Albansko-srpski dijalog na Kosovu

Bekim Bljakaj: Neophodno je poimenično dokumentovati sve žrtve koje su stradale tokom i posle rata. To bi bio prvi korak koji bi mogao da približi narative Srba i Albanaca o ratu koji su danas potpuno suprotni.

Miodrag Milićević: Svaka strana danas ima svoj narativ o ratu i svoje žrtve. Međutim, te žrtve ni dvadeset godina nakon završetka konflikta nisu adekvatno prepoznate. Nema saglasnosti o tome šta se ovde zapravo dogodilo pre svega zbog toga što ključni politički akteri obe strane nisu spremni da prođu kroz proces tranzicione pravde.

Bljakaj: Ne treba da postoji jedan autoritet koji će da kaže – ovo je prava istina, ove činjenice svi treba treba da prihvate. Važan je proces uspostavljanja istine. Naravno u tom procesu je najjača sudska istina jer se presude zasnivaju na dokazanim činjenicama. Međutim, svi zločini nikada neće završiti na sudu. Zato je važno suočavanje sa prošlošću i priznavanje zločina.

Milićević: Ovih dana je aktuelizovana priča o Specijalnom sudu za ratne zločine na Kosovu koji se nalazi u Hagu. I jednoj i drugoj strani teško da poveruju u nezavisne sudske organe koji mogu da ponude dokaze barem za jedan deo zločina koji su počinjeni na Kosovu. Sa trenutnim političkim elitama u Beogradu i Prištini bojim se da takav proces neće biti uspešan.

Bljakaj: Vrlo je važno kako ćemo tretirati taj sud. Ukoliko mediji budu izveštali o radu tog suda onako kako su izveštavali o radu Haškog tribunala, što je imalo za posledicu da se oni koji su tamo osuđeni dočekuju kao heroji – to neće biti dobro. Vrlo je važno da javnost na Kosovu bude do detalja upoznata sa svim dokazima koji budu izneti na suđenjima u Specijalnom sudu za ratne zločine na Kosovu.

Milićević: Na Kosovu postoji jedna inicijativa lokalnog karaktera gde Albanci i Srbi održavaju kontakte u nastojanju da dođu do podataka o nestalim i kidnapovanim. Međutim, u udruženjima na nivou Srbije i Kosova postoji neka vrsta zavere ćutanja kada je reč o zločinima vlastite nacije.

Bljakaj: Većina udruženja ne sarađuje. Gledaju jedni na druge kao na neprijatelje, iako su u potpuno istoj poziciji. Oni se tako ponašaju zato što su pod uticajem politike. Situacija je potpuno drugačija kada je reč o porodicama nestalih i ubijenih koje nisu u udruženjima. Fond za humanitarno pravo je nedavno u Prištini organizovao izložbu odeće, školskih svezaka, knjiga i drugih predmeta koji su pripadali deci koja su stradala tokom rata. Učestvovale su i albanske i srpske porodice. Kod njih nema nikakve mržnje, niti odbojnosti.

Milićević: Dvadeset godina nakon završetka sukoba povratak je ravan statističkoj grešci. To je svakako jedan od razloga zbog kojih proces pomirenja ide jako sporo. S druge strane, danas se jako malo govori o uspešnim pričama. A njih ima. Tabloidi objavljuju huškačke tekstove po nalogu određenih političkih elita. Oni nikada neće objaviti tekst o zelenoj pijaci u Mitrovici koja je pravi primer multietničnosti. Tamo Srbi i Albanci normalno komuniciraju i to se dešava mimo bilo kakvog političkog uticaja.

Bljakaj: LJudi koji žive u dobrim odnosima sa svojim susedima druge nacije ne žele da se to čuje u javnosti. Istina, poslednjih godina to se postepeno menja. Evo, nedavno sam na nekim portalima pročitao kako Srbin pomaže Albanca, beskućnika iz Đakovice. Ali ti pozitivni primeri nisu tema za većinu naših medija.

Milićević: Dvadeset godina nakon rata mi još uvek nemamo dijalog između Srba i Albanaca unutar Kosova. Svi govore o potrebi nastavka dijaloga između Beograda i Prištine, koji je nesumnjivo neophodan, a niko ne pita da li i nama – Srbima i Albancima koji živimo na Kosovu – treba dijalog. Mi moramo krenuti jedni ka drugima.

Bljakaj: Apsolutno se slažem da pored dijaloga Beograd-Priština moramo otvoriti i dijalog između Albanaca i Srba koji žive na Kosovu. Slažem se i da je priznavanje svih zločina prvi korak, ali on je izuzetno važan. Ako ne učinimo taj prvi korak – nema dalje.