Akademik Stevanović: Ako ovako nastavimo sve ćemo pretvoriti u pustinju

Analiza predstavlja svojevrsno priznanje brojnih negativnih posledica po životnu sredinu koje bi ostavilo iskopavanje jadarita, unutar ali i van teritorije rudnika, kao i opise incidentnih situacija koje bi mogle da se dese, suprotno uveravanjima naše vlasti da naneta šteta ne bi bila tolika.

Studija nije prošla proceduru odobrenja od nadležnog Ministarstva za životnu sredinu jer Rio Tinto nije dobio konačnu odluku o obimu i sadržaju dokumenta koji treba da podnese.

U dokumentu se navodi da bi posledice izvođenja radova na površini terena mogle da pogoršaju kvalitet podzemnih voda, ali i da je zatečeno stanje u području reka Korenite i Jadra lošeg, te da je mikrobiološki zagađeno 38 od 40 bunara, dok u pet ima bora preko dozvoljenih grtanica.

Internom procenom na nivou kompanije, najveći rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu identifikovan je za lagunu za procesnu vodu.

„U slučaju loše izrade, zemljotresa ili ekstremnog klimatskog događaja, voda bi mogla da se izlije iz lagune, a procena je da bi to dovelo do ugrožavanja životne sredine i izvan granica kompleksa“, piše u studiji.

Jamski vazduh najviše bi zagađivala prašina različitog sastava, štetna po zaposlene, ali u određenim uslovima i za okolnu sredinu.

Dok se rudnik gradi, suspendovane čestice u vazduhu mogle bi da petostruko nadmaše dozvoljene vrednosti, navodi se u analizi.

U dokumentu su nabrojane i potencijalne udesne situacije koje mogu da ostave posledice.

Primera radi, kod smeštaja oko 50 tona eksploziva u jamsko skladište, može usled oštećenja ambalaže doći do izlivanja iz buradi i eksplozije.

A usled oštećenja folije, štetne supstance sa deponije dospele bi u zemljište. Voda za proces prerade bi se uzimala iz aluvijona Drina, a otpadne vode posle prerade ispuštale bi se u Jadar.

„Planirani sistem za prikupljanje oticanja voda biće potreban niz godina nakon zatvaranja, možda i zauvek“, navedeno je u dokumentu.

Opisuje se i potreba preseljenja jednog dela populacije životinja i biljaka, što je po mnogim stručnim mišljenjima sporno. Kao potencijalno ugroženi ljudi i objekti navode se crkva Svetog Georgija koja bi ostala na 300 metara od kompleksa, dok bi ostalo i nekoliko seoskih domaćinstava na 500 metara udaljenosti.

Kompanija priznaje brojne negativne uticaje na životnu sredinu, navodeći da iskustvo pokazuje kako je „ekonomsko-sociološki uticaj“ na stanovništvo jedino što donosi benefite, ali da tim „benefitima“ nisu svi zadovoljni.

„Stoga je je po pitanju uticaja projekta na stanovništvo uvek teško ostvariti konsenzus u pogledu veličine ali i štetnosti njegovog uticaja“.

Izrada ovakvih analiza i pre buduće Studije uticaja nije neuobičajena, navodi Jovan Rajić iz Instituta RERI, ali kako kaže, u ovom momentu nije moguće da Rio Tinto podnese taj dokument Ministarstvu na odobrenje.

– Nema mogućnosti za to jer nije pravosnažno okončana prethodna faza. U julu prošle godine objavljen je dokument koji predstavlja zahtev za utvrđivanje sadržine i obima studije, na koju su RERI ali i druge organizacije podneli žalbu, po kojoj nije do danas odlučeno. Da jeste, mi bi morali da dobijemo dostavljenu drugostepenu odluku, i da ona postane pravosnažna. Očigledno je ceo proces zastao zbog burnih reakcija javnosti, a da li je to zaista prekid ili samo zastoj, pitanje je. Međutim, ukoliko je tačno ovo što govori država, da se od projekta odustalo, jedino logičnio je da se ovaj proces sada pravosnažno okonča. Ono što je očekivano je da prvostepeni organ povuče rešenje kojim je dao saglasnost na obim i stepen studije ili drugostepeni odluči. Oni to iz nekog razloga ne rade. Mi smo u januaru tražili od Ministarstva informaciju da li je ta odluka doneta, ali je nismo dobili i posle zakonskog roka za odgovor. A istekao je i rok za drugostepeno rešenje, prošli su meseci a odgovora nema, kaže Rajić za Danas.

Igor Radošević, predsednik Odbora za ekologiju i životnu sredinu Stranka slobode i pravde, smatra da Rio Tinto nikada nije ni nameravao da okonča projekat, već da nastavlja da i dalje radi po svom planu i programu.

– Treba postaviti jednostavno pitanje: da li bi Rio Tinto mogao pod ovim uslovima da prerađuje litijum u EU? Ako je odgovor pozitivan, zašto mu nijedna zemlja EU nije dala dozvole? Ako je odgovor “ne”, zašto bi im bilo dozvoljeno da to rade u Srbiji? Jedini problem im predstavlja masovna pobuna građana koja ih je naterala da se medijski primire, da smanje svoje eksponiranje jer su uvideli da to utiče kako na poslovanje same kompanije Rio Tinto tako i na rejting odlazeće vlasti koja im je otvorila sva vrata i obećala sve dozvole za realizaciju projekta. Javna je tajna da ova vlast planira da nastavi projekat Jadar posle aprilskih izbora. Niko normalan više ne veruje da je projekat Jadar okončan. Zašto Rio Tinto nastavlja da kupuje parcele u dolini Jadra? Sigurno nisu planirali da se bave poljoprivredom. Objavljen dokument na 600 strana koji je naručio Rio Tinto ukazuje na ekološke posledice iako država to negira. Proguraće projekat po svaku cenu, kaže Radošević i dodaje da je ta stranka potpisala Društveni sporazum kojim se obavezala da neće dozvoliti preradu litijuma, zbog zdravlja građana.

Akademik Vladimir Stevanović je protiv ovakvih projekata, jer zastupa tezu da je „ono na površini mnogo vredije nego ono ispod“.

– Na površini su plodno zemljište, šume i stanovništvio, jedan život koji je skladan, resursi par ekselans, koji imaju svoju funkciju, to je čitav sistem koji održava planetu. Međutim, ti resursi kod nas nisu vrednovani, dok je litijum vrednovan do poslednjeg grama. Taj bagatelni odnos vidi se po onoj Vučićevoj izjavi da „nemamo pravo da uništimo toliko života koliko smo planirali“. Kada bi se stavilo na tas vage ono što je na površini, a to vam je nula, a na drugi tas to da su milijarde evra uložene da bi se izvukao litijum, naravno da će ovaj drugi tas da pretegne, a ovaj će biti na dnu. Ali ne može tako, doći će vreme kada će svaka šuma da se vrednuje, jer ako ovako nastavimo, ogolićemo sve, sve ćemo pretvoriti u tehnološku građevinsku pustinju, navodi Stevanović.

On napominje da nije moguće upoređivati dobijanje litijuma u Nemačkoj i vađenje rude u Srbiji, te da bi mogao da razume primenu tehnologija koje bi najmanje štete napravile.

– Kada bi se prerađena ruda vraćala nazad, što poskupljuje čitav proces, to bi imalo nekog smisla, pod uslovom da iz procesa ne izlaze vode koje sadrže kiseline i svašta drugo, ili da ne uzimaju vodu iz aluvijona Drine, jer je to zabranjeno, to je jedina voda za piće. U Nemačkoj se litijum estrahuje iz toplih izvora i voda se vraća nazad, dok bi ovde bio ovde ostajala jalovina, opterećena arsenom. Gde će on da ide, neizvesno je. To može stotinama godina da truje, nema tu velike zaštite, dovoljan je jedan incident, zemljotres ili jednostavno vreme. Inače je to velika nepoznanica, sve je rizično i nepotrebno, provodi se neumereno. A treba to gledati i u kontekstu kretanja celog društva, na delu je teška destrukcija zemlje, jasan je Stevanović koji ovakve „megalomanske projekte“ ocenjuje kao „klanje svinje za kilo mesa“.

Šezdeset godina iskopavanja

U dokumentu se navodi da bi se 2023. otkopavale velike količine jalovine, a da bi prva ruda bila izvađena 2025, piše Vreme. Rudnik bi radio čak 60 godina, a tokom tog vremena 9,5 miliona tona materijala iz kog bi se eksploatisali litijum karbonat, borna kiselina i natrijum sulfat. maksimalni broj radnika bi bio 526, 90 odsto radne snage bilo bi iz Srbije, za koje se očekuje da će živeti u toj oblasti, te da će se nakon zatvaranja događati gubitak zaposlenja, koji će imati uticaj na dugoročnu nezaposlenost u tom kraju.