Aktuelizovano pitanje zapošljavanja na fakultetima: Univerziteti u Srbiji pate od negativne selekcije

Naši univerziteti pate od negativne selekcije, konkursi se raspisuju za poznate kandidate, a verovatnoća da neko van fakulteta dobije poziciju, ma koliko bio uspešan, meri se u promilima.

Podsetimo, Dramićanin je na svom Tviter nalogu napisao da je uradio „eksperiment“ o tome kolike su šanse da neko ko nije zaposlen na fakultetu dobije na njemu poziciju. Uprkos tome što ima bolju profesionalnu biografiju njegov protivkandidat je dobio podršku odgovarajućeg departmana, a Dramićanin je diskvalifkovan jer, prema tvrdnji dekanke PMF-a, nije poslao kompletnu dokumentaciju, što on negira.

– Svake godine se u našem visokom obrazovanju pojavi nekoliko „spornih“ izbora i oni jesu signal za promene, međutim, oni nisu i najvažniji razlog. Naš najveći problem jeste porazna činjenica da postojeći sistem proizvodi dugotrajnu negativnu selekciju. Ali to nikoga lično ne pogađa, pa mi uglavnom raspravljamo tek onda kad se neko od aktera oglasi, kao sada – kaže za Danas Vladica Cvetković, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koji godinama ukazuje na pogubno stanje u domaćem visokom obrazovanju kada je reč o zapošljavanju i izborima u zvanja.

Cvetković ističe da je čitava procedura izbora kod nas „hermafroditska“: de jure, to je otvoren konkurs na koji svako može da se prijavi, a de fakto se postupak u realnosti sprovodi samo kao unapređenje jednog određenog nastavnika (ili čak saradnika).

– Zbog takve dvostruke postavke izbora, za svaki od mogućih ishoda izborne procedure imate prostor za potpuno različitu argumentaciju. Profesor Dramićanin je u pravu, konkurs je slobodan i otvoren za sve, a on zaista u odnosu na protivakandidate ima neuporedivo bolje naučne parametre (one kojima se danas vrednuju kandidati za mesta na univerzitetima u svetu). Međutim, ni druga strana nije u krivu, ona ovaj konkurs vidi samo kao akademsko unapređenje jedne određene osobe i na to polaže pravo zbog toga jer se tako sprovodi više od 95 odsto svih konkursa na srpskim univerzitetima – navodi Cvetković.

U ovom pristupu, dodaje naš sagovornik, komisija za izbor, koja gotovo nikada nije nezavisna, već dolazi iz kuće, ima na raspolaganju niz zakonskih i podzakonskih formulacija da uradi ono što želi, uključujući i diskreciono pravo da izabere „svog“ kandidata. Štaviše, komisija može da nađe (i opravda) razloge da izabere i najlošijeg kandidata, samo ukoliko je isti ispunio famozne minimalne kriterijume naučne produkcije, ukazuje Cvetković.

Nakon što je Dramićanin svoju priču obelodanio u javnosti na društevnim mrežama su osvanula brojna slična svedočenja da se konkursi na fakultetima nameštaju, ali i da su fakultetske pozicije zatvorene za istraživače sa instituta.

Profesor Biološkog fakulteta Željko Tomanović kaže za Danas da je opšti interes da se najbolji kandidati biraju i na visokoškolskim i u naučnim institucijama. On se slaže da je ceo sistem visokog školstva u Srbiji izrazito nekompetitivan i dodaje da je, za šest godina, koliko je bio dekan Biološkog fakulteta, dvoje ili troje kolega izgubilo pozicije jer su se na konkurs javili bolji. Tako nešto se, kako kaže, ne može desiti na naučnim institutima.

– Kolega Dramićanin je mogao da napravi „eksperiment“ i prijavi se na javni konkurs kakav se raspisuje za sva nastavna zvanja na univerzitetima, ali neko sa nastavnim zvanjem ne bi mogao da napravi takav eksperiment jer su pozicije na naučnim instititutima zatvorene i ne postoje javni konkursi. Bez namere da bilo šta relativizujem, ali zaposleni na fakultetima osim što moraju biti vrhunski naučnici, imaju i stotine studenata kojima predaju i nastava je jedan veoma važan segment nastavnih pozicija. Rad sa studentima je veoma osetljiv. Ne znači da neko po automatizmu treba da bude izabran samo zašto što ima veći broj radova i veći H-indeks. Ukoliko je neko izrazito bolji kandidat svakako da on treba da bude primljen. Ima ljudi sa višegodišnjim iskustvom u nastavi i ako oni imaju čak i nešto manje radova od kolega sa instituta koji su se samo bavili naukom, ne možete da odlučujete isključivo na osnovu broja objavljenih radova – ističe Tomanović, uz napomenu da se uslovi za nastavna i naučna zvanja moraju dramatično pooštriti i da visoko školstvo i nauka moraju biti daleko kompetitivniji i da time treba da se bave nacionalni saveti.

Vladica Cvetković smatra da je dobro što je skrenuta pažnja na pomenuti slučaj, pozdravlja i originalni potez profesora Dramićanina, ali ne očekuje previše kada je reč o sistemskim promenama.

– Kao i u prethodnim slučajevima, sve se razvija isuviše individualno, pažnja se okreće stvarima koje su možda važne za ovaj spor, ali su za čitav sistem potpuno nebitne. Recimo, ovde se rasprave vode o tome ko koga poznaje, da li je bio istekao rok za predaju dokumenata, da li je kandidat zapravo ranije odustao od konkursa i tome slično. Svaki put je isto, akteri bi da odnesu jednu pobedu, ali malo ko ima ideju kako se menja sistem – navodi Cvetković.

On veruje da bi bilo koja komisija sastavljena od potpuno neutralnih  profesora evropskih univerziteta, na ovom konkursu izabrala Dramićanina, ali, kako kaže, u njegovim rečima ne vidi i dublje razumevanje gde je prava suštinska falinka i kako bi ona mogla da se reši.

– Recimo, ne znam da li je njemu jasno da uprava fakulteta o kojem je reč nije raspisala konkurs da bi dobila novog nastavnika, već samo da bi već postojeći dobio unapređenje. Drugim rečima, konkurs koji su oni raspisali uopšte ne odražava želju njihovog kolektiva da ima najboljeg mogućeg fizičara koji bi kod njih hteo da radi, već predstavlja jednostavnu činjenicu da jednom kolegi ističe period zvanja. Konkurs je za tu činjenicu isteka izbornog perioda vezan i prostorno i vremenski – ističe Cvetković.

Napominje da prava namera ustanove u vezi s konkursom koji raspisuje nije trivijalna, jer, podseća, fakultet daje platu nastavniku.

– Ukoliko njihovom kolegi unapređenje „ne prođe“, on bi po Zakonu o visokom obrazovanju trebalo da ostane bez posla, ali pošto ga čuva Zakon o radu to se verovatno ne bi dogodilo, tako da bi izborom Dramićanina fakultet dobio obavezu da pokrije još jednu platu redovnog profesora. Takav razvoj događaja uprava ove ustanove nikako nije imala na umu, štaviše, to ne žele ni njeni zaposleni profesori, jer bi im u tom slučaju plata bila za izvesnu sumu niža. Na ovom mestu se problem izbora univerzitetskih kadrova nesrećno spaja s pogrešnim finansiranjem, individualno po fakultetima, odnosno sa činjenicom da su nam univerziteti dezintegrisani. Ali to je tek duga priča – kaže Cvetković.

On smatra da bi jedan korak ka rešenju bila bi promena Zakona o visokom obrazovanju tako da se postigne administrativno razdvajanje procedure izbora od postupka unapređenja. Pravi izbori bi se, kaže, obavljali na zaista slobodnim konkursima za nastavnika bilo kojeg profila (docent, vanredni profesor ili redovni profesor), dok bi tako izabrani kandidat kasnije „išao‟ u svoja unapređenja i to po potpuno nezavisnoj proceduri.

– Ukoliko bismo usvojili takve promene, više ne bi bilo konfuzije zbog mešanja izbora i unapređenja, a to bi istovremeno doprinelo tome da se prava selekcija kadrova ubuduće obavlja pri izboru nastavnika, umesto, kako je sada, da se glavni odabir vrši onda kada se biraju asistenti. Najzad, bilo bi posebno važno ako bismo što pre u komisije i za izbore i za unapređenja uključili i koleginice i kolege iz inostranstva – kaže Cvetković.

Greška od starta

– Kada se sve sagleda u celini, proizlazi da mi kadrove biramo u potpuno nezreloj fazi, u fazi izbora u saradnička zvanja, najčešće u zvanje asistent. Kada se u tom ranom stadijumu napravi greška, ona se kasnije ne može ispraviti, jer slede uglavnom unapređenja koja samo zovemo izborima. Takav sistem je, umesto na meritornosti i kompetetivnosti, zasnovan na poslušničkom odnosu prema profesorima koji biraju i zato generiše mnogo slučajeva narušavanja međuljudskih odnosa u visokoškolskim ustanovama, pojave mobinga i različitih primera klijentelizma. Sve ovo, logično je pretpostaviti, izaziva nezadovoljstvo kod mladih ljudi, zbog čega se jedan broj njih odlučuje da napusti zemlju što samo doprinosi negativnoj selekciji. A negativna selekcija nije samo sintagma, ona znači da naše visoko obrazovanje ima mnogo pojedinaca koji ne zaslužuju pozicije koje zauzimaju. Šta mislite, da li su oni za promenu sistema – pita profesor Vladica Cvetković.