Ako nisi povratnik nema pomoći

Dragan Babarogić i njegova nervno obolela sestra Vesna koji, okruženi Albancima, Bošnjacima i Turcima žive u staroj i dotrajaloj kući u Prizrenu, nikada nisu napuštali svoj grad. U njemu su bili za vreme NATO intervencije 1999, zatim tokom nasilja albanskih ekstremista u martu 2004, a tu su i sada. Zajedno sa još 20-ak svojih sunarodnika jedini su preostali Srbi u gradu na Bistrici. Međutim, to što nikada nisu napuštali Prizren razlog je više za njihove nedaće. Pomoć dobijaju povratnici, a Babarogići to nisu jer nigde nisu ni odlazili.
– Kuća mi je stara, napravljena od ćerpiča. Malter propada, krov prokišnjava i ima puno vlage. Naša druga porodična kuća je spaljena, do temelja uništena. Niko se ne interesuje da mi pomogne da se ona obnovi. Srbima koji se vraćaju grade se nove kuće, deli im se nameštaj, aparati za domaćinstvo, alat i novac. Meni koji se nisam udaljio odavde kažu – ne sleduje ti jer nisi povratnik. Tako sestra i ja ponekad gladujemo, jer ne može se živeti s 35 evra socijalne pomoći. Ta suma nije dovoljna ni za lekove koje treba da kupim za sestru. Ona ne izlazi iz sobe i ne priča ni sa kim, kao da je gluvonema – kaže Dragan i dodaje da nema finansijskih mogućnosti da sestru vodi u Beograd. Pre rata vodio ju je u Skoplje na lekarske preglede, sada više ne. Vodi je u prizrensku bolnici, ali lekari ga upućuju u Beograd s obrazloženjem da oni takve slučajeve ne mogu da leče.
Dragan priča da su nekada u Prizrenu imali odlične odnose sa susedima, da nije bilo nacionalne, niti bilo koje druge razlike.
– Sada niko ne svraća i kao da svi beže od mene. S komšijama Albancima nikada nismo imali problema. Naprotiv, neki od njih nam i sada ponekad pomažu, daju nam nešto hrane. Kada su marta 2004. godine albanski ekstremisti palili i uništavali srpske kuće moje komšije Albanci nisu dozvolili da budemo napadnuti, zbog čega sam im zahvalan. U početku su predstavnici Unmik administracije, Kfora i KPS povremeno donosili hranu i obilazili nas, ali u poslednjih godinu i po dana ne posećuju nas ni predstavnici opštinske organizacije Crvenog krsta. Do sada sam samo dva puta dobio pomoć, a i to je bilo davno – kaže Dragan.
Babarogići su bili poznata i bogata porodica u Prizrenu. Bilo ih je 20-ak familija, među njima nekoliko intelektualaca, stomatologa, službenika, zanatlija… Mnogi Prizrenci su visoko cenili i uvažavali Babarogiće, međutim oni sada žive u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima u Srbiji. Niko nije pretpostavio da će se porodica suočiti s takvim nevoljama, a Dragan kaže da ukoliko neko ne pomogne ne zna dokle će izdržati.