Posle mnogih meseci ispunjenih krvavim ratnim prizorima, novogodišnje praznovanje na smeni 1991. i 1992. nije ni blizu nalikovalo nekadašnjim. Novo kalendarsko leto – pišu novine – u celoj zemlji dočekano je s manje slavlja, a više pucnjave nego ikada ranije.
Mihal Ramač: Bilo je to 1992.
Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1992 – Treća Jugoslavija“ u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2012. godine, najzanimljivije delove iz autorovih zapisa objavljujemo kao feljton.
Desetine hiljada vojnika dočekale su novu godinu na ratištima širom Hrvatske – od Belog Manastira do Dubrovnika. U Srbiji je bilo blizu 160 hiljada izbeglica. U Hrvatskoj dvaput više. Prethodne godine u inostranstvo je pobeglo najmanje sto hiljada građana Jugoslavije. U hrvatskim zatvorima bilo je oko pet stotina pripadnika Jugoslovenske narodne armije (JNA). U srpskim – približno hiljadu i sedam stotina hrvatskih vojnika. Crveni krst saopštava da je nepoznata sudbina 546 vojnika, 1.354 lica u ratnim područjima i 1.152 s područja gde nije bilo rata.
U Srbiji je bilo 2,3 miliona zaposlenih, od toga 400 hiljada u neprivredi. Realno zaposlenih – samo 600 hiljada. Oni su izdržavali 700 hiljada nezaposlenih i 1,1 milion penzionera. Prosečna plata iznosila je desetak hiljada dinara. Najveća plata u Naftnoj industriji Srbije bila je deset puta veća. Predsednik Srbije Slobodan Milošević primio je za decembar oko sto hiljada. Marka je zvanično koštala trinaest dinara, na crnom tržištu šest puta više. Najjeftinije cigarete koštale su 22, dnevne novine 30 dinara.
Inflacija je 1991. iznosila 300 procenata. Ekonomisti predviđaju da će 1992. možda dostići čak 700 posto. Četvrtina stanovništva živi ispod granice siromaštva. Uprkos tome, odnosno upravo zbog toga, novogodišnje novine pune su šarenih laža i izjava raznih vidovnjaka, navodnih proroka i zvezdoznanaca, koji najavljuju preporod, blagostanje, ujedinjenje srpskih zemalja i jačanje buduće Jugoslavije. Zajedno s većinom zabavljača, pogotovo onih koji izvode takozvani turbo-folk, lažni proroci će i narednih godina doprinositi održanju režima zaluđivanjem velikog dela građana.
U Borbi, jedinom nezavisnom dnevnom listu u Beogradu, Mirko Đekić drastično drugačije vidi blisku budućnost: „Što se ekonomije tiče, ona će se – zvali je ratnom ili ne – po organizaciji rastrzati između haosa inflacije, čiju veličinu niko sada ne može predvideti, niti to čini, i povratka na državnu regulativu svih vitalnih privrednih tokova. Ovo drugo je verovatnije. Biće to kopija originala iz pedesetih godina… Domaćice i penzioneri prihvatiće takozvani moskovski način provođenja dana u šetnji s parama i torbama, čije je osnovno načelo stati u prvi red na koji se naiđe i kupiti bilo šta što se kupiti može. U takvim sistemima ljudi stiču siva i tužna lica.“Grupa rodoljuba, sa željom da pomogne narodu, najavljuje osnivanje Međunarodne srpske banke, koja će biti registrovana u Frankfurtu. Osnivački kapital iznosiće osam miliona dolara. Radovan Karadžić, Jovan Rašković, Veselin Đuretić, Milić od Mačve i vladika Lukijan saopštavaju da će cilj banke biti da štiti ekonomske interese Srba u svetu i u Srbiji.
Poslednjeg dana 1991. Beograd je prihvatio mirovni plan Sajrusa Vensa, specijalnog izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (UN). Prema njemu, u onim krajevima Hrvatske gde se ratovalo biće raspoređeno deset hiljada pripadnika međunarodnih mirovnih snaga. U Hrvatskoj je 3. januara trebalo da stupi na snagu opšti prekid rata na kopnu, moru i u vazduhu. Sporazum o tome dan ranije potpisali su u Sarajevu general JNA Andrija Rašeta i ministar odbrane Hrvatske Gojko Šušak. Bilo je to petnaesto po redu primirje od početka sukoba. Tokom prve nedelje januara u Regionalni medicinski centar u Banjaluci dopremljen je 31 ranjenik, u vojvođanske bolnice njih 34.
Zoran Đinđić piše: „Ako je uspostavljanje mira glavni cilj Miloševićeve politike u Krajini, zbog čega je mir posle rata bolji od mira pre rata?… Zanos je prošao, akademici posramljeno sklanjaju geografske karte sa svojih pisaćih stolova, jastrebovi postaju golubovi. Trebaće izvesno vreme da svojim rođacima, komšijama, studentima, prolaznicima objasne da su oni zapravo oduvek bili za plave šlemove, protiv besmislenog rata, za mir i razumevanje među narodima… Međutim, notorna je činjenica da srpska stvar danas stoji daleko lošije nego pre hrvatskog rata, a pozicija Hrvatske danas znatno povoljnija nego na početku jugoslovenske državne drame“.
U krcatoj sali Skupštine SFRJ 3. januara održana je takozvana Konvencija o novoj Jugoslaviji. Za nju se izjašnjavaju političari i naučnici koji učestvuju u svim Miloševićevim kampanjama te čak 166 partija i pokreta: Alijansa žena Jugoslavije, Bunjevačko-šokačka stranka, Savez pisaca Jugoslavije, Radnička partija Jugoslavije za Vojvodinu, Udruženje jugoslovenskih klubova pariskog područja, Udruženje Mađara za otadžbinu Srbiju i Jugoslaviju, Nezavisno udruženje seljaka iz Vojvodine, Udruženje Vasojevića, Velika rokenrol partija… Bio je to prvi i poslednji skup ove družine neodgovornih veseljaka.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
