Ajde selo da krstimo

Otkako su pre petnaestak godina Hrtkovci pokušali da promene ime u Srbislavce, u Sremu nije bilo zahteva za promenu imena naseljenih mesta. Aktuelna tema proteklih nedelja u Kukujevcima, selu nadomak Šida, upravo je promena naziva mesta, jer se meštanima, prema rečima predsednika Mesne uprave Nenada Ćulibrka, ne dopada postojeći naziv.
– Nekako nas to asocira na kuknjavu, teškoće, a toga nam je dosta.Većina današnjih žitelja Kukujevaca doselila se devedestih godina, tokom ratnih zbivanja, iz Slavonije i BIH. Nekada je u mestu bio jedan odsto pravoslavnog življa, dok su svi ostali bili katolici, a sada je taj procenat od jedan odsto upravo katolika. Nema tu nikakve druge pozadine – ni političke, ni nacionalne. Jednostavno smo kroz svakodnevne razgovore došli do te ideje – kaže Nenad Ćulibrk.

Naziv i stanovništvo

O srednjovekovnom naselju ima dosta podataka u papskim dokumentima. Naselje je prvi put zabeleženo pod imenom Kukej 1275. godine. U popisu morovićkog arhiđakona navodi se i župa Kukujevci. Selo se spominje i pod nazivom Kukurkudhel. U jednoj povelji mađarskog kralja Matije Korvina zabeleženi su 1484. godine. U srednjem veku naselje je imalo katoličko stanovništvo. Po oslobođenju od Turaka, veći deo Srema je podeljen plemstvu. Godine 1713. po naređenju austrijskih vlasti u selo je naseljen izvestan broj stanovnika iz Vašice i Marinaca, kada se naselje ustalilo na današnjoj lokaciji i selo je ušlo u sastav vlastelinstva kneževa Odelskalki. Na karti Srema 1730. godine, uneto je kao naselje. Po popisu iz 1736. godine u čisto hrvatska naselja u Sremu od ukupno 14 sela nalaze se i Kukujevci, dok su se u prvoj polovini 19. veka u selo doselilo nekoliko nemačkih porodica. U tom periodu Kukujevci imaju 400 porodica sa 1.483 stanovnika, a po ukidanju kmetstva i stvaranju Austrougarske monarhije broj stanovnika je stalno u porastu, da bi 1910. mesto brojalo 2.287 duša. Podaci su iz knjige „Naselja u Sremu“ istoričara Radomira Price.

Potom je usledila anketa u selu, u kojoj su učestvovali takoreći svi punoletni meštani, a to je više od hiljadu duša. Prvo su ih pitali samo da li su ili ne za promenu imena i 80 odsto se izjasnilo „za“. Onda su meštanima ponuđeni predlozi za novo ime – Lazarevo, Obilićevo, a kao treću mogućnost ostavili su da svako upiše neko ime ako to želi, pa tako zajednički da odluče o imenu mesta.
– Najveći broj glasova, čak 51 odsto, dobio je predlog Lazarevo, dok je za Obilićevo glasalo 25,6 odsto, a za neki lični predlog se izjasnilo 3,4 odsto anketiranih – objašnjava Ćulibrk i dodaje da je među ovim ličnim predlozima bilo raznoraznih naziva, čak i šaljivih, kao recimo Palestina, ali i dosta imena mesta odakle su se doseljavali. Kada je iskristalisan naziv, opštinskoj skupštini u Šidu poslata je inicijativa, što je i dobilo zeleno svetlo na sednici SO.
– Celokupnu zakonsku proceduru smo ispoštovali, a sličnu inicijativu su uradili i komšije iz Gibarca koji takođe žele da dobiju novi naziv mesta. Oni su se, koliko čujem, odlučili za Dušanovo. Naši zahtevi su upućeni Vladi Srbije i sada čekamo odgovor. Inače, u selu smo prethodnih godina promenili dosta naziva ulica. Tako su nestale ulice Maršala Tita, Vladimira Nazora, Matije Gupca, a preimenovane su u Cara Lazara, Vojvode Putnika, Miloša Obilića, Srpskih vladara, Svetog Save – kaže Nenad Ćulibrk.
I dok čekaju odluku Vlade, život teče normalno. Ipak, u ovom mestu, koje danas ima oko dve hiljade stanovnika, stiče se utisak da nije promena imena glavna preokupacija. Meštani kažu da su za to, a Nebojša Simonović kaže: „Mani ime, gledaj od čega živiš.“
A, u Kukujevcima, kao i u mnogim selima danas, ne živi se baš lako. Većina stanovnika bavi se poljoprivredom u kojoj je još mnogo nepoznanica.
– Nikada ne znaš kako ćeš proći. Oko sto porodica u selu se bavi uzgojem duvana. Pre desetak godina kada se ova proizvodnja „primila“ u Kukujevcima, u kojima do tada niko nije sadio duvan, bilo je računa. Moglo se od duvana lepo živeti. Mi smo tada proizvodili četvrtinu celokupne proizvodnje duvana u SCG i imali najbolju virdžiniju na ovim prostorima. Ljudi su se zadužili da naprave sušare, a svaka košta bar 10.000 evra. Bilo je računa, i lepo smo živeli. Danas, iako je berba duvana odavno završena, iako smo sve predali otkupljivačima s kojima imamo ugovore, još uvek ne znamo pošto smo prodali, jer se cena ne zna, kao ni državna premija za duvan – priča Ćulibrk, a Nebojša dodaje da je lane premija bila 65.000 dinara po hektaru, a cena otkupa prve klase po kilogramu 1,80 evra, a treće 1,50 evra, što ni slučajno nije dovoljno da se od toga živi.
Kažu i da je duvan zahtevna kultura oko koje ima mnogo posla.