Ako je ikada bilo nužno da socijalizam postane svetski proces, onda je to sada 1

Foto: Danas

Nije bilo ozbiljnijeg interesovanja građana za ovakvu školu. Najači udar socijalizmu načinila je dogmatska praksa socijalizma, a onda i opčinjenost luksuzom komunističkih aparatčika koja je ozakonjena kao „revolucionarna pravda“. Šta će Tito u Belom dvoru?

Šta će mnogi, inače, hrabri komandanti revolucije, u dedinjskim vilama? Ali, socijalizam na ovim prostorima je uspostavio socijalnu sigurnost (relativno sigurno zaposlenje, dostupnost zdravstvenih usluga i školovanja širokim slojevima, stambenu politiku širokih razmera…), snažan i brz privredni rast, vertikalnu i horizontalnu pokretljivost stanovništva, klasnu emancipaciju, ravnopravnost polova, dostupnost sve širih radnih prava, proboje u nauci i kulturi… Okosnica socijalizma je, za razliku okosnice kapitalizma, politika i kultura solidarnosti eksploatisanih i odbačenih slojeva, zbog čega on mora da ima borbenu dimenziju- od osvajanja znanja, nauke i kulture, pa do aktivnog političko-ideološkog otpora. Ili će se levica obraćati svima koji su obespravljeni bilo gde na svetu ili je neće biti. Danas, međutim, mehaničar u Folksvagenu sebe vidi kao „civilizovanog“ Nemca, superiornog u odnosu na bosonogog čistača ulica, potomka Inka Indijanaca u Peruu. I kapitalizam i socijalizam, kao dva potpuno odvojena poretka, sve su manje mogući. Zato valja tragati za skrivenim mogućnostima socijalizma u samoj „utrobi“ kapitalizma.

Ako je ikada bilo nužno da socijalizam postane svetski proces, onda je to sada. U suprotnom, socijalizam će ostati tek bledo sećanje na propale istorijske prilike u kojima je bujala nada u napredak čovečanstva. Ili će se levica obraćati svima koji su obespravljeni bilo kuda u svetu ili je neće biti. Takva perspektiva je danas skoro nezamisliva. Mehaničar u Folksvagenu sebe vidi kao „civilizovanog“ Nemca, superiornog prema bosonogom čistaču ulica, potomku Inka Indijanaca u Peruu…, kaže Đokica Jovanović, predsednik niškog Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS).

UPSS i Centar za politike emancipacije su nedavno u Nišu organizovali nesvakidašnju edukaciju za sve zainteresovane, pod nazivom „Škola socijalizma“. Na višednevnom kursu polaznici su se učili socijalizmu, ali i kritičkom odnosu i prema socijalizmu i prema kapitalizmu. Bavili su se rekapitulacijom socijalističkog nasleđa, nastojeći da nađu odgovor na pitanje: zašto je socijalizam, onakav kakav je bio, poklekao pred nastupom ojačalog kapitalizma. Socijalizam, uostalom, i mora da obavi mukotrpni posao bespoštedne kritike svega postojećeg (Karl Marks), te tako i svog nasleđa, kaže naš sagovornik, inače sociolog i univerzitetski profesor u penziji.

Zašto jedna takva takva škola- upravo u Nišu?

Niš je postao epicentar sveukupnog propadanja srpskog društva. Simbol propadanja. Niš propada i poput drugih velikih gradova u srcu svetske kapitalističke imperije- primerice poput Detroita u SAD, koji je grad luksuza, razvijene industrije, rok i soul kulture…, o kojem je, pre par godina, B. Fabrio zapisala: „Ne ulazite ni danju u istočni dio grada. Ako vas ne ubiju i ne opljačkaju razbojnici, mogli bi vas napasti kojoti.“ Opšte pravilo je na delu- tamo gde se ne vidi mogućnost gomilanja profita, tamo se ljudske naseobine pretvaraju u prah.

Slabašni tračak nade da će život prestati da trne u naletu gigantske eksploatacije i pljačke bogatih nad slabim, umornim, uplašenim, usamljenim… masama eksploatisanih u takvim područjima je proziranje ideje nedogmatskog, demokratskog socijalizma. Upravo se u perivojima te slabe nade nalazi pravo mesto škola socijalizma.

Da li je bilo ozbiljnijeg interesovanja građana za takvu vrstu programa?

Ne, nema ozbiljnijeg interesa građanstva za ovakve programe. Jer, socijalizmu je najjači udar načinila sama dogmatska praksa socijalizma. Socijalizam nije uspeo da, u procesu ozbiljne autorefleksije, obavi kritičko samosagledavanje. Počivao je, u velikoj meri, u profetskom uverenju da će formalnim, dogmatskim, propagandnim šematizmom poroditi neprotivrečno društvo. Pri tom je, a limine, odbacivao „staro“, odnosno ono što je živo u ljudskim zajednicama. Umesto sagledavanja konkretnih realija i traganja za delatnim alternativama- kao što su pokušavali, recimo, mlađani Svetozar Marković i Dimitrije Tucović, levičari su u revolucionarnoj situaciji s kraja 19. i tokom većine 20. veka prihvatali komunizam kao katehizis unapred datih i večnih istina i nesalomivih putokaza. Zabasali su u dogmatizam u ime „budućnosti“ koja se već „desila“ u dogmi. Za neprijatelje su proglašeni levi kritičari dogmatizma više no stvarni klasni neprijatelji. Iz društveno-političke matice, a i iz života, prvo su uklanjani kritički misleći levičari- demokrate.

A onda je, što je ne manje važno, opčinjenost luksuzom komunističkih aparatčika ozakonjena kao stvar „revolucionarne pravde“. Šta će Tito u Belom dvoru? Šta će mnogi, inače, hrabri komandanti revolucije, u dedinjskim vilama? Šta je tražila RSDRP, docnije KPSS, u Kremljevskom dvorcu? Kako se to jedino malograđanska partijska nomenklatura mogla privilegovano snabdevati luksuznom uvoznom robom u specijalnim dućanima, nedostupnim običnom svetu?…. Pred očima društva revolucionarna etika se ubrzano topila.

Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka teoretičari socijalizma su upozoravali na malograđansko poburžoaženje srednje klase u socijalizmu. Srednje klase- koja je okupirala sve mehanizme partijsko-političkog upravljanja društvom, uz to obilato deklamujući leve fraze, a sa druge strane obilato praktikujući vrednosti, način života i životne stilove srednje, malograđanske klase u kapitalizmu.

Da li smo mi, na ovim prostorima, uopšte živeli u socijalizmu? Ukoliko jesmo, kakav je to život bio, posebno za običnog čoveka? Da li je i u čemu bio bolji od ovog aktuelnog, tranzicionog, neoliberalnog…? A da li je i u čemu bio gori?

To u čemu smo živeli jeste bio socijalizam. Bez obzira na partijsko-ideološku kampanju o socijalizmu-komunizmu, kao kraju istorije klasne borbe, koja je stalno postojala, mora se konstatovati da je socijalizam masama uglavnom doneo boljitke u odnosu na kapital- odnos.

Na nivou realnog života- iako je socijalizam, naročito u svom početku, bio često poredak egalitarne distribucije oskudnih resursa, on je otvorio široke breše emancipacije ljudi u odnosu na dojučerašnju klasnu neravnopravnost. Uspostavio je socijalnu sigurnost (relativno sigurno zaposlenje, dostupnost zdravstvenih usluga, dostupnost školovanja širokim slojevima, stambenu politiku širokih razmera…), snažan i brz privredni rast, vertikalnu i horizontalnu pokretiljivost stanovništva, ravnopravnost polova… A, docnije i organizovanu brigu o dostupnosti sve širih radnih prava i prava na odmor… Istorijski doprinos je politika ravnopravnosti ljudi, bez obzira na njihova svojstva…

U nauci i kulturi su učinjeni veliki proboji, naročito posle emancipacije od dogmatskog pritiska Moskve, koja je gradila mit i monopol o sopstvenom centralnom mestu u izgradnji socijalističke budućnosti, kao svetskog procesa. Godine 1952. je održan Treći kongres Saveza književnika Jugoslavije u Ljubljani, kada je odbačen socijalistički realizam kao jedini oktroisani pravac u umetnosti u socijalizmu. Oslobađanje umetnosti od dogmatskih stega je na tom kongresu, u svom govoru, najavio Miroslav Krleža. Već 1960. je na Četvrtom stručnom sastanku Jugoslovenskog udruženja za filozofiju na Bledu definitivno odbačena teorija odraza (Todor Pavlov), kao obavezujućeg načina mišljenja o društvu, koji se svodio na vulgarni marksizam u formama dijalektičkog i istorijskog materijalizma.

Dakako, dogmatizam time nije bio pobeđen. Česti i jaki su bili ataci dogmatskih snaga na slobodnu i kritičku stvaralačku misao. No, i otpori dogmatizmu su bili istrajni, i to neuporedivo više, snažnije, slobodnije i smislenije nego iza „gvozdene zavese“ koju je zakovao staljinizam.

A ima li danas socijalizma u Evropi i svetu? I gde ga možemo „pronaći“?

Ima socijalzma, dakako. Nekada su deca radila u engleskim rudnicima, berači pamuka u Americi su bez ikakve organizovane nege, umirali u poljima i jarugama, sirotinjsku decu nije podučavala nikakva organizovana državna prosveta, ženskoj deci iz sirotinjskih porodica nije bilo dopušteno da uopšte idu u školu, policija ili carska garda nekažnjeno su masakrirale štrajkače. Argatovalo se od „jutra do sutra“- tri osmice su za generacije ugnjetenih bile nedosanjani san…

U dobrom delu današnjeg razvijenog kapitalizma, izuzimajući krvavo eksloatiosana područja trećeg sveta, a i, ruku na srce, sve češća mesta ponižavanja i izrabljivanja ljudi i u tom zapadnom svetu, ipak postoje dobro i uredno ustanovljene ustanove kojima se štiti egzistencijalni dignitet onih onih koji ne pripadaju takozvanim visokim društvenim slojevima. Tekovine su to dugotrajne, velike, odlučne, hrabre i ogorčene sindikalno-socijalističke borbe.

Koliko su te levičarske ideje u Evropi i svetu danas autentične i „jake“? A koliko su verodostojne postojeće levičarske partije?

Pred levicom danas stoji novo veliko istorijsko pitanje. Starim formulama se mase ne mogu mobilisati. Društva su fragmentisana više nego ikada. Klase skoro više da i ne postoje na onaj način kakve su nekada bile. A naročito ne postoje onako kako nikada nisu postojale- u prikazima prvomajskih svetkovina.

Danas se mora vrlo ozbiljno gledati na novu, nestrukturisanu, iznutra nehomogenu i nesolidarnu klasu- na prekarijat. Prekarijat nema jedinstvenu klasnu svest. Prekarni radnik nema budućnost. Za razliku od nekadašnjeg proletera, nema čak ni onoliko varljivo stalan posao kakav je imao proleter. Prekarni radnik je obični nadničar, čak i ako poneko od njih može i dobro da bude plaćen za svoj rad, jer radi u uslovima „fleksibilizacije“ rada, to jest radi na privremenim i povremenim poslovima.

Prekarni radnici u raznim delovima sveta ne dele istu radničku situaciju. Francuski prekarni radnik nema empatiju prema prekarnom radniku iz Namibije. Čak, ovaj iz Francuske zauzima i nekakvu perverzno-nadmenu poziciju neokolonijaliste u odnosu na prekarnog radnika iz Namibije. Da stvar bude još čvornovatija, Namibija je zemlja bogata dijamantima, veliki je izvoznik. Francuska je siromašna nalazištima dijamanata. Ali, prekarni radnik u Francuskoj najverovatnije neće umreti od gladi, a onaj u Namibiji teško gladuje.

Nažalost, levičarske partije su danas dezorijentisane u svojim državno-nacionalnim zabranima. Njihove ambicije retko idu dalje od zagovaranja maksimizacije profita, ne bi li tako koje parče profita više dopalo u ruke onih koji ne upravljaju niti svojim vlasništvom- radom, znanjem i veštinama, niti utiču na realne političke instance.

U pozivu polaznicima „Škole socijalizma“ naveli ste da ćete u njoj pokušati da date odgovor na pitanje „kako bi mogla izgledati socijalistička alternativa aktuelnom neoliberalnom poretku“. Doista, kako bi ona izgledala? I koliko je moguća?

Nisam siguran da je danas moguće misliti o socijalizmu kao potpunoj, odsečnoj alternativi neoliberalizmu. Imam, pre svega, izvesnu rezervu prema šematizovanom imenovanju savremenog, propulzivnog kapitalizma, isključivo kao neoliberalizma. On se jednako komotno može nazvati i neokonzervativizmom, liberalizmom ili, uobičajeno, kapitalizmom. Jer, ima mnogo različitih kapitalizama, gledali na njega unazad ili na horizontu današnjice. Zar liberalizam ne nosi sobom emancipatorske vrednosti, kao što nosi i zlo- od odbrane slobode pojednica kao subjekta, do njegovog porobljavanja u konc-logoru?

Ujedno, zar socijalizam, takođe ne zastupa emancipovanog i solidarnog pojednica sa drugima, pa do GULaga? Konačno, parola „slobodni razvitak svakog pojedinca je uslov slobodnog razvitka za sve“ nije zapisana u kakvom manifestu liberalizma, već je zapisana u Marksovom i Engelsovom „Manifestu komunističke partije“. Iako teoretičari oslobođenja depriviranih klasa, Marks i Engels ne izvode pretpostavku slobode pojedinca iz slobode kolektiva, već se okreću pojedincu, kao nosiocu slobode i klasnog, ljudskog suvereniteta.

Ipak, u čemu je razlika? Okosnica kapital odnosa je privatno prisvajanje viška vrednosti, monopolizovana koncentracija upravljačkih i političkih poluga društvenog upravljanja, revitalizacija neokolnijalizma, koji ipak ima i klasni karakter, iako je otpor kolonijalizovanih i neokolonijalizovanih područja koncentrisan oko etničko-verskih centara otpora.

Okosnica socijalizma je, pak, politika i kultura solidarnosti eksploatisanih i odbačenih slojeva. Socijalizam u tom pogledu mora da ima borbenu dimenziju- od osvajanja znanja, nauke i kulture, pa do aktivnog političko- ideološkog otpora. Iz optike savremenih socijalista izmiče jedna vrlo bitna stvar. Znanje, veštine i rad su neotuđivo vlasništvo onih koji žive od svog pregnuća. Ta imovina je apsolutno neotuđiva i neuporedivo značajnija za opstanak sveta od bilo kakve privatne svojine, kojoj se benevolentno pridaje sankrosantni atribut. Ta imovina proizvodi novostvorenu vrednost- pre no finansijsko-tržišne transakcije.

Te, tako, privatna svojina, materijalizovana vlasništvom nad tehnologijom i procedurama produkcije u polju robno-novčane razmene nije nikakva svetinja. Dok imovina znanja, veština i pregnuća jete ontološka datost koja se reprodukuju otičkim iskustvom onih koji je stvaraju.

Da je to tako, neka posluži jedan primer s početka 19. veka u Engleskoj. Iz tog primera se vidi da je kapitalitalističkaklasa i tada, a i sada, obrazovanje instrumentalizovala kao snažno sredstvo reprodukcije klasnih odnosa neravnopravnosti. U Domu lordova u britanskom parlamentu je 1807. podnet predlog zakona o osnovnom školstvu prema kome bi škola bila dostupna i deci iz siromašnih porodica. Neki članovi Doma lordova su bili vrlo uzdržani. A, D. Gidi, predsednik Kraljevskog naučnog društva se otvoreno suprotstavio ovakvoj „difuziji znanja“: „Koliko god projekat bio teoretski dobar, kako bi se obrazovanje moglo pružiti radničkim klasama siromašnih, na kraju bi se moglo utvrditi da šteti njihovom moralu i sreći; naučio bi ih da preziru svoj životni usud, umesto da ih čine dobrim slugama; umesto da ih podučava podređenosti, učiniće ih vatrenim pobunjenicima; obrazovanje bi im omogućilo da čitaju buntovničke brošure, opasne knjige i publikacije; to bi ih učinilo neposlušnim prema nadređenima…“.

A šta su najveći nedostaci sadašnje „nesocijalističke“ stvarnosti? Mogu li se ti nedostaci ispraviti u postojećem društvenom poretku, a bez socijalizma?

Ono što je istorijski nedostatak savremenosti se ogleda u tome što pad umornog i nedelatnog socijalizma nije omogućio iskorak ka širim horizontima slobode i potpunije socijalne sigurnosti. Od socijalizma su zadržane njegove retrogradne tekovine: autoritarna politička kultura, beg od kompeticije, odbacivanje pluralizma… Ono što je socijalizam baštinio kao emancipatorske uzlete je danas u potpunosti odbačeno. Padom realsocijalizma pala je i kapitalistička država blagostanja- više nije bilo opasnosti od klasnog sukoba inspirisanog (palim) socijalističkim poretkom.

Naravno, nehumana stvarnost se može prevladavati ukoliko se shvati da su i kapitalizam i socijalizam, kao, do juče, dva potpuno odvojena poretka, danas sve manje mogući. Zanimljiv odgovor na to pitanje je nedavno dao E. Hobsbaum: „Napravljena su dva pokušaja da se živi po punoj binarnoj logici ovih definicija kapitalizma i socijalizma. Oba su propala. Državno planirana i komandovana ekonomija sovjetskog tipa nije preživela osamdesete godine. Angloamerički tržišni fundamentalizam se slomio 2008. godine. Devetnaesti vek će morati ponovo da razmotri problem na realističniji način… Svrha ekonomije nije profit, već dobrobit svih ljudi. Sama legitimacija države nije njena moć, već ljudi kojima služi. Ekonomski rast nije kraj, već sredstvo za dobro i pravedno ljudsko društvo.“ Drugim rečima, valja tragati za skrivenim mogućnostima socijalizma u samoj utrobi kapitalizma. To se već čini. Ko bi do juče rekao da će iz SAD stizati sve jasniji glasovi o demokratskom socijalizmu, kao nužnoj dimenziji američkog političkog društva?

U debati o socijalizmu ne učestvuju eksploatisani, siromašni, loše obrazovani…

U pozivu potencijalnim polaznicima „Škole socijalizma“ naveli ste da je jedan od njenih zadataka „ponovno otkrivanje ideje da je drugačija stvarnost moguća“. Zašto smo mi, na ovim prostorima, „gurnuli pod tepih“ socijalističku ideju kao i ideju? I da li je takva, drugačija stvarnost moguća?

Da, moguća je. Ali, još uvek, samo moguća. I kakva? Ona još nije domišljena. O njoj traju neiscrpne debate i razgovori. Ta debata je, često, nesnošljivo, pomodno doktrinarna – otežala od opštih mesta. U njoj skoro da ne učestvuju oni koji bi, pretpostavlja se, bili najzainteresovaniji- eksploatisani, siromašni, loše obrazovani, žrtve ideološke, medijske, polit-porno, prokapitalističke propagande… Sjajni, šareni, isprazni izlozi hipermarketa su postali primamljiviji od potrebne permanentne izgradnje kulture i proizvodnje, kao temelja reprodukcije društvenog života.
Miroslav Krleža: Čovjek bi čovjeku trebao biti čovjek, a ne poslodavac
– Pred levicom je jedan mogući i veliki izazov. Ona mora da se bori, da otme pravo na raspodelu ukupnog stečenog društvenog bogatstva- materijalnog i kulturnog. Jer, i to izmiče levici- privatna kapitalistička svojina nije lično kapitalističko vlasništvo. Privatna svojina ima eminentno društveni karakter jer počiva i raste na temeljima nepregledne društvene infrastrukture koja nikako ne sme da pripada samo uskom krugu samoizabranih vlasnika.
Krleža je 1934. zapisao: „Živimo pod prokletim i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o stvarnosti, i teško je probiti se kroz te mračne prostore što ih zamišljamo u patetičnom grimizu vjekova, oklopa, tradicije, odgoja i dresure, do neposredne i jasne istine, da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac, i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka“- kaže naš sagovornik.