Albanci u Mosulu

Jedan od njih kaže drugom da snima telefonom, da poveća ugao snimanja kako bi uhvatio širi kadar.

Slika koju je trebalo snimiti telefonom bila je njihov ulazak, u dugoj koloni vrlo sličnih pikapova, pod slavljeničkim rafalima automata i sirenama vozila, u Mosul, drugi grad po veličini u Iraku.

LJavdrim Muhadžeri je komandant Albanaca iz svog pikapa, kao i iz drugih vozila. Ima dugu kosu i bradu, što sa automatskom puškom i pištoljem treba da asocira na prizor naoružanih kubanskih revolucionara iz šezdesetih i sedamdesetih godina (po modelu revolucionarnog internacionalizma Če Gevare). Ali, za razliku od revolucionara iz tog perioda, LJavdim Muhadžeri nosi jednu vrstu tradicionalne fustanele i jelek, što predstavlja način odevanja u široj oblasti Srednjeg istoka, od Sirije do Avganistana.

LJavdim Muhadžeri izlazi iz vozila, koje kao i sva druga u toj dugoj koloni nosi zastavu ISIS-a (Islamske države Iraka i Šama – Sirije), čeka da se oko njega okupi publika od desetak civila, izvlači iz futrole automat marke „škorpion“ i, s visoko podignutom cevi, obraća se okupljenim civilima, citirajući Kuran, razlog njegovog dolaska tu, u tom trenutku, na to mesto. LJavdim Muhadžeri je iz Kačanika došao da oslobodi Mosul od njegovih sopstvenih građana.

Jun je 2014. godine. Prema skoro petvekovnoj tradiciji koncepta savremene, vestfalske države, grad Mosul jeste deo suverene teritorije Iraka, i njime upravljaju vlasti te zemlje. LJavdrim Muhadžeri iz Kačanika ne priznaje tu skoro petovekovnu tradiciju; on je deo grupe koja ne poznaje suverenitet savremenih država kao koncept. U njegovim očima i očima njegovih istomišljenika, on vodi džihad, sveti rat, sprovodi volju Kurana. U njegovom svetu, rat je jednostavna stvar. Postoje muslimani i postoje ćafiri; nacije, države, organizacije, ideologije, sve one su sasvim irelevantne, ili u najboljem slučaju, podvrgavaju se toj osnovnoj podeli, na muslimane i ćafire. (Ćafir je termin koji LJavdrim Muhadžeri koristi za „nevernike“. U izvornom obliku, ćafiri su oni koji su odbili da veruju u boga, dakle oni koje bismo savremenim rečnikom nazvali ateistima). Prema Muhadžerijevom shvatanju, ćafiri su svi oni koji ne veruju u šehadet, odnosno u postojanje jednog Boga, te da je on Alah i da je Muhamed NJegov poslanik.

I muslimani mogu biti ćafiri. Po Muhadžerijevoj ideologiji, svi oni koji se ne ponašaju isto kao njegova grupa jesu ćafiri, i za njih važi tekfir, ekskomunikacija, dakle isključenje iz kruga muslimana. I to isključenje se odvija u formi spektakla, putem javnih egzekucija.

LJudski život, po Muhadžerijevoj viziji, jeste život u ratu, u borbi za stvaranje kalifata u kome će vladati šerijat, pravni sistem iz Kurana, iz VII veka naše ere. U takvoj interpretaciji života, svaka stvar treba da bude podređena ovoj borbi, a sve što nije podređeno borbi jeste đavolje iskušenje. U jednom video snimku u kome poziva Albance da odu u rat u Siriji („zemlji Šama“), Muhadžeri označava sve one koji ne odgovore na taj poziv, pravdajući se privrženošću deci, porodici ili poslu, kao žrtve đavoljeg iskušenja: „vallahi, šejtanove su zamke mnoge… valahi, ne dete, ne imanje, ne evald, ne radim… vallahi su šejtanove zamke…“

Toga dana kada uđu u Mosul, LJavdrim Muhadžeri veruje da je došao da oslobodi ovaj grad od ćafira, i kada se, sa „škorpionom“ u rukama, obraća stanovnicima ovog grada, on smatra da sprovodi volju Kurana. Kada kao oslobodilac ulazi u Mosul, ovaj mladić koji se ranije zvao LJavdrim Muhadžeri iz Kačanika, već je prevazišao svoju nacionalnu dimenziju. Sada je Ebu Abdullah el Albani ili Abu Abdullah al Kosova, ili Abu Abdallah al-Kosovi (el-Kusufi) , ili Abu Abdallah al-Kosovo. Ovo su sve imena pod kojima je poznat, i pod kojima je zaveden u međunarodnom registru terorista, koji potpisuje američki državni sekretar DŽon Keri.

Muhadžerijeva međunarodna dimenzija u skladu je sa njegovim temeljnim uverenjima. On ulazi u Mosul ne kao mladić iz Kačanika (jer nema šta neko iz Kačanika da oslobađa po Iraku, Siriji ili bilo gde drugde – kada su same Kačaničane, kao i druge Kosovare, morale da oslobađaju snage NATO-a), već kao posvećeni borac jednog međunarodnog pokreta koji će uspostaviti novi (ili stari, zavisi od perspektive) društveno-politički poredak, na teritoriji koja se može vojno kontrolisati. I taj poredak proističe iz vere, tačnije iz jedne ideološke interpretacije vere. U skladu sa tom interpretacijom vere, Muhadžeri je odabrao čak i svoje novo ime Abdulah (Abdallah), ili „sluga Gospodnji“.

Internacionalizam XX veka odmah se javio kao asocijacija na pomen Muhadžerija. Na jednoj iskrivljeni način, Muhadžeri bi mogao da kaže da je on za islam učinio isto ono što je Asim Vokši učinio za socijalizam – borio se u internacionalnim brigadama.

I ovog drugog bi njegovi protivnici nazvali teroristom.

Ali, naravno, ni krajnje nesputana mašta na može da izjednači intelektualnu težinu brigada iz Španskog građanskog rata (s podrškom umova poput Orvela i Hemingveja) sa onim ISIS-ovih koljača (i njihovim obrazloženjem kako ratujući „odolevaju šejtanovom iskušenju, vallahi“).

Ali ono što ih zaista povezuje, bez sumnje, jeste to što je jedna ideja predvodila antifašističke brigade u Španiji, i što jedna ideja predvodi „internacionalne brigade“ (ako iz možemo tako nazvati) Abu Bakra el Bagdadija, komandanta LJavdrima Muhadžerija iz Kačanika.

Na tu tačku, na ideju, jeste ono na šta se u javnosti nikada ne obraća pažnja u kosovskoj (ili, u širem kontekstu, u evropskoj) postojbini LJavdrima Muhadžerija. Muhadžeri i njegovi saborci najpoznatiji su po „spektaklima“ odsecanja glava (sam Muhadžeri se može videti na jednoj fotografiji kako preseca grkljan zarobljenom 18-godišnjaku), nego što su poznati po rečima, bilo njihovim, bilo rečima onih koji ih nadahnjuju.

U Muhadžerijevoj kosovskoj (i evropskoj) postojbini, na njega i njegove drugove se već odavno gleda u kontekstu borbe protiv terorizma. U službenim izjavama, LJavdrim Muhadžeri se prikazuje kao jedan od (ili, pak, kao predvodnik) nekoliko stotina Albanaca iz različitih albanskih zemalja u regionu (samo sa Kosova ih je više od dvesta), koji su se priključili terorizmu u ime islama.

I tu se Muhadžeri i njegovi drugovi pretvaraju u objekat iz sfere bezbednosti. Predstavljeni su samo formulacijom „rat protiv terorizma“, koja je uobličena u američkoj politici nakon napada od 11. septembra, a zatim je dobila i globalnu dimenziju. Iste reči će biti ponovljene i u svakom zapadnom društvu ili svakom društvu koje pretenduje da bude takvo: od Vašingtona sve do Prištine, Tirane i Skoplja, svi zvaničnici će redovno iskazivati svoju odanost u borbi protiv međunarodnog terorizma.

Na Kosovu i u Albaniji, državne tajne službe, u saradnji sa međunarodnim, kao i sa specijalizovanim jedinicama policije, pratiće i hapsiće albanske džihadiste, bilo one koji se vraćaju iz ratova u Siriji i Iraku, bilo one koji se spremaju da tamo tek odu. Istu stvar će raditi i njihove kolege u Italiji, Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Norveškoj, Americi i drugde.

Ali, na konceptualnom nivou, postoje dva razloga zašto ovaj rat, rati protiv terorizma, ima velike šanse da bude izgubljen, već na početku.

Prvi jeste to što terorizam (ili teror) nije subjekat koji se može ratom pobediti ili koji može dobiti rat; on je tek borbeno sredstvo. Očekivati da se može pokoriti terorizam isto je kao izjaviti da će se pobediti u ratu protiv kalašnjikova ili protivpešadijskih mina. Dovoljan je i jedan pogled unazad, u biblijska vremena, da nas opomene na dela jevrejskih „sikraija“, onih koji bi se savremenom terminologijom nazivali teroristima, jer su ubijali Rimljane i svoje sunarodnike Jevreje koji se nisu slagali sa njihovim religioznim ili nacionalnim gledištima. Od tog vremena do danas prošlo je više od dve hiljade godina, a broj onih koji su za nekoliko borci za sveti cilj, a za nekoga teroristi, neizmerno je porastao.

Drugi razlog jeste to što je, u nedostatku jasnog cilja, a „rat protiv terorizma“ nije takav cilj, teško odrediti to šta je ono što treba poraziti, šta je to što generiše delovanje ISIS-a i njegove ciljeve sa teritorijalnog, političkog, diplomatskog i ekonomskog aspekta.

To pitanje je postavio, podstaknut logičkim rezonovanjem prekaljenog borca, i general Majk Nagata, komandant američkih specijalni snaga za Srednji istok, u avgustu i septembru 2014. godine. Čovek sa 32-godišnjim vojničkim iskustvom, od čega je znatan deo u borbi protiv terorizma, postavio je niz poverljivih pitanja stručnjacima iz različitih oblasti američkog akademskog života, kako bi bolje razumeo šta je to ISIS. „Mi ne razumemo ovaj pokret, a sve dokle ga ne razumemo, ne možemo ni da ga porazimo“, citiran je u NJujork tajmsu. I dalje je dodao.

„Mi nismo porazili ideju. Niti smo uspeli da je razumemo.“

Objašnjenju te ideje mogao bi, možda, da doprinese jedan od najharizmatičnijih hodža na Kosovu (iako tipičan predstavnik dijalekta Preševske doline). Kao hodža jedne od najvećih i najposvećenijih muslimanskih zajednica, one u Prizrenu, Irfan Salihu je 2012. godine primio memorandum od Islamske zajednice Kosova sa hutbom (propovedi) koju je trebalo održati tog petka u svim džamijama u zemlji. Propoved se ticala važnosti Šama; trebalo je objasniti muslimanskim vernicima na Kosovu, onima koji idu petkom u džamiju, kakva je važnost Šama, odnosno Sirije, gde se trenutno bije bitka za islam. Hutba Islamske zajednice Kosova, u šest tačaka, trebalo je da ponudi kuransku interpretaciju sirijske situacije, interpretaciju po kojoj je Siriju Alah odredio kao izabranu zemlju, u kojoj se nalaze stubovi vere islama i nad kojom su Alahovi meleci (anđeli) raširili svoja krila.

Na osnovu te kriptične interpretacije Islamske zajednice Kosova, pobožni kosovski musliman bi u svojoj džamiji trebalo da shvati kako postoji znak jednakosti između rata koji se trenutno tamo vodi i odbrane islama (jer, kao što se u hutbi navodi, „Pejgamber s.a.v.s. je rekao: ‘Pođite u Šam, jer je on Alahova izabrana zemlja, jer tamo On šalje Svoje podanike – NJegove najbolje vernike'“.)

Hodža Irfan nije bio poznat po kriptičnosti. U svom običaju propovedanja nije imao potrebe da previše poseže za naprednom simbolikom religijskih dogmi; ako je cilj hutbe bio taj da se saopšti mladim Kosovarima da treba da odu u rat za islam u svetoj zemlji Šama, on neće oklevati da im to dočara pomoću nagrade koja ih za to očekuje, pre nego putem kriptičnih zapovedi o tome zašto treba da pođu „najbolji Alahovi podanici u Alahovu izabranu zemlju“.

Prema hodži Irfanu, svakom ko pođe u mudžahedine (da se bori za džihad) i padne kao šehid (herojski se žrtvuje), braneći reč Alahovu, Alah će darovati 70 „devica“, čednih devojaka. Uz tih 70 devica koje pripadaju šehidima (mučenicima), hodža je dodao i dve žene koje po automatizmu sleduju svakom muslimanu koji ode u dženet (raj). A toj računici je zatim dodata i još jedna žena, ona vlastita, sa kojom je musliman proveo život na ovome svetu, te je hodža Irfan, tako, konstatovao da svaki pobožni musliman koji umre u borbi za reč Alahovu ima zagarantovan večni život u raju, u društvu 73 žene.

I kao neka vrsta dodatne vrednosti ove ponude, u raju hodže Irfana, žene nisu ljubomorne jedna na drugu, tako da šehid ne treba da se plaši nesporazuma između svoje 73 supruge; tu nema „šefice“, rekao je. A možda toj harmoniji između žena u raju hodže Irfana doprinosi upravo činjenica, koju je razjasnio vernicima u džamiji, da tamo žene nemaju menstruaciju. Štaviše, ako odluče da imaju decu, ne prolaze ni kroz devetomesečnu trudnoću, već odmah rađaju. I, još, nema potrebe da se muče oko podizanja male dece, jer tamo sva deca odmah postaju odrasli muškarci i žene, bez prolaska kroz zamorno doba detinjstva.

Da li je nepostojanje menstruacije, suma od 70 devica, ili izostanak uznemirujućeg plača odojčadi bilo to što je privuklo LJavdrima Muhadžerija iz Kačanika da ode da oslobodi Mosul od sopstvenih građana?

U Muhadžerijevim izjavama uopšte se ne spominju te stvari kao motivacija da se pođe u rat. Muhadžeri je, u stvari, vernik koji svoju borbu smatra svetom i teško se može poverovati da je bio motivisan nekakvom seksualnom nagradom.

Ni hodža Irfan se, zapravo, sa svim ovakvim ili sličnim svojim izjavama, poput apela svim muškarcima muslimanima da se ne žene devojkama koje su već imale seksualne odnose, jer su „kurve“, ne zadržava samo na površnosti interpretacije kada promišlja i objašnjava važnost rata u Siriji i Iraku.

Naprotiv, hutba od šest tačaka Islamske zajednice Kosova za hodžu Irfana predstavlja samo šlagvort da on dalje nastavi sa izlaganjem svojih znanja, uverenja i vrednosti one škole mišljenja kojoj pripada.

Prema opisu hodže Irfana, Šam je znatno šira oblast – osim Sirije, ona obuhvata i Irak, Palestinu, Liban i jedan deo Turske – a koju je, kako kaže hutba, Alah odredio za izabranu zemlju, zemlju nad kojom su Alahovi meleci raširili svoja krila (dakle, koju čuvaju za muslimane). Tamo, u tu zemlju, Albanci su odlazili i ranije, ne u potrazi za boljim životnim standardom, ne trbuhom za kruhom, već onda kada je u Albaniji uspostavljena laička vlast Ahmeta Zogua. Tada su vernici, znajući da se više neće primenjivati zakon Gospodnji, već zakoni ljudski, odlazili u tu obećanu zemlju, činili hidžret (preseljenje, kao što je to učinio Muhamed iz Meke u Medinu).

Ili, kao što će to biti iskazano u formi sa kojom se u većoj meri može simbolički identifikovati, Albanci su u to vreme odlazili „iz zemlje ćafira u zemlju dina“, dakle iz zemlje nevernika u zemlju vere.

A ona, zemlja vere, Šam, važna je zato što ju je izabrao Alah, dok je danas, u naše vreme, važna, kako otkriva hodža Irfan, zato što se u njoj ispunjava božansko otkrovenje. Ono što se na Zapadu naziva Armagedon, a u islamu, kako to kaže hodža Irfan (čak je o tome snimljen i film sa tim naslovom i sam Regan je rekao da će generacija naše dece to doživeti) – kijamet.

Kijamet, koji sada proživljavamo, kako smatra hodža, počinje sukobom dveju velikih armija u zemlji Šama, „12 zastava i 80 hiljada vojnika pod svakom, dakle 960 hiljada zapadnih vojnika“. Ovaj sukob se poklapa sa rimskim, što će reći zapadnim osvajanjem Šama, tj. Sirije i Iraka. I doći će vreme kada će „imam Mehdi sići na lice zemlje da je ispuni pravdom, nakon što je bila ispunjena nepravdom“.

Prema hodži, postojaće jedna grupa ljudi koja će braniti islam, kada ga niko drugi neće braniti, i biće veliki rat, nakon čega ćemo se „vratiti Kuranu i sunetu“.

LJavdrim Mhadžeri iz Kačanika govori, kao i hodža Irfan, jezikom „otkrovenja“, kijameta, Armagedona, politeističkih idola i rata za objavu jednog Boga, koji je Alah. Na jednom video snimku, otprilike pola godine nakon što je oslobodio Mosul od sopstvenih građana, nalazi se u grupi mudžahedina koji se ne izražavaju rečima, već pneumatskim čekićem koji, u mosulskom muzeju, pokazuju kako su u stanju da poruše jedan od najpoznatijih spomenika iz asirskog perioda, krilatog bika sa ljudskom glavom. Antički grad Niniva, prethodnica savremenog Mosula i savremenik Vavilona, imao je četrdeset statua krilatih bikova sa ljudskom glavom. Tih četrdeset bikova je trebalo da, simbolički, čuvaju ulaz u ovaj veliki grad, tada jedan od najvećih, ako ne i najveći na svetu, sa 120 hiljada stanovnika.

Bikovi su, kao i svaki drugi sakralni objekat ove civilizacije, čuvani više od dve hiljade godina. Pominju se u biblijskoj priči (u Starom zavetu) i u Kuranu, u predaji o proroku Joni (Junusu, Jonuzu odnosno Junuzu), koga je Gospod poslao u Ninivu da skrene pažnju njenim stanovnicima kako žive u nemoralu. Stari zavet i Kuran kazuju o Junuzuu), koga je Gospod poslao u Ninivu da skrene pažnju njenim stanovnicima kako žive u nemoralu. Stari zavet i Kuran kazuju o Joninoj – Junusovoj avanturi, o njegovom pokušaju da preobrati stanovnike ovoga grada, nakon što ga je bio progutao kit i sam Gospod ga vratio nazad na zemlju. No, nakon kraćeg perioda preobraćenja u pobožne vernike, stanovnici ovoga grada vratili su se starim iskušenjima i Gospod ih je osudio na tragičan svršetak, u kome su ih porobili i pobili drugi narodi.

Tokom više od dve hiljade godina, bikovi sa krilima simbolizovali su jednu civilizaciju i njeno kulturno nasleđe, koje se čuvalo iz generacije u generaciju, bez obzira na to koji osvajači dolaze jedan za drugim i koje države se smenjuju.

Ali, nesrećni bik sa krilima u mosulskom muzeju susrešće se sa LJavdrimom Muhadžerijem iz Kačanika. Za njega i njegove drugove, spomenici ne predstavljaju kulturno nasleđe i za njih oni nisu istorijski spomenici. Za njega i njegove drugove, to su religiozni predmeti, objekti idolatrije, deo su politeističke religije. I nisu istorija, nisu prošlost, već sadašnjost. Jer Muhadžeri i njegovi drugovi sebe vide u jednom vremenu koje se ne razlikuje mnogo od doba u kome je živeo prorok Muhamed. Oni sebe vide u sinhroniji sa trenutkom u kome Muhamed ulazi u Ćabu, na glavni gradski trg u Meki, gde su postavljeni različiti predmeti politeističkog kulta, sve ih lomi (osim figure hrišćanske Device Marije – kod muslimana, Mejreme, majke Isine) i proglašava osnovni stub svoje vere, to da je Bog jedan, a da je Alah jedini Bog.

Hutba hodže Irfana i pneumatski čekić LJavdrima Muhadžerija vremenski se međusobno slažu. Hodža Irfan pokušava da identifikuje znake pred kijamet (pominjući rimske vojske), što rade u organizaciji ISIS (Islamska država Sirije i Libana) i LJavdrim Muhadžeri. U narativima obeju strana mi upravo proživljavamo trenutke velikog boja, u kome će, kako se izražava hodža Irfan, „i ptice padati sa neba“, kako bi se uspostavila vladavina Kurana i suneta.

U izdanju Samizdata

Albanski publicista Veton Suroi objavio je upozoravajuću knjigu o jačanju političkog islamizma među kosovskim Albancima kao negativnoj posledici dramatičnih promena koje su se desile na albanskim prostorima tokom poslednjih nekoliko decenija.

Knjigu je pod naslovom „Ambasador i druge jeretičke beleške“ na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Samizdat B92. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak o Albancima koji se bore na strani ekstremista u Siriji.

Izbori i oprema teksta redakcijski.