Agresivna komunikacija na internetu je ogledalo našeg društva

Količinu jezika mržnje i agresivnosti na internetu možda ne možemo da odredimo matematički precizno, ali nema sumnje da agresivne komunikacije ima, i to – previše.

Dovoljno je da provedete nekoliko minuta „skrolujućiˮ društvenim mrežama ili da površno „bacite pogledˮ na odeljak sa komentarima čitalaca nekog portala, i vrlo brzo ćete naići na žustru raspravu među internet korisnicima, najčešće neargumentovanu, svedenu na psovke, uvrede ali i pretnje.

Izuzev napetih rasprava, nečiji bes i mržnja prema određenom pojedincu ili grupi se ispoljavaju na internetu čak i kada druga strana nema priliku da odgovori ili čak to ni ne želi.

Na meti takvih napada su kako građani, tako i javne ličnosti, političari, aktivisti, novinari. Primera je strahovito mnogo, a među poslednjim je i pretnja upućena Milici Šarić, urednici Centra za istraživačko novinarstvo (CINS).

„Fukaro plaćenička… Bliži ti se kraj fuksoˮ – ovu pretnju je pronašla u jednom od odgovora ispod svog tvita.

Zbog ugrožavanja sigurnosti, podnela je krivičnu prijavu Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal.

U svojim kasnijim medijskim nastupima, ocenila je da je „povod za pretnje njen celokupni istraživački novinarski radˮ.

Doduše, pojedinima povod za izliv besa i mržnje često budu i sasvim bezazlene situacije. Primer, takođe skorašnji, jeste fotografija proslavljene teniserke Ane Ivanović na kojoj sa svojim suprugom, bivšim nemačkim fudbalerom Bastijanom Švajnštajgeom sedi ispred novogodišnje jelke. Fotografiju je podelila na svom Tviter nalogu uz komentar „Mi smo već okitili jelku! Ko je još spreman za Božić?ˮ, što je izazvalo brojne ružne i uvredljive komentare poput onog da je „mogla rađati decu sa Srbinomˮ.

Šta je okidač?

Mnogi internet korisnici komentare na raznim onlajn kanalima ostavljaju ne skrivajući svoje pravo ime i prezime, ali svakako da izlivi mržnje i besa, etiketiranje, vređanje i pretnje dostižu sasvim nove proporcije kada se oni koji ih šalju nađu iza maske zvane anonimnost.

Okidač za agresivnu komunikaciju može da bude bilo šta, smatra sociološkinja Milena Marić, posebno kada u nekom društvu, poput našeg, postoji dugotrajna kolektivna frustracija na životnom planu.

„Dovoljna je fotografija uspešne teniserke, objava neke manje poznate nevladine organizacije, izjava nekog ‚omraženogʼ političara, ili nepopularno mišljenje o nekoj temi, gotovo bilo šta. Internet komunikacija je dominantno pisana, ali u stvarnom vremenu. Ovo ohrabruje negativne komentare, dok istovremeno omogućava olakšanje. Da se internet razvijao tako da svaki svoj komentar morate da snimite i pošaljete, verovatno bi bilo nešto drugačijeˮ, kaže Marić.

Prema njenim rečima, naše društvo je odavno razoreno i siromašno, zbog čega je i zanemareno mentalno zdravlje i lečenje ratnih ili drugih trauma.

„Sve to generiše svojevrsnu kolektivnu frustraciju i porast agresije, ne samo u komunikaciji. Dok je pre 20 godina prisustvo na internetu podrazumevalo visok nivo tehnološke i druge pismenosti, relativno viši standard, a društvene mreže i smart mobilni telefoni nisu ni postojali, danas je situacija upravo suprotna. Društvene mreže i internet su dostupni svima. Demokratizacija interneta je pozitivna stvar, ali je ogolila i činjenice kojih su ranije bili svesni uglavnom oni koji su se bavili istraživanjem društva. Sada je i manje upućenim posmatračima očigledno ono što se primećivalo u istraživanjima još devedesetih – društveno rastakanje. U tom smislu, ne utiče komunikacija na internetu na društvo, već obratno – društvo utiče na komunikaciju na internetu. Internet je samo ogledalo nekog društvaˮ, konstatuje Marić.

Naša sagovornica je mišljenja da bi prilikom analize komentara na internetu trebalo imati u vidu da postoje dve grupe onih koji komentarišu.

„Postoje manje ili više organizovane, često i plaćene, grupe koje komentarišu po nalogu, ali i postoje trendovi u razmišljanju kojih se određeni komentatori drže nerazmišljajući. Ova druga grupa komentara je iskrena, nevezano za to da li se komentariše anonimno ili ne – miloševićevska retorika je daleko nadživela svog tvorca. Tako se ,mrzeʼ nevladine organizacije, Zapad, pripadnici nacionalnih i drugih manjina i sve ostale ,sile mraka i bezumljaʼ. Ove druge komentare treba posmatrati ozbiljno jer oni jesu odraz vrednosti u našem društvuˮ, objašnjava Marić.

Teme koje podstiču agresiju

Prema ispitivanju koje su sproveli Beogradski centar za ljudska prava i Centar za nove medije LIBER, u periodu od novembra 2017. do septembra 2018. godine, čak 1933 od ukupno 65.493 vesti na četiri internet portala Blic, B92, Informer i Kurir napisano je govorom mržnje. A od ostavljenih 743.170 komentara na društvenim mrežama ispod tih vesti, govor mržnje prepoznat je u čak 15.294 komentara.

Zanimljivo je i da je ispod političkih vesti zabeleženo čak 27 odsto komentara koji su širili govor mržnje, potom u 25 odsto slučajeva ispod vesti iz hronike, kao i vesti o Kosovu i regionu, a jezik mržnje prisutan je čak i prilikom komentarisanja sportskih utakmica kada igraju države bivše Jugoslavije.

Istorijske i identitetske teme, teme koje se tiču osetljivih grupa, kao i bioetičke teme, prema mišljenju Stefana Janjića, asistenta na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i urednika portala Fake news tragač, predstavljaju grupe tema za koje se unapred može pretpostaviti da će izazvati polemike, pa samim tim i govor mržnje.

„Ukoliko u jednom društvu postoji velika socijalna distanca prema određenim grupama, lako je kreirati zapaljivu retoriku koju će potom usvojiti i širiti različita ,onlajn plemenaʼ. Najčešća meta toksičnih narativa u Srbiji danas su najverovatnije migranti. Fejsbuk grupa ,STOP naseljavanju migranataʼ ima više od 300.000 članova i to je broj ljudi koje nijedna druga važna društvena tema – nezaposlenost, pandemija, odliv radne snage, loš obrazovni sistem – nije uspela da mobiliše u tolikoj meri. Iako u ,pravilimaʼ ove grupe stoji jasna napomena da je zabranjeno širenje glasina i neistina, objavljivanje pretnji i poziva na linč ili ubistvo, ova se pravila konstantno krše. Čak i da imaju najbolju nameru, administratori ove grupe ne mogu da kontrolišu toliku bujicu sadržaja, koji generiše onlajn zajednica veličine Novog Sadaˮ, kaže naš sagovornik.

Osim toga, i sami novinari i urednici medija, ne samo izborom tema, već i načinom izveštavanja doprinose širenju komunikativne agresije.

„Oni novinari i urednici koji imaju nameru da rasplamsaju govor mržnje – a takvih nije malo – ne moraju i sami koristiti govor mržnje. Dovoljno je da u naslovu ponude nekoliko ključnih reči i bombastičnih asocijacija da bi u komentarima pokrenuli talas uvreda. Svaki put kada se ta bačena ,hepo kockaʼ zapali, mediju koji generiše toksične narative raste vidljivost, a samim tim i potencijalna zaradaˮ, dodaje Janjić.

Kontrola, a ne ukidanje komentara

Čak tri četvrtine čitalaca lista Danas, odnosno 76 odsto anketiranih ne podržava ukidanje komentara na portalu, pokazala je anketa koju je, tokom marta ove godine, Danas sproveo među svojim čitaocima.

Publika želi da komentariše, debatuje, polemiše. Mogućnost dvosmerne komunikacije otvara medije ka publici, ali istovremeno predstavlja i novi izazov za medije.

Zbog velike količine komentara neprimerenog i nezakonitog sadržaja, zbog kojih mogu da snose pravnu odgovornost, brojni onlajn mediji su se ipak odlučili, ne samo u Srbiji već i širom sveta, da ukinu komentarisanje.

U Srbiji, mogućnost direktnog komentarisanja sadržaja ne pruža 18 onlajn medija, dok 52 portala dozvoljava komentarisanje, a među njima 32 medija ima jasna pravila komentarisanja, dok ih 20 medija uopšte nema.

Ovo je pokazalo istraživanje pod nazivom „Analiza primene Smernica za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženju u 70 medijaˮ, koje su zajedno sproveli Savet za štampu i SHARE fondacija 2018. godine.

Savet za štampu u „Smernicama za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženjuˮ propisuje da su komentari koji se objavljuju na kanalima komunikacije onlajn medija „predmet brižljive procene medijaˮ.

Stoga se medijima preporučuje da odaberu da li će vršiti prethodnu moderaciju komentara, te korisnika obavestiti zašto njegov komentar ne može da bude objavljen, ili će se odlučiti za naknadnu moderaciju, odnosno obaveštavati čitaoce zašto su njihovi komentari uklonjeni.

Ovakva vrsta kontrole i regulacije komentara ispod vesti u onlajn medijima u velikoj meri je umanjila obim i intenzitet govora mržnje. Međutim, isto se ne može reći za komentare koji se ostavljaju ispod istih tih vesti koje su objavljene na profilima medija na društvenim mrežama.

I Janjić primećuje da deo odgovornosti za komentare čitalaca na portalima snose administratori portala, ali oni, sa druge strane, nemaju nikakvu preventivnu ulogu kada je reč o komentarima na društvenim mrežama.

„Nažalost, imam utisak da Fejsbuk, spram svoje moći, pozicije, uticaja i novca kojim raspolaže, ulaže premalo napora da suzbije govor mržnje, kao i da na raspolaganju ima premalo administratora sa našeg govornog područja. Osim brisanja pojedinačnih komentara i banovanja korisnika, na društvenim mrežama moguće je preduzeti i krupnije korake, poput brisanja čitavih grupa i stranica koje kontinuirano šire mržnju i netrpeljivost. Međutim, takve nas akcije neće nužno dovesti do cilja, jer je rasute grupe veoma lako ponovo mobilisati. Jednom rasuti, oni se mogu ponovo okupiti još ostrašćeniji, uvereni da im ,duboka državaʼ ili neka druga tajna sila namerno ograničava slobodu govora i cenzurišeˮ, objašnjava Janjić.

Medijska pismenost ne može doneti brzu promenu

Da bismo imali dobro informisanog građanina, onog koji je sposoban da razvije kritički odnos  prema medijskom sadržaju i prepozna manipulaciju i lažne informacije, potrebno je da radimo na podizanju nivoa medijske pismenosti.

Jačanje medijske pismenosti može biti jedno od rešenja i problema agresivne komunikacije na internetu, smatra Stefan Janjić, ali samo u dugom roku. „Ako svakodnevno na društvenim mrežama svedočimo pozivima na nasilje i ubijanje, nada da bi programi medijske pismenosti mogli da načine neku brzu promenu na tom polju deluje mi prilično naivno.ˮ

Poručuje da je neophodno smiriti tenzije u društvu, ali i o drugim ljudima razmišljati s više empatije.

„Savladati osnovna načela zdrave argumentacije, a pored medijske jačati i sve druge forme pismenosti – informacionu, političku, finansijsku, naučnu, statističku… Kada na mrežama otpočne bujica govora mržnje, možemo videti izrazit nivo homogenosti tih sadržaja. Veoma je malo pojedinaca koji odluče da se suprotstave dominantnoj, toksičnoj retorici, jer na taj način i sebe izlažu neprijatnostima. Međutim, ta mala ostrva razuma i saosećajnosti daju mi nadu da nije sve izgubljenoˮ, kaže Janjić.

I Milena Marić smatra da promena, da bi bila dugotrajna – mora da dolazi odozdo. „Najpre svako za sebe treba da odluči da će poraditi na svojoj komunikaciji na internetu, da će se suzdržati od nepotrebnih kritika, negativnih i uvredljivih komentara, prozivki, učestvovanja u hajkama i uopšte u deljenju neke pravde na internetu. Ovome bi doprinelo ukoliko bi se u školske kurikulume ubacili makar seminari o nasilju na internetu (sajberbulingu), proveri informacija i asertivnoj komunikaciji. Sasvim je moguće komunicirati ravnopravno, uz uvažavanje neistomišljenika, ali je takođe moguće, čak i potrebno, promeniti mišljenje kada o nečemu saznamo više i uputimo se boljeˮ, zaključuje Marić.

Zato nije teško zaključiti da sve dok država ne bude imala interes da izgradi strategiju za medijsko opismenjavanje svojih građana, dok se mediji ne profesionalizuju, ali i dok se akteri na javnoj sceni ne upristoje, jedini način da smanjimo agresivnu komunikaciju na internetu je da naučimo kako da pristojno komuniciramo. Ali to ćemo, po svemu sudeći, morati da naučimo sami.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija na internetu – kako jezik mržnje i agresivnosti u onlajn sferi utiče na pojedince i društvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.