Akademik Vladimir Kostić: Srbija je postala zemlja hipokrizije i ljutog oportunizma

Kako je rekao, govoreći o svojim počecima u SANU, „kad uzmete 1.400 imena, koliko ima otprilike ukupno akademika, i počnete da čitate, uhvati vas strah“.

„Svako od nas ko je primljen u Akademiju, ako nije sebi postavio pitanje otkud ja tu, nešto ne valja s njim, ili ima jednu vrstu narcizma koja je maligna. Postoji vrsta zazora, jer nas mnogi ljudi pitaju da li može da se uđe u Akademiju. Sve aktivnosti su besplatne i javne, uveli smo i posete đaka…“, kaže Vladimir Kostić, prenosi N1.

Što se njega tiče, seća se, često je sa ogromnom strepnjom i poštovanjem šetao pored zgrade SANU.

„Moj gimnazijski drug me je jednom gurnuo, ja sam nekako stupio u Akademiju i on sad priča da je prvi koji je Vladu Kostića uveo u Akademiju, to je na neki način tačno“, priča anegdotu iz svog života akademik.

U SANU je, kaže, ušao 2000. godine.

„Sumnja nas čini motivisanim da pokažemo da ipak nešto vredimo. Ta Akademija, mnogo puta sam se ja pribojavao, ali postoji neka vrsta kolektivne institucionalne mudrosti, koja me je zbunjivala, Akademija je retko poklekla, neka vrsta konzistentnosti se ovde održavala uprkos politici“, kaže on.

Na pitanje mogu li nauka i umetnost bez politike, odgovara „vrlo teško“.

„Mnogi koji traže od Akademije da se izjasni, ne traže da čuju moje mišljenje, nego traže od mene da ponovim njihove reči da bi oni utvrdili sopstveni stav, ako vi to ne pročitate kao kakav glumac u nekom trećerazrednom pozorištu, onda su ljuti. Kad bi se gledalo šta je sve izjavljivala Akademija, to su čudne stvari, ovde niko ništa ne čita, onda se čude da je nešto za šta nas prozivaju se odigralo recimo pre četiri ili pet godina“, kaže on.

Srbija je, smatra on, „u poslednjih 20 godina postala zemlja hipokrizije i ljutog oportunizma“.

„Ja sam danas intimno srećan kada vidim čoveka koji se smeje tako da je njegov osmeh zdrav. Ovo mora da bude zemlja osmeha, mi smo se ponosili time da smo strašno duhoviti ljudi, da smo se šalili na sopstveni račun. Istina kad postane opasna, to ne valja ni za jedno društvo“, kaže on.

Priča i da su mu, čak i oni koji su ga javno napadali, prilazili i govorili da misle kao ja, ali da „nije vreme“.

„Ograničenje za istinu je ubitačno za jedno društvo. Nisam siguran da sam u pravu, ali sam govorio ono što mislim. Ja sam profitirao na spokoju da sam tamo gde je trebalo nešto da kažem, rekao“, kaže on.

„Srpski seljak je bio autentična ličnost“

Imao je, kaže, jedan dramatičan i tragičan doživljaj „da je ovom društvu potrebno samo jedan ili dva iskoraka“.

„Ali iz nekog razloga mi te male korake nismo u stanju da napravimo“, ističe on.

Srpski seljak je, kaže on, bio autentična ličnost.

„Moj deda je bio seljak, on je vas gledao u oči, poštovao to što pričate, jeo je otmenije nego što ja jedem i nije psovao u ženskom društvu. Imao je nekoliko hektara zemlje i bio svoj na svome, poštovao je to što ste vi, ali je poštovao i to što je on. Tek ovom nasilnom urbanizacijom se javljaju slojevi koji nisu utemeljeni. Kad idete kroz selo i naiđete na čoveka, on će vam reći ‘pomoz’ Bog’ ili ‘dobar dan’, a mi danas nismo sigurni ko su nam komšije u četvorospratnoj zgradi“, kaže Kostić.

Ponovio je svoju izjavu da „mi ni od koga nismo bolji, ali ni od koga nismo gori“.

„Sve preko toga je pitanje samoostvarenja i ličnog napora koji, čini mi se, u ovom trenutku malo nedostaje ili nedostaje malo više nego što je to neophodno. Život je oko nas, naših najbližih prijatelja, te velike istorijske priče su muzika kraljeva“, kaže on.

Smatra da se „nešto mora dogoditi, čak i na svetskom nivou“.

„Imate jednu radikalnu krizu braka, radikalni nesporazum među polovima, jer su srušeni neki od elementarnih tabua, kad se sve sabere, svet se menja, neka vrsta nove mudrosti će u svemu tome biti potrebna“, kaže on i dodaje da se „pristojnost i poštenje mogu naći i u bunjištu“.

Da je on neko…

„Da sam ja neko, ne bih koristio čarobni štapić, jer nemam poverenja kako bih ga koristio. Shvatite to kako hoćete“, kaže Kostić.