa je legitimno ostaviti i jedan prostor odbrani da poljulja ispitivanjem svedoka poverenje suda u njegov iskaz.

– Šta nije dozvoljeno? Nije dozvoljeno postavljati pitanje koje polazi od pretpostavke da je svedok izjavio nešto što nije izjavio, i na taj način ga lukavo dovoditi u kontradiktornost koja zapravo ne postoji. To su kapciozna pitanja. Konkretan primer koji ste naveli, o nošenju hulahopki, jeste kapciozno pitanje, a time i nedopušteno, ako svedok u osnovnom iskazu nije izjavila bilo šta što bi se moglo tumačiti kao svedočenje o njenoj volji za fizičkim kontaktom o kome je u ispitavnju, izgleda, reč – ističe Todorović.

Dakle, dodaje, ako ona nije ništa u tom smislu izjavila, a branilac sugeriše pitanjem “da mu olakšate”, onda on navodi da je rekla ono što nije, i to je nedozvoljeno pitanje. Naravno, podvlači, uz značajnu ogradu da mi ne znamo šta je predhodilo ovom pitanju.

– Naglasio bih da ovde nismo na terenu profesionalne etike advokata, već na terenu sudske ocene dopuštenosti određenih pitanja. Ne ceni se da li je kolega postupao etično, nego da li je postavljao dopuštena pitanja, a o tome odlučuje sud. Tog “prelaženja granice” u praksi naravno ima, sud prelaženje granice često sprečava, ponekad propusti da to učini, a često ne dozvoljava odgovore na pitanja koja su dopuštena u unakrsnom ispitivanju. Dakle, praksa je tu vrlo raznolika – ukazuje Todorović.

On ističe da granicu dopuštenosti ocenjuje sud kod svakog pitanja ili druge radnje koju branilac preduzima.

– Ne treba osuđivati advokata, njegov posao nije da pomaže da njegov klijent bude osuđen. Naprotiv. Advokat je dužan da preduzme sve, što je dopušeno naravno, a šta je dopušteno ocenjuje sud, da bi popravio položaj svog klijenta. Nije prijatno, verujem i kolegi koji je branilac, ali se jedino tako dolazi do pravde u koju se naknadno neće sumnjati sa obrazloženjem da okrivljenog nije niko branio, jer je bio izložen osudi javnosti – ocenjuje Todorović.

Prema njegovim rečima, zaštita žrtve nasilja, naknadna viktimizacija u odnosu na potrebe dokazivanja, jesu veliki sistemski problemi.

– Možemo se složiti da balans između zaštite žrtve i potreba dokazivanja van razumne sumnje, do potpunog uverenja suda u dokazanu činjenicu, sistemski možda nije dovoljno dobro postavljen, ali to se može popraviti samo sistemskim, dakle zakonskim inovacijama – zaključuje Jovica Todorović.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kaže za Danas da su joj vrlo podeljena osećanja u vezi sa činjenicom da je suđenje otvoreno za javnost.

Sa jedne strane, smatra da je dobro da konačno javnost ima uvid u to kako izgleda proces za seksualno nasilje i na koje sve načine su preživele izložene poniženju i retraumatizaciji, pre svega od strane advokata odbrane.

Sa druge strane, ističe, žao joj je jer javnost u to dobija uvid upravo preko leđa tih istih preživelih čija se intima i najtraumatičniji događaji u životu dele sa celokupnim stanovništvom.

– Advokati odbrane svakako da moraju imati pravo da rade svoj posao, ali sudija je tu da postavi granice i odredi da li određena pitanja doprinose svrsi suđenja ili su tu u sasvim drugoj funkciji. Pravosudni sistem u celini mora biti zasnovan na trauma informisanom pristupu, a on podrazumeva razumevanje iskustva traume i razumevanje zašto žrtve nekada ne mogu da se sete određenih detalja – da to ne da ne znači da lažu, već sasvim suprotno, to je sastavni deo iskustva. Takođe se mora uzeti u obzir negativan uticaj okrivljavanje žrtve na njen oporavak, uključujući i okrivljavanje koje dolazi od strane odbrane – ukazuje Pavlović.

Prema njenim rečima, celokupan sistem morao bi u centar pažnje i brige staviti preživele, „a nekad se čini da je kod nas sasvim obrnuto – da oni koji su optuženi za nasilje naiđu na više empatije“.