Ako se zločini budu gurali pod tepih, sve će se ponoviti

Odlično govori srpsko-hrvatski-bosanski-crnogorski jezik. Radi u Institutu za evropsku dinamiku Univerziteta u Strazburu i predaje na fakultetu (Sciences Po Saint Germain i Versailles-Saint-Quentin ).

Teorijski osnovi mog rada vezani su za nemačku sociologiju, ne za francusku, jer Emil Dirkem (Emile Durkheim), francuski sociolog na konflikte gleda kao na patološku pojavu u društvu. Za razliku od njega Georg Zimel (George Simmel) koji stvara u isto vreme kad i Dirkem, na konflikte gleda kao na normalnu društvenu pojavu koja pored toga može biti vrlo produktivna. Za njega pitanje je kako izaći na kraj sa konfliktom.

Tragajući za rešenjem konflikta ljudi imaju priliku da prevaziđu postojeće napetosti. Ako konflikt ne može da se reši u međusobnom dijalogu suprotstavljenih strana Zimel uvodi „treću neutralnu osobu“ koja stvara uslove da svaka od suprotstavljenih strana shvati argumente one druge strane. Ulogu „treće neutralne osobe“ zavisno od vrste konflikta može da preuzme sudija, nevladina organizacija, diplomatske strukture, itd. Predmet mog interesovanja je upravo to kako „treća neutralna osoba“ utiče na rešavanje konflikta i da li uopšte može na taj proces da utiče. Prateći različite prakse razrešavanja konflikata kako bi se izašlo iz trauma rata i autoritarne vladavine došla sam do zaključka da bez sudova, njihovog ozbiljnog i posvećenog rada ne može doći do razrešenja konflikta – kaže Katrin Litar u razgovoru za Danas.

* Postoje i druge prakse kao što je ona u Južnoj Africi unutar koje su komisije za istinu i pomirenje stvarale uslove da se suoče mučitelj, progonitelj i žrtva, da razgovaraju, čuju argumente i obrazloženja.

– Postoji, naravno, i jedno veliko „ali“. Da bi takvi razgovori bili mogući trebalo je pridobiti mučitelje da pristanu da učestvuju u razgovorima. Dakle, država je prihvatila da će onima koji prihvate ovu vrstu dijaloga smanjiti kaznu. Sa jedne strane benefit žrtve je bio da čuje pokajanje iz usta mučitelja, zapravo da izađe iz uloge ponižene osobe, a sa druge strane mučitelj se suočio sa onim što je radio i zbog spremnosti da prizna svoje postupke dobio je manju kaznu. Samo se po sebi razume da je reč o bolnom procesu u koji je moralo biti uloženo mnogo prethodnog rada da bi dao rezultate. Da bi do ovoga došlo pre svega je neophodna politička volja.

* Jedan od vaših poslednjih radova se bavi problematikom lustracije. Lustracija je, takođe, jedan od elemenata za prevazilaženje konflikta.

– Rad o lustraciji se ne odnosi na ratove. Predmet mog istraživanja je period koji je neposredno prethodio ratovima. Ni u jednoj zemlji nastaloj na području nekadašnje Jugoslavije nije došlo do lustracije. Ne možemo reći da u istoriji socijalističke Jugoslavije nije bilo kršenja ljudskih prava, samo oni koji su logorisali ljude, učestvovali u ubistvima ljudi, mučili ih itd. nigde nisu procesuirani. Dapače, ni arhive tajnih službi nisu u celosti dostupne ni otvorene. U Makedoniji su navodno hteli nešto da urade na tom planu, ali ispostavilo se da je to bio jedan od načina političke borbe sa opozicijom.

U Poljskoj i Čehoslovačkoj i u DDR-u je to urađeno, nešto malo i u Rumuniji i Bugarskoj. Ali moram dodati da u Poljskoj egzistiraju dve vrste sećanja na komunizam i doba Drugog svetskog rata. Svaka zemlja, očigledno, hoće da zapamti ono što joj odgovara , i neće da se suočava sa prošlošću koja boli.

* Zašto se taj proces nije dogodio na prostoru bivše Jugoslavije?

– Odgovor je vrlo jednostavan. Oni koji bi podlegali ovom procesu, koje je trebalo lustrirati, bili su nakon raspada Jugoslavije na ključnim pozicijama u novonastalim državama. Neki od njih su i danas na pozicijama moći. To je glavni razlog blokade lustracije. Pored toga, Jugoslavija je jedina socijalistička zemlja koja je napustila socijalistički put i odmah ušla u ratove.

* Ipak 2003. u Srbiji je donet Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava?

– Jeste, zakon je donet, ali po njemu se nije postupalo. Još jednom, nije se pokazala politička volja da se suočava sa komunističkom prošlošću. Doduše 2009. godine 837 sudija i 220 tužilaca je formalno izgubilo posao. Trebalo je da prođu kroz proces lustracije. To je rađeno tako traljavo da je Evropska zajednica morala da interveniše kako se ne bi ušlo u novi krug narušavanja ljudskih prava. Oni koji su uvek povlačili sve konce su izmakli pravdi. Političari su bili nedodirljivi.

* S obzirom da ste pratili suđenja u Haškom tribunal i potonja u Srbiji, Hrvatskoj šta zapažate kao bitne razlike?

– U Haškom tribunalu se suđenja snimaju i sa zadrškom od petnaestak minuta na internetu emituju. Svako može da gleda kako teče postupak. Imam i neke sitne zamerke na tok snimanja. Ponekad kamera nije okrenuta počiniocu, a važno je videti njegovu reakciju na svedočenje. Zatim, neka svedočenja mogu da prate i potonji svedoci što potom utiče na autentičnost njihovih svedočenja. Te zamerke su nebitne u odnosu na rad sudova za ratne zločine u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije.

U Beogradu sam, na primer, videla da poseduju kompletnu, inače vrlo skupu opremu za snimanje toka suđenja, poseduju i zakonski osnov (sa odobrenjem sudije bi bilo moguće snimati) ali te mogućnosti se ne koriste. To je velika šteta. Čitavi timovi eksperata bi mogli ući naknadno u analize sudskih postupaka na osnovu tih snimaka. To bi bio i jako zanimljiv materijal za serije dokumentarnih filmova koji bi delovali osvešćujuće na populaciju.

Pratila sam suđenje tzv slučaj „Ćuška“. Sudilo se grupi od četrnaest počinitelja za ubistvo oko 160 žitelja sela Ćuške. Počinitelji su se branili da je reč o preobučenim vojnicima iako je među žrtvama bilo staraca sa više od 85 godina, žena i dece. Zašto pominjem taj slučaj? Transkript je dostupan, ali iz transkripta se ne vidi stav počinioca. Oni su sebe doživljavali kao heroje, a ne kao zločince. Isprsili bi se, podizali glavu i sami za sebe tvrdili da su bili na braniku otadžbine. Takve detalje snimak bolje pokriva. Bilo bi jako zanimljivo da se vidi kako se gledaju ili se ne gledaju žrtve, svedoci, optuženi, sudije itd. Sve to bi bilo važno da se stvori živo sećanje, da se pokažu mehanizmi stvaranja militarističke atmosfere, zločinačkih odluka i prihvatanja zločina kao normalnosti . To je jedan od načina kako pravda može učestvovati o tome. Ali ponavljam, potrebna je i politička volja.

Predložila sam da se snima čitanje optužnice, tok priče optuženog i završni moment suđenja. Ista je situacija i u Hrvatskoj, i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu. LJudi ovde malo znaju o lokalnim suđenjima, ne znaju ni gde se nalazi Sud za ratne zločine. To nije dobro. Ako se zločini budu gurali pod tepih, sve će se nakon nekog vremena ponoviti. To je poznato, o nesuočavanju sa zločinima postoji već obimna relevantna literature. Sa veteranima ratova devedesetih se niko ne bavi. Čak ni samoubistvo Praljka nakon izricanja presude u Haškom tribunalu nije delovalo osvešćujuće. Na njegovom slučaju se vidi da on sebe doživljava kao heroja, a ne kao zločinca, a između ostalog on lično je naredio rušenje Starog mosta u Mostaru. Posebno je problematično bilo reagovanje hrvatskog parlamenta koji mu je minutom ćutanja sutradan odao poštu. Slično je i u Srbiji. Kada ratni zločinci osuđeni od Haškog tribunala na dvadeset godina robije, izađu posle odslužene dve trećine kazne njih zvaničnici dočekuju na aerodromu, odaju im se počasti, postaju savetnici i profesori na vojnim akademijama. To su direktni primeri podrivanja odluka Haškog tribunala i negiranja utvrđene odgovornosti. Šta tek reći za status Šešelja u Narodnoj skupštini Republike Srbije?

* Na čemu trenutno vi radite?

– Moj sledeći rad se odnosi na tokove suđenja. Pokušavam da pravim paralele sa suđenjem mafiji u Italiji i ovim za ratne zločine. U Italiji su stekli veliko iskustvo jer su imali podršku vlasti. Ovde sudski procesi traju suviše dugo, apelacioni sud često nakon šest godina suđenja vrati na ponovno suđenje. To je u stvari izigravanje pravde. Pokušaću da napravim jasan pregled onoga što je do danas urađeno. Malo je to u odnosu na broj zločina i žrtava tih zločina.