Alan Gomis: Zvuk filma

Gomis je reditelj u usponu, otkriće afričke kinematografije, budući da su i njegovi prethodni filmovi osvajali priznanja, ali je „Felisite“ postao i kandidat Senegala za Oskara.

Prethodno, ova potresna intimna drama o pevačici koja radi u baru i pokušava da sakupi novac za operaciju sina koji je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, ovenčana je Srebrnim medvedom u Berlinu i nizom drugih priznanja. „Felisite“ obuzima gledaoca od prvog kadra, pogotovo zbog muzike „Kasai Allstars-a“ koja je, kako je i sam Gomis rekao, „srce filma“. Mada je u ovom ostvarenju, čini se, mnogo toga stvar srca. Zato što Gomis iznutra doživljava svoje junake, ali i grad Knišasu. To je mesto u kojem, prema rečima Gomisa, vlada „sveprisutnost smrti“.

Taj memento mori, i uopšte situacije u kojima čovek ponire do dna, ovom autoru su najinspirativniji upravo da bi dočarao borbu za život. Gomis kaže za „Feilsite“ da je inspirisan mitom o Orfeju, ali i svojim ličnim iskustvom. A za Gomisove filmove drugi kažu da su „puni kontrasta: svetlosti i mraka, nade i očaja, buđenja i snova“. Ali, pre svega, njegova kinematografija se doživljava čulima. „Volim rezonance. Zvuk kapljice vode koja pada u pećinu“. Za njega je ovo jači događaj od jedinstvene vizuelne percepcije prostora.

Simboli u „Felicite“ se, prema njegovom mišljenju, mogu smatrati skoro mitološkim. Način na koji njegovi junaci moraju da se suoče sa drugima i sa sobom se ne razlikuje od klasične tragedije. Oni su bez socijalne sigurnosti, neretko autsajderi… Sam Gomis za sebe kaže da je „mešana rasa“ i da je je to neobična situacija jer ne izgleda ni kao njegova majka, koja je Francuskinja, niti liči na porodicu svog oca koji je iz Senegala.

Alan Gomis je rođen 6. marta 1972. godine u Parizu. Sin je roditelja radničke klase, a za film se zainteresovao i studirao ga, pošto je završio studije istorije umetnosti na Sorboni. Omiljeni filmski stvaraoci su mu Ejzenštajn, Tarkovski, Murnau, Drejer, Vigo, a dopada mu se i nadrealizam senegalskog reditelja Djibrila Diopa Mambeta. Jednom je rekao „Znao sam da hoću da snimam filmove, ali nisam bio siguran kakve priče želim da kažem“. To mu se, inače, dešava svaki put pred novi film, ali izgleda da ga baš takav stav povede i pomogne mu da se do srži upusti u filmsku avanturu.