Akademski kapitalizam

Dolazak na vlast neokonzervativaca zaustavio je modernizaciju korumpiranjem javnosti i sindikata, sitnim ustupcima za koje su znali da nemaju osnovu u razvoju sistema. Sistem obrazovanja u Srbiji uveden je u hibridno haotično stanje, bez jasne perspektive. To je stvorilo vakuum u kome nije moglo da se dođe do osnovnih načela promene sistema, koji je, sa pojavom novih tehnologija, zahtevao sasvim drugačiji položaj obrazovanja i nauke u ovim društvima. Jačanje konzervativnih snaga na vodećim univerzitetima (Beogradskom i Novosadskom) dovelo je do potpunog zastoja primene rešenja koja su garantovala kvalitet u novim uslovima i omogućavala da obrazovanje u Srbiji napravi iskorak u primeni novih tehnologija.

Neokonzervativizam naslonjen na crkvenu potporu zasnivao se samo na povratku tradiciji, kao očuvanju izvornog kvaliteta koji je postojao u prošlosti; kreatori te politike zaboravili su da se okruženje promenilo.

Ako posmatramo naše sindikate u obrazovanju i nauci, videćemo da se za njih nema nikakvih promena u obrazovanju, sem što im je uvek još gore nego ranije, tačnije deceniju i po, niko ih ne razume. Oni i dalje žive u vremenu i prostoru kada je klasična škola bila aktuelna. Nijednog trenutka oni ne znaju da objasne svoju vezu sa sistemom koji polako nestaje, a ne nalaze svoju novu društvenu ulogu, jer ne prate promene u okruženju. Oni odbijaju da prihvate da desničari na našem prostoru nisu neoliberalni desničari i da oni čak i nemaju odnos prema obrazovanju kakav grade liberali u svetu. Balkanski desničari (pogotovo ultradesničari) vezani su za religiju, bolje reći za položaj crkve i sanjaju školu kakva je bila nekada, u XIX veku. Na njihovu žalost, ta škola je prestala da postoji još u vreme socijalizma.

S druge strane, naši nastavnici imaju benigni odnos prema religijskim krugovima i desnici, za razliku od sličnih odnosa između nastavnika i crkve u drugim zemljama, gde nastavnička udruženja, sindikati i studentski pokreti pritiskaju vlasti da se oštro distanciraju od desničarskih ideja i uticaja religijskih krugova na sam sistem. Naši nastavnici se više-manje vezuju za crkveno i nacionalno kao osnov moralnog vaspitanja mladih, konzervativci nemaju kadrove koji su istraživali odnos sistema i okruženja (ekonomskog, političkog, tehnološkog), nemaju kadrove koji bi ukazali na odnos stare škole i novih tehnoloških procesa u obrazovanju. Stoga se njihovi predlozi zasnivaju samo na „lakiranju“ starog sistema.

Tako se na balkanskim obrazovnim prostorima javljaju svi oni učesnici s početka procesa tranzicije, političari-desničari, kao neokonzervativci, nastavnici i sindikati – između desnice i levice, i kvazilevičari (ozbiljan deo univerzitetskih profesora) – kao naslednici socijalističkog sistema obrazovanja. Zato su sve reforme bile isprobavanje odnosa snaga između vlasti i obrazovnih lobija, u kojima se, nažalost, vlast više povlačila nego što je uspevala da sprovede ozbiljne procese modernizacije.

Ono što je ključno pitanje u čitavoj istoriji odnosa između obrazovanja i društva jeste pitanje otvorenosti u procesu odlučivanja i merenja. Čelni ljudi u obrazovanju su sa svih aspekata pokušavali – i najčešće uspevali – da dokažu da jedino zatvorene institucije mogu da kvalitetom odgovore na potrebe društva.

Pad socijalizma na balkanskim prostorima zapravo je u institucionalnom obliku vratio obrazovanje nazad na tvrdokorni zatvoreni sistem, jer se oni koji su došli na vlast nisu bavili sistemskim promenama u obrazovanju, već su sanjali da vrate sistem u čvrste tokove obrazovanja iz XIX veka. I tu je osnovni problem s kojim se sudario početak reformi u obrazovanju 2001-2004. godine u Srbiji. Kada se u Ministarstvu prosvete pojavila proevropska levičarska struja, ona je strahovito uznemirila konzervativce koji su brže-bolje hteli da ostvare status kvo.

Akademski kapitalizam je danas pred vratima svih visokoobrazovnih institucija; neke zemlje i univerziteti pokušavaju da mu se prilagode na različite načine, ali je već jasno da će se taj trend iz zapadnih zemalja preseliti u druge delove sveta. Kapitalizam se brzo uvlači kroz pukotine tržišne orijentacije univerziteta i na taj način uspeva da reorganizuje same institucije. Povezivanje sa privredom, formiranje zajedničkih projekata, globalnih istraživanja koja dobijaju na zamahu utiče na to da univerzitetske institucije gube onaj organizacioni oblik koji ih je odvijao od korporativnih organizacija, tako da danas pod uticajem globalizacije i konkurentnosti u svetu akademski kapitalizam postaje pravac koji polako potiskuje raniji oblik organizovanja univerziteta.

Više autora ispitivalo je različite sisteme visokog obrazovanja u svetu: u Japanu, Danskoj i Latinskoj Americi, i zaključili su da se institucije visokog obrazovanja otvaraju prema akademskom kapitalizmu idući različitim putevima.

Akademski kapitalizam uveden u institucije nema baš obzira prema pravima. Kako kaže Karin Doolan, razvoj pojedinaca u instituciji više je orijentisan na smanjenje troškova, nego na ishode istraživanja. Ova autorka ističe da je proces okretanju prema troškovima podstaknut snažno i od strane država, što je potpuno u suprotnosti sa autonomijom i kvalitetom obrazovanja. Zato i jačaju politički pritisci prema univerzitetu, jer se već jasno javlja disproporcija između zahteva države i organizacijskih i finansijskih mogućnosti visokog obrazovanja.

„Obrazovanje se ne smatra pravom za koje država plaća većinu troškova. Zapravo je to privilegija koju plaćaju pojedinci i porodice. Školarina na javnim univerzitetima košta u prosjeku od 3.000 eura do 10.000 eura godišnje. Privatni univerziteti su mnogo skuplji. Univerzitet NJujork, na kojem ja predajem, košta 40.000 eura godišnje za školarinu i smještaj. Da bi platili tako skupe školarine, studenti i porodice moraju uzimati zajmove, obzirom da su novčana sredstva za stipendije u opadanju. Kada prosječan student diplomira, on/ona u dugu je 7.500 eura, piše Doolan.

Kako će se zemlje Jugoistočne Evrope suočiti sa akademskim kapitalizmom, kada on, na talasu globalizacije i opšte liberalizacije, zahvati ovaj prostor? I tu počinje suočavanje sa neizgrađenim pravilima sistema visokog obrazovanja i amorfnom strukturom institucija, čije je postojanje u velikoj meri zasnovano na političkoj kontroli.

Poslovna logika koja se razvija na univerzitetima u Evropi pojavljuje se kao faktor uključivanja u tokove globalnog tržišta i kao jedan od faktora održivosti na visokom nivou. Međutim, za to univerziteti nemaju podršku države, pa možemo reći i šire zajednice. Problem organizovanja kvalitetnog obrazovanja uz tržišnu logiku vrlo je složen i neizvestan zadatak.

Na univerzitetima koji razvijaju akademski kapitalizam, i pored globalne organizacije, vreme je toliko ubrzano da je život i rad studenata i nastavnika (odnosno naučnih radnika) tako ubrzan da se formira sasvim nova pojava naziva „no time“ (nema vremena). Ta kompresija vremena i porast intenzivnosti utiče i na sam princip rada univerziteta koji zahteva sve više profesionalnih radnika izvan sfere nastave i nauke, koji moraju da obavljaju niz administrativnih ili menadžerskih poslova. To ujedno poskupljuje rad univerziteta i zahteva traženje što većeg broja projekata.

Upravo su ovi procesi uticali na transformaciju starih tradicionalnih univerziteta u pravcu pojačane internacionalizacije i korporativnosti. Pojačana internacionalizacija upravo je podstaknuta uključivanjem univerziteta u niz velikih istraživačkih projekata i u sve tešnju saradnju s privredom. Tradicionalno nacionalno obojeni obrazovni sistemi počeli su polako da lome tu granicu, pod uticajem naučnih napredaka i da kroz internacionalizaciju otvaraju mogućnosti za razvoj novih organizacionih oblika, ali i jačeg povezivanja sa korporativnom logikom.

Na osnovu analiza obrazovanja u Jugoistočnoj Evropi, evidentno je da će se nastaviti prebacivanje finansiranja obrazovanja na stanovništvo, studije će generalno poskupeti, zato što je povećanje potreba za studiranjem mnogo veće nego što državni budžeti mogu da prate, a tehnologija će zahtevati više primene novih modela i individualni rad. Zbog toga, ideje studentskih protesta u Hrvatskoj verovatno neće moći da se održe dugo. S druge strane, to država neće osloboditi ulaganju u visoko obrazovanje, jer će univerziteti jednostavno morati da prate globalnu trku u mnogo većoj meri nego što su to učinili do sada. A to je početak njihovog kraja i formiranja novih oblika visokog obrazovanja.

Polako nestajanje univerziteta biće posledica uvođenja programa celoživotnog obrazovanja. Ovi sistemi obrazovanja uvešće niz novih načina merenja (diplomski atributi, kompetencije, klasifikacija ishoda učenja, stepenaste programe i tako dalje), koji će biti osnov izbora programa i predavača od strane studenata. Privreda i tržište rada imaće veliki uticaj na organizaciju i kvalitet nastave.

Ono što se u Jugoistočnoj, ali čini se i u Istočnoj Evropi nije još do kraja iskristalisalo jeste pitanje u akademskim krugovima – da li su spremni da napuste organizaciju socijalističkog univerziteta. Ulazeći u globalne tokove, to pitanje je danas sve više deplasirano, jer i ovaj kapitalistički (tranzicioni) univerzitet (vezan za akademski kapitalizam, ili kod Olsena – supermarket model), isto tako da ne može do kraja da isprati moderne trendove globalnog obrazovanja. I to iz dva razloga. Univerziteti – ili bolje reći, visoko obrazovanje – ako se zasniva na kvalitetu, teško može biti izrazito profitabilna delatnost. Drugo, profitabilnost univerziteta ne ogleda se više u procesu naplate studija, već u projekciji ishoda koji se stiču na tržištu rada.

Upravo ovo drugo pitanje je ključno: mogu li projekcije ishoda obrazovanja biti osnov za profitabilnost univerziteta? Odgovor je negativan, jer moderno obrazovanje, zasnovano na ishodima, neće moći da bude povezano sa ovakvom organizacijom univerziteta, koja je i glomazna, inertna i pre svega ima jaku konkurenciju u neformalnom obrazovanju radnika.

Zbog toga, gubljenje statusa profitnih ustanova, isto tako gubljenje statusa državnih glomaznih univerziteta, biće uvod u nestanak ustanova sa klasičnim načinom obrazovanja. Inovativna pedagogija u visokom obrazovanju potpuno će promeniti odnose između korisnika obrazovanja i davalaca usluga. Javiće se sasvim novi pristup načinu prihvatanja obrazovanja:

– Agencije za karijerno vođenje i savetodavne usluge u obrazovanju;

– Centri za istraživanje i zapošljavanje darovitih;

– Volonterski centri;

– Centri za projektno angažovanje;

– Instituti za mlade;

– Mrežni karijerni centri lokalnih zajednica.

Logika će se potpuno promeniti u dva pravca; proces sticanja znanja će se odvijati na bazi hibridne nastave (onlajn i klasična nastava) i postojaće segment povezivanja s realnim problemima u svetu. Diplome i statusi sticani od strane institucija, imaće status kao kursevi za učenje jezika, a glavni faktor zapošljavanja biće ramovi kompentencija (kao što je, recimo, pasoš kompetencija).

Logika nestajanja klasičnih institucija upravo treba da krene od pitanja njihove svrsishodnosti u odnosu na proces obrazovanja u jednoj državi. Zato se okretanje ka strukturnoj povezanosti između učenja i odvijanja nekih praktičnih procesa mora usaglasiti sa mogućnostima novih tehnologija i njihovog uvođenja u procese pripremanja pojedinca za svet rada. A to više nije na nacionalnom nivou, već je uveliko internacionalizovano. Ubrzanje procesa zapošljavanja u međunarodnim okvirima ostvaruje toliki pritisak na proces obrazovanja u svetu da će fleksibilnost obrazovanja biti negacija postojanja čvrstih institucija kao oblika obrazovanja. Procesi zapošljavanja odvijaće se u skladu sa potrebama svetske konkurencije. Tu obrazovne institucije gube bitku s novim tehnologijama i međunarodni odnosima na tržištu rada. I desiće se ono što je bitna karakteristika visokog obrazovanja u budućnosti – države će se okrenuti pojedincu, bez posredovanja institucija, uz formiranje sistema karijernog vođenja.

U izdanju IK HERAedu

Dr Refik Šećibović, svojevremeno profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i pomoćnik ministra obrazovanja u Vladi Srbije posle demokratskih promena, sada aktivan na više univerziteta u regionu, autor je studije „Tvrđava dosade“ (HERAedu Beograd 2016), u kojoj analizira stanje u visokom obrazovanju u Jugoistočnoj Evropi. Šećibović polazi od opore činjenice da je došao kraj i klasičnom buržoaskom i socijalističkom univerzitetu i da se valja suočiti sa nimalo lakim pitanjima šta dalje. Ako su tržište i kapitalizam izbor i sudbina savremenog čovečanstva, onda se mora graditi i održiv sistem akademskog kapitalizma –osnova je teza ove knjige.

U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomke iz knjige Refika Šećibovića „Tvrđava dosade“. Izbor i oprema teksta redakcijski.