Ajmo živeti, ajmo raditi, ajmo dignuti neku kintu

kozerskim pozicijama na ostrvu Katarina i restoranu Batana na glavnom gradskom trgu, bili su neprikosnoveni zaštitni znaci te ljubavi.
Ratovi devedesetih prekinuli su idilu. U beogradske stanove u nekadašnjim italijanskim štalama na silu su se uselile, što izbeglice, što probisveti željni besplatnog stanovanja. Naišlo je neko drugo, hladno vreme. Sve do 2003. kada Hrvatska ukida vize za građane Srbije a Beograđani počinju da se vraćaju u Rovinj. Pod senkom Sv. Eufemije, u strmoglavim kamenim ulicama što se nepredvidivo spuštaju od uzvišene crkve prema moru, sve se češće čuje beogradski akcenat i karakteristično „bre“. Još je to u dubokoj pozadini bučnog italijansko-nemačko-ruskog dovikivanja.
Ali tu je, čuje se. Današnji, posttranzicijski Rovinj, sasvim u senci svog neprikosnovenog vlasnika – Tvornice duhana Rovinj (TDR) – jedan je od hrvatskih lidera u desetak milijardi evra vrednoj godišnjoj turističkoj žetvi. Monopol na unutrašnjem tržistu cigareta omogućio je širenje na turističku sferu tako da firma Maistra, koja je turistički ogranak Adris-grupe koju čini još TDR, izgleda danas kao najperspektivniji segment cele ove price.
– U objektima Maistre 2006. godine imali smo 1.400 noćenja gostiju iz Srbije – kaže Ivica Vrkić, šef marketinga Maistre.
– Ove godine, do kraja avgusta, imamo 2.500. Još je to malo u odnosu na sve naše goste, samo oko 1,5 odsto – dodaje uz opasku da su gosti iz Srbije dobri gosti.
Vjera je rodom iz Podgorice. Za Marjana, Rovinjeza, udala se sredinom osamdesetih i ostala tu. Drže kafe bar Kristal, u spletu kamenih ulica. Vjera govori jakim crnogorskim akcentom. – Ma, ima Beograđana, kako da nema, čoče, pa propali bismo bez njih – kaže ona. – Proletos me Jelena (18-godišnja konobarica) zove, smeje se, viče, da vidiš ovamo, svi pričaju beogradski. Kad ja tamo, a ono stvarno.
Sanja je Beograđanka, u sezonama 86-oj, 87-oj i 88-oj bila je rovinjski predstavnik beogradskog Jugotursa. – Ovde kao da je vreme stalo – kaže. Posle svojih rovinjskih godina, Sanja se otisnula u London, pa u Kaliforniju. U Beograd se vratila 2002. – Ja uopšte nemam taj fazon rata. Niko me ovde nije dočekao kao krivca. Zezanje jeste drugačije, ne znam jesmo li mi drugačiji ili je to zato što je glavna ekipa pomrla, ali, evo, Kristal je ostao. Sanja ne krije setu dok govori o tome kako se u Kristalu tada, krajem 80-ih, točila obična, dupla i „višestruka“ vekija, i da je njen tadašnji momak, Beograđanin, posle više višestrukih, kad ugleda policajce, znao da zapeva „Druže Tito mi ti se kunemo“, a policajci se okrenu i odu.
Katja je broker u jednoj od brojnih rovinjskih agencija koje se bave nekretninama. – Ne, nije bilo Beograđana koji su tražili stan ovde. Ali ima Srba, državljana drugih zemalja, koji su u Rovinju već kupili stan – kaže ona. Potom objašnjava proceduru za potencijalnog kupca nekretnine iz zemlje koja sa Hrvatskom nema ugovor o reciprocitetu, a Srbija je takva – otvara se, rutinski, firma za nekretnine, čiji bazni kapital mora biti 20.000 kuna (3.000 evra), pa se onda, na ime firme a ne na lično ime, kupuje nepokretnost po volji.
– Neće to, verovatno, više nikad biti kao pre, na jednog Rovinjeza jedan Beograđanin, ali biće, biće – govori Hozelito. To mu je pravo ime. Otac mu je, ranih šezdesetih kada mu se sin rađao, bio ljubitelj meksikanskih filmova. Otud ime. – Srbi će za koju godinu ovde biti sezonci. Mi, čoveče, nemamo kvalifikovane radne snage. Nema konobara, kuvara, ničega. Dođu nam ovde Slavonci, njih ima koliko hoćeš, ali što ćeš s njima kad ne znaju beknuti – kaže on. Priča o gostima od pre neki dan, mladom paru, ona sa Kosova, on iz Beograda, koji su isprva bili malo stegnuti, ali su posle njegovog ohrabrenja, kao i treće grape, postali sasvim opušteni. – Ono što nam treba je samo jedna agencija, specijalizovana, koja bi dovodila goste iz Srbije koja bi nudila kamp, sobu, hotel, sigurnost u svakom pogledu. Niko ovde više nije ljut ni na koga – zaključuje dok, pod krošnjom limunovog drveta, nazdravljamo. „Ajmo živeti, ajmo raditi, ajmo dignuti neku kintu… i to je to“.
U isparenjima mora, pod šišarkama, u jutarnjem zvuku zvona sa Sv. Eufemije, Beograđani i Rovinjezi opet se prepoznaju.