Ako je ekonomski, Nemačka mora biti i politički džin

Ne da se nije verovalo, već se ljutito odbacivalo da je Deutschland über alles. Mada nije uvek bila über, bila je i unter alles. Bila je, kako je to Vili Brant rekao, politički patuljak, a ekonomski džin koji se u Evropi nizašta nije pitao, a kamoli tek odlučivao. Tih šezdesetih godina prošlog veka, boreći se da Vili Brant i SPD pobede na izborima i unaprede Nemce, Ginter Gras je govorio da se progres kreće puževim hodom – polako. Dakle, strpljivo u korak s njim. Nije brz, ali napreduje.

Vili Brant je memoare završavao dok se Berlinski zid rušio. Nazvao ih je Sećanja (na engleski su prevedeni pod naslovom Moj život u politici), i počinju sa 13. avgustom 1961, kada iznenada Sovjeti i istočnonemački vojnici u rano jutro počinju sa betonom, bodljikavom žicom i blokovima za blokiranje puteva da dižu zid koji će odeliti istočni od zapadnog Berlina i stvoriti politički najrizičnije područje u centralnoj Evropi. U tom trenutku, između četiri i pet sati, 48-godišnjeg Vili Branta (koji je već četiri godine gradonačelnik Berlina i ostaće do 1966.) budi kondukter u vozu koji ulazi u železničku stanicu Hanover i sanjivom uručuje hitnu poruku iz Berlina. Odmah se vraća avionom i, sasvim iznenađen i nemoćan da spreči, gleda pregrađivanje svog grada. Komande saveznika (Amerikanci, Britanci, Francuzi) ne reaguju. Džon Kenedi je na svojoj jahti i nije za preduzimanje bilo čega što bi dovelo do konflikta sa Sovjetima. Uostalom, Nemačka je podeljena, Berlin je pod okupacijom, i u svom delu grada Rusi mogu da rade šta hoće. Kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer ogradio se zidom ćutanja. Desetine hiljada Nemaca iz Istočnog Berlina i Nemačke beži u Zapadni Berlin. Od 1945. to je već oko tri i po miliona izbeglica.

Tako Brant počinje svoju uzbudljivu životnu priču koja će se završiti padom Berlinskog zida i glasanjem istočnih i zapadnih Nemaca za isti Bundestag. Nemački puž je posle 45 godina stigao na cilj. Već rasklimatanu Jugoslaviju seizmički talas iz ujedinjene Nemačke je srušio. Dok je bio kancelar, Brant se često sretao sa Josipom Brozom (na Brionima, u Dubrovniku i Beogradu, nekoliko puta i u Bonu). Bile su mu smešne njegove feudalne navike, ali je visoko cenio Titovu borbu protiv fašizma, njegovo Ne Staljinu i pokušaje da od zemlje sa tako mnogim i suprotstavljenim narodima stvori modernu federaciju da bi unapredio mediteransku stabilnost, u što je Brant sumnjao da je moguće. Mada u tom trenutku nije mogao ni pretpostaviti da će se u tada okupiranom i poniženom Berlinu o uređenjima balkanskih država odlučivati kroz tridesetak godina. I ne samo o nama već i o svetskim finansijama i daljoj budućnosti Evropske unije.

Vreme u kojem Vili Brant izrasta u jednog od najvećih nemačkih i evropskih političara bilo je komplikovano i u senci kubanske krize. Hruščov je u to vreme na jednoj diplomatskoj večeri u Parizu ambasadorima Britanije, Francuske, Nemačke i njihovim suprugama ubedljivo i slikovito govorio da Sovjetski savez proizvodi nuklearne rakete kao kobasice, da svakog dana ispadaju jednako kao iz mašine za kobasice. Evo, bio je precizan, rezervisali smo 50 za Britaniju, 50 za Francusku i 30 za Zapadnu Nemačku. Nastalu tišinu straha bojažljivo je prekinula supruga francuskog ambasadora i pitala sovjetskog lidera – A koliko ste raketa rezervisali za Ameriku? Naravno, veselo je odgovorio Hruščov, imamo i za njih, ali ne mogu da vam kažem, to je vojna tajna.

Sva napetost podeljenog sveta u Hladnom ratu najviše se osećala u podeljenoj Nemačkoj, posebno u Berlinu, za čije se preživljavanje i za vraćanje statusa velikog nemačkog grada i rešavanje legaliteta gorljivo borio Vili Brant. Prepreka je bilo mnogo: putni i železnički pravci prema Zapadnoj Nemačkoj povremeno bi bili blokirani, snabdevanje grada otežano, telefonske veze u prekidu, građani ometani u slobodi kretanja, problemi sa pasošima, sloboda i politički status grada osporavani. Svaki dijalog sa istočnom stranom od grada do države pa do Moskve bio je zaleđen.

Brant je izašao sa lokalne scene gradonačelnika okupiranog grada i uspostavljao je veze sa svetskim liderima. U Berlin dolazi Kenedi. Američki predsednik u govoru građanima najavljuje the wind of changes – počeo je da duva vetar promena preko Gvozdene zavese i ostatka sveta i snaga istorijske evolucije osetiće i Istočna Evropa. Pod tim „vetrom“ Kenedi je podrazumevao sebe, ali i nove ljude kao što je Brant. Desnica se, međutim, nije dala. Kenedi će biti atentiran, a nekoliko godina kasnije i Brant će biti uklonjen sa čela Nemačke. I u memoarima Brant ističe da je sa pogibijom Kenedija celi svet mnogo izgubio i da bi svetska politika išla potpuno drugim tokom.

Govor u Berlinu Kenedi je završio rečenicom na nemačkom uvežbavanom prethodno u Brantovom kabinetu: Ich bin Berliner. Masa je u delirijumu od oduševljenja. Jednostavno, ali efektno i tu odmah preko zida Sovjeti mogu da čuju da su i Amerikanci tu kao kod svoje kuće. I mada je to bila dobra demonstracija da bi se u gradu držao balans zapadnih saveznika sa Sovjetima, i mada je u Americi i NATO video saveznika sine qua non, Vili Brant je kao i većina Nemaca želeo da Nemačka bude ujedinjena, nezavisna i samostalna. Nije želeo da bude mrtva, tampon država. Formula je bila:“Što nezavisnija nemačka politika u što aktivnijem partnerstvu“. Amerika, međutim, a ni saveznici nisu želeli Nemačku koja bi igrala između njih i Rusa. Ponovo bi to Nemce odvelo, bio je njihov argumenat, u nacionalizam. A Hruščov je francuskom ministru spoljnih poslova jednostavno rekao: Radije bih da imam 20 miliona Nemaca na svojoj strani nego 70 miliona protiv mene.

Vili Brant je pseudonim, ime iz konspiracije kada se mladić sa imenom Herbert Ernst Karl Frahm iz hanzeatskog grada Libeka borio protiv nacista. Nije se znalo pouzdano ko mu je otac. Kada je već postao gradonačelnik Berlina, odjednom iz Londona stiže „dokumenat“ da mu je „otac“ bugarski komunista Pogorelov. Bila je to jedna od mnogih „pouzdanih“ pretpostavki. Nosio je dedino prezime Frahm. Ali da li je i Frahm njegovo prezime? Kasnije saznaje da ni deda nije njegov deda. Baba je (umrla je mlada i Brant je nije upoznao) njegovu majku najverovatnije zanela sa veleposednikom na čijem je imanju živela i to po jus primae noctis. U izbornim borbama šezdesetih politički protivnici sa desnice nemilosrdno prave aluzije na njegovo poreklo. „Alias Frahm“ nazivao ga je Adenauer, kome je smetalo što je Brant levičar i što zagovara ujedinjenje Nemačke, jer, kako je on govorio, Evropa prestaje kod Elbe (tu su stale i armije zapadnih saveznika), a od Elbe počinje Azija. Za Branta je, međutim, podela Nemačke bila nerazumna, opasnost za nju samu i za mir u Evropi. Iz Nemačke pred nacistima je pobegao 1936. u Norvešku, bio je jedno vreme i u Španiji, pa Švedskoj. Nije podnosio komuniste moskovske provenijencije, ali mu je skandinavski socijalizam bio vrlo prihvatljiv. U razrušenu Nemačku se vraća 1948, pred njim i legendarnim liderima Socijaldemokratske partije, Kurtom Šumaherom i Ernstom Rojterom, bilo je „Nemačko pitanje“, bila je potpuna misterija šta će i da li će nešto od Nemačke postati.

Sredinom šezdesetih Zapadna Nemačka uz američku pomoć postaje ekonomski džin, ali je, kao što je Brant govorio, politički patuljak. Zamenik kancelara i ministar spoljnih poslova postaje 1966. godine, ima 53 godine i formira svoju čuvenu Ostpolitiku (Istočnu politiku). Mada nisu svi u vladi i u državi bili spremni da priznaju nacističke zločine, Brant javno govori da je nacizam bio izdaja domovine i naroda i kao što se da videti, uništio je Nemačku. Da bi se Nemci vratili na svetsku pozornicu, potrebna im je Nova spoljna politika, politika koja bi obuhvatila Zapad, Evropu i Moskvu, odnosno NATO, Evropsku zajednicu i Istočnu Evropu (Rusiju, Poljsku, Čehoslovačku, Istočnu Nemačku). Nemačka mora, po Brantu, da se poveže i sa starim i sa novim trgovačkim partnerima iz celog sveta bez obzira da li su priznali Istočnu Nemačku ili ne (nasuprot Halštajnovoj doktrini). Uostalom, ni Zapadna Nemačka više ne može Istočnu da tretira kao „zonu“, „fenomen“, kao „takozvanu Demokratsku republiku Nemačku“ ili kao „Drugi deo Nemačke“. Da bi se uspostavila saradnja sa Nemcima na Istoku, mora se priznati ta država. To je jedino što je u tom trenutku bilo moguće. Sve se to mora uraditi, jer po Brantu „Evropa je više nego fosilizirani produkt odnosa Istoka i Zapada“, a nemačko jedinstvo zavisi od fundamentalnog unapređivanja tih odnosa. „Niko od nas nije mogao dozvoliti, napisao je Brant u memoarima, da se napusti i izgubi jedna četvrtina nemačke teritorije (u njenim granicama pre Hitlerove ekspanzije), oblast od takvog značaja za prusku i nemačku istoriju i za nemačku kulturu. Nismo je mogli odbaciti jer nismo je ni posedovali, ali jeste bilo moguće uspostaviti odnos sa njom…“.

Dinamični i naizgled srdačni Brant je osvajao svetske državnike, uprkos periodima dugog ćutanja što je recimo Niksona, kako Kisindžer tvrdi u svojim memoarima – vrlo nerviralo, ali ličnim šarmom i idejama plenio je ondašnje svetske državnike – De Gola, Lindona Džonsona, Brežnjeva, Tita (sa njim ga je povezao Đuka Julius, dopisnik beogradske Politike iz Bona)… Još kada je 1969. kombinacijom izbornih rezultata postao kancelar, dok su svi očekivali da to bude njegov protivnik s desnice, Kurt Kisindžer (CDU), svetskoj popularnosti nije bilo kraja. Do poslednjeg časa izbora bila je takva zabuna da je Nikson okrenuo telefon Kisindžera i čestitao mu pobedu, što mu je Brant velikodušno oprostio rečima:“Ljudski je grešiti, pogotovu na tako velikoj daljini.“

I uprkos manifestnoj prisnosti, Nikson i Brant bili su zapravo na distanci bez velikog međusobnog poverenja. O tome svedoče u svojim memoarima i Brant i Kisindžer. Niksonu je bio sumnjiv kao levičar, a kod Branta je nepoverenje prema Niksonu izazivala tamna strana njegove biografije kada je već pri kraju Makartijeve karijere vrlo angažovano učestvovao u lovu na komuniste. Nikson je hteo o svemu da odlučuje, Brant je smatrao da ima prava na samostalnu političku igru. Kako je Kisindžer primetio – Brant je Vašington informisao, ali ne i konsultovao. Uspostavio je direktan kontakt sa Moskvom, što je, prema Kisindžeru, isključivalo Vašington i labavilo odnose u NATO. Postojala je opasnost da ne postane zavisnik od Moskve, zapisao je Kisindžer.

Veliko nepoverenje je bilo i između Branta i Kisindžera. Za Branta je Kisindžer bio diplomata 19. veka koji je na evropejce gledao kao na pione u velikoj igri supersila. Ostpolitika nije bila kreacija Vašingtona, već nešto što je svoje korene i razloge imalo u položaju i situaciji Nemačke u Evropi. Bez obzira što je Brant tvrdio da Ostpolitika počinje na Zapadu, a završava na Istoku sa oslanjanjem na NATO, tražio je razoružavanje Evrope i ograničavanje količine i rasporeda nuklearnih raketa. Izazvao je podozrenje u Vašingtonu, a Kisindžer šalje svoju ocenu Niksonu: „Nemci su očarani Istokom i oduševljeni vizijom Nemačke kao mosta između Istoka i Zapada.“ Vašington ne može da zaustavi realizaciju Ostpolitike, na njenom konceptu Brant i SPD su pobedili na izborima, ali se pomno prati svaki korak. Najbliži Brantov saradnik Egon Bar u Beloj kući je vrbovan za tzv. „sporedni kanal“, Kisindžer je obaveštavan uvek pravovremeno i pre nego što se nešto dogodi. Amerikanci su stalno na zadnjem sedištu, iako Brant to ponekad ne zna. Tako da za Moskovski sporazum iz 1971. Kisindžer u memoarima tvrdi da su arhitekte Amerikanci i da je najzaslužniji američki ambasador u Bonu, a Brant ga smatra velikim uspehom svoje vlade.

I kada je dobio Nobelovu nagradu za mir 1971, Brant svojim reformama i ponašanjem izaziva veliki otpor desničara. Posle dvadeset godina to je bila prva smena partija na čelu Nemačke, a Brant je bio prvi socijaldemokratski kancelar posle 40 godina. U noći kada postaje kancelar izjavljuje: „Sada je konačno Hitler izgubio rat. Biću kancelar ne poražene, već oslobođene Nemačke.“ Priznajući Istočnu Nemačku, pa granicu na Odri i Nisi, uspostavljajući kontakte sa Varšavom, Pragom, Moskvom Brant je za nemačke desničare postao „izdajnik“, i kada se 1989. sreo sa Gorbačovom, stigle su mu pretnje „Dokle ćeš više da rasprodaješ Nemačku!“ Veliki delovi teritorija prethitlerovske Nemačke ostali su na Istoku, a sa njih se iselilo preko deset miliona Nemaca. Zatim je pred jevrejskim žrtvama iznenada kleknuo u Varšavi. Zašto je to učinio? Brant piše:“Sa dna ambisa nemačke istorije, pod teretom miliona žrtava zločina, uradio sam ono što bi svako ljudsko biće kada ne može da kaže nijednu reč.“ Kod kuće su ga dočekali napadi da je „preterao“. U Bundestagu 1972. propada pokušaj da mu se izglasa nepoverenje. Novi izbori mu obnavljaju i ojačavaju mandat.

Ali, kao što je Ginter Gras primetio da je progres puž, tako je i Brantov proboj bio usporen, pa zaustavljen. Za konzervativne krugove u Nemačkoj i u svetu bio je suviše brz i radikalan. Namešta mu se afera Gijom, senzacije i pretnje o otkrivanju avantura iz privatnog života se raspiruju po novinama i zatim šefovi dve tajne službe preporučuju ostavku. Zadatak da mu saopšti tu odluku dobija Herbert Vener, bivši komunista i bliski saradnik iz SPD. Koincidencije su znakovite: samo neku godinu ranije, 1968, Rajnhard Gelen (general-major nacističkog Vermahta koga posle rata spasava i upotrebljava CIA za špijunske akcije iza Gvozdene zavese) osniva nemačku tajnu službu BND – Bundesnachrihtendienst. Sledećih osam godina na mesto kancelara, posle Brantove ostavke, dolazi Helmut Šmit, u kuloarima poznat kao „američki čovek“. Vili Brant ostaje na čelu partije, poslanik u Bundestagu, politički aktivan i dalje, ali bez mogućnosti da kreira politiku i rukovodi Nemačkom.