Ah, kada bismo učestvovali i mi Albanci na Svetskom šampionatu!

Ovog puta, i ako bih hteo, ne bih mogao da izbegnem razgovor o fudbalu. Nekoliko stvari koje su se spojile. Uostalom, upravo utakmica između Srbije i Švajcarske na ruskom Mundijalu, zbog vansportskih razloga, prerasla je u jednu od najvažnijih vesti u svetu tokom protekle nedelje. Mi, Albanci i Srbi, čini se da više ne možemo bez medijskih reflektora. Ali vratiću se ovom argumentu u daljem u tekstu.

Najpre je bila smrt Fadilja Vokrija, albanskog fudbalera, koga si i pomenuo u svom zadnjem pismu. „On je bio jedini Albanac koga su Srbi voleli“, pisao je neko ovih dana u Prištini. Po pravilu, ako Srbi vole neku stvar, to je razlog što ga Albanci mrze, i obrnuto. Međutim, u ovom slučaju, imamo jedan lep izuzetak. Činjenica da su u Srbiji rečene pohvalne reči o Vokriju, iako je bio na čelu jedne državne institucije Kosova (Fudbalskog saveza), to je iznenadilo mnoge Albance.

Osim ova dva događaja, tu je i svetski šampionat u fudbalu, najveći praznik na zemljinoj kugli. U Albaniji, život ovih dana pulsira u ritmu ovog događaja. Sve naše važnije televizije, nacionalne i lokalne, sačinile su talk-shaw programe posvećene tom događaju. Evo nekoliko naslova iz tih programa: Magija 21, Top Arena, Gol 21, Ruski rulet, Russia 2018, Fair Play, itd. I zamislite mi Albanci nismo deo tog praznika. Nikada nismo bili učesnici na nekom svetskom šampionatu. Kakav veliki događaj bi bio za nas kada bi jednog dana to bilo moguće! Vi tu stvar ne možete da razumete, pošto ste se naučili da učestvujete na Mundijalu.

Da se vratimo utakmici između Srbije i Švajcarske, za koju ste se, kako kažeš u svom zadnjem pismu, bili pripremljeni kao za „novu bitku na Košari“. „Reprezenzaciju Švajcarske ubedljivo ćemo pobediti“, rekao Vučić igračima vaše reprezenzacije, upravo kada ih je ispraćao u Rusiju, i to je bio prvi signal politizacije jednog prostog sportskog događaja. Za predsednika Vučića, čitav Mundijal sveden je na sukob sa Albancima Švajcarske. Druge utakmice, recimo kao ona s Neymar-om i Co., prešle su u drugi plan. Kada bismo to rekli Neymar-u, njemu bi sigurno bio povređen ponos s tim omalovažavanjem. Možda bi zaplakao. Zato što on, kao što se videlo, lije suze ni za šta.

Međutim, jasno je i da se nije dosetio Vučić da politizuje tu utakmicu, dosetio bi se neko drugi u Tirani ili Prištini. I za nas je bila dovoljno ideja da će Albanci Švajcarske igrati sa Srbijom da bismo se osetili kao deo fudbalskog praznika. A tu utakmicu smo jedva dočekali. Ne možeš da zamisliš provalu oduševljenja posle gola Granita Džake, a naročito posle patriotskog čina koji je podario. Zatim je došao slučaj Džerdana Šaćirija, koji je dobro šutirao postignuti gol i radovao se ujedno, načinivši rukama oblik dvoglavog orla. Ovaj gest, koji je sad već postao naš nacionalni simbol, sasvim je nevin u ovoj priči. U tome nema ničega šovinističkog. To je jedan novi gest (ni petnaest godina nije navršio), koji se mnogo dopao Albancima. Ali u tim okolnostima, bio je neumesan, suvišan gest. Govoreći fudbalskim jezikom, bio je to gest off-side.

Da budem iskren, imao sam nekoliko osećaja u vezi sa tim. Nesportski čin od strane Džake i Šaćirija učinili su mi se više uvredljivim za Švajcarce nego li za Srbe. Prvu stvar koju sam rekao prijateljima, sa kojima sa gledao utakmicu, bila je: „Da sam Švajcarac, osećao bi se nelagodno zbog činjenice da neki igrač naše reprezentacije slavi simbolima nekog drugog naroda.“ Roger Köppel, poslanik u švajcarskom parlamentu, izrazio je drukčije ovu nelagodnost: „Kad sam video Džaku i Šaćirija da iako su nosili na sebi dres sa švajcarskim bojama, da prave albanskog dvoglavog orla, loše sam se osećao; činilo mi se kao da vodim ljubav sa ženom, dok sam bio pred orgazmom, a ona između zadihanosti i uzdaha se čula: Oh, oh, oh, Jean Luc! Možete da zamislite kako bi mogao da se osećam u takvoj situaciji, jedino što sam siguran da moje ime nije Jean-Luc“. Doskočicu ovog švajcarskog poslanika doznao sam iz jednog teksta našeg kolege Envera Robelija, koji piše iz Švajcarske i Nemačke. S tom razlikom što se Robeli prema Köppel-u odnosi kritički.

Drugi osećaj odnosio se na činjenicu da u današnjem fudbalu multietničnost, više nego u bilo kojoj drugoj ljudskoj delatnosti, postala je dominirajuća kultura. Švajcarska, iz poznatih razloga, najbolja je ilustracija te kulture. Stoga, unutar te zemlje, ljudi kao Džaka i Šaćiri treba više nego iko drugi da brane tu multietničku kulturu. Oni su to što jesu, to jest, dva Albanca koja su se ostvarila na ovom svetu zahvaljujući Švajcarskoj otvorenoj prema drugim kulturama. Kada ne bi bilo tako, danas bi igrali za ekipu Hajvalije iz Prištine ili sa Vlaznimijem iz Đakovice, a znak dvoglavog orla pravili bi samo na predizbornim skupovima Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja.

Treći osećaj je vezan za efekat začudnosti (otuđenja) tog gesta unutar švajcarske ekipe, kada je moglo da se desi da ima igrače srpskog porekla. Zatim, dragi Zorane, dao sam se odmah posle utakmice na google da verifikujem etničko poreklo švajcarskih igrača, čija se imena završavaju sa „iç“. Otkrio sam ono što sam očekivao/nadao se. Nijedan od „iç“ nije bio srpskog porekla. Vladimir Petković i Nario Gavranović su poreklom Hrvati iz Bosne. Haris Seferović bošnjačkog je porekla. Dok Josip Drmić je poreklom hrvat. Da kojim slučajem je neko od njih srpskog porekla, Džaki i Šaćiriju ne bi palo na pamet da proslavljaju na „anti-srpski“ način. Međutim, oni su povredili mnoge druge Srbe koji su državljani Švajcarske, učinili su da oni vide Švajcarsku, makar za jedno vreme, kao zemlju koja nije njihova. Ponavljam, Švajcarci su učinili jako dobro što su reagovali u ovom slučaju. Štaviše, očekivao sam veće, snažnije reagovanje. Zato što sa takvim gestovima započinje jedna nerazmna igra, ako ne i opasna. Sutra može da se desi da igrači švajcarske reprezentacije budu četiri-pet Srba, i njima može pasti na pamet da proslavljaju posle datog gola na golu Albanije ili Kosova sa tri prsta uzdignuta uvis, izražavajući na taj način poštovanje istorije srpskog identiteta. Kako bi se osećali u tom slučaju Albanci Švajcarske, ili i Balkana, koji su se oduševili gestom Džake i Šaćirija? Siguran sam da bi se loše osećali. Ali neka, možda će se setiti zlatnog drevnog pravila, na kojem je izgrađen humani suživot kroz istoriju (ovo zlatno pravilo može se reći nalazi se u svim važnijim kulturama sveta, a najviše je pripisivano Hrišćanstvu): Nemoj da činiš drugome, što ne želiš sebi. U našoj oralnoj tradiciji, koja ima mnoge zajedničke stvari sa vašom, ova svetska maksima sačuvala se u pretećem obliku, ali i sintetičkom: Vratiću ti milo za drago!

I četvrti osećaj, koji je najvažniji, vezano je za činjenicu da je taj čin bio izraz grubog i neotesanog nacionalizma, što u Švajcarskoj, naročito u Švajcarskoj, nema nekog smisla. Po meni, Švajcarci, ali i Evropljani u celini, čine grešku što dozvoljavaju, u nekim slučajevima i hrabre emigrante i njihovu decu da prenose i manifestuju predrasude, fanatizam, mržnju i konflikte koji potiču iz zemalja i kultura njihovog porekla. Najočigledniji je onaj sa Turcima u Nemačkoj, deo njih je pretvorio trgove u Diseldorfu, Kelnu, Berlinu , itd., u scenu turskog političkog teatra. Takva stvar nije dobra ni za same emigrante, koji na taj način samo telom su u Nemačkoj. S pameću su u Turskoj, kao što su Džaka i Šaćiri, i njihovi roditelji, s pameću su na Kosovu. Najverovatnije ova dvojica, posle utakmice, poklonili su manje pažnje odjeku pobede u Švajcarskoj i fokusirali su se više na odjeku kod Albanaca „poniženju koje su učinili Srbima“. Sigurno su bili blagosiljeni Edi Ramom, koji je odmah po završetku utakmice, nikad oduševljeniji, stavio je na svom profilu facebook-a fotografije Džake i Šaćirija s rukama načinjenim u obliku dvoglavog orla, pošto je s predsednikom Ilirom Metom pratio utakmicu u dvorištu Predsedništva zajedno s poznatim bivšim sportistima. Odmah zatim napisao je tekst na socijalnoj mreži, u kome između ostalog kaže da je to „bila nezaboravna noć, jedna ubedljiva pobeda sa dva orla koji su leteli na stadionu u Kalinjingradu“. Hašim Tači im je uputio „čestitke strelcima golova Džaki i Šaćiriju i čitavoj Švajcarskoj za zasluženu pobedu“. Predsednik Kosova završava poruku rečima: „Ponosno sa vama, Kosovo vas voli“. U nekako nadrealističkoj atmosferi, Džaka i Šaćiri preobratili su se u dva nacionalna heroja. Najverovatnije oni ranije nisu dobili toliko pohvala koliko te večeri. A pohvale nisu davane za ono što su učinili kao sportisti. Ne, davane su zbog onoga što su učinili kao patriote. Svi su zaboravili što su pre dve godine, kada je Švajcarska igrala u okviru eliminacije za Evropski šampionat, Džaka i Šaćiri bili su meta nacionalističkog oduška. Proglašeni su bili za nacionalne izdajnike. Štaviše, strah me je da razbuktavanje njihovog nacionalnog nerva ima veze sa onim što sam ti rekao u mom zadnjem pismu: „Albanski fudbaleri koji igraju za reprezentaciju Švajcarske, kao Džerdan Džaka i Granit Šaćiri, čini se da pate od kompleksa renegata; pa zato s vremena na vreme čine javne geste, preko kojih žele da steknu patriotske kredencijale u zemlji svojih predaka“.