Alek Vukadinović: Poeziju, kao skriveno blago, treba lagano otkrivati

Knjiga je izašla u izdanju “Gramatika” iz Beograda, a pesme su propraćene nadahnutim pogovorom univerzitetske profesorke i istaknute književne kritičarke Bojane Stojanović Pantović.

Zbirka čini diptih sa prethodnim ostvarenjem “Pesnički atelje (2005), i dodatno osnažuje i potvrđuje visoke estetske vrednosti ovog nesvakidašnjeg poetičko-imaginativnog poduhvata, piše Bojana Stojanović Pantović koja Vukadinovića, kao uostalom i cela srpska književna kritika, unisono, smatra najznačajnijim srpskim pesnikom jezikotvorne tradicije. “Veliki Alek”, kako poštovaoci Vukadinovićeg opusa govore o ovome neumornom pesniku, i ovoga je puta ostao veran „apsolutno melodijsko-jezičkom i smisaonom saglasju o kom je, kao o čistoj poeziji, sanjao Pol Valeri“, i kao pesnik intelektualne orijentacije poetsko još jednom ostvario u domenu jezika i jezičkih struktura, dosledno se protiveći, kako je odavno tvrdio Predrag Palavestra, da svoju pesmu “otvori” i približi stilizovanom govornom idiomu. Zbog toga je Vukadinovićeva poezija tako slojevita, zbog toga je njegov pesnički osećaj vremena bio (Milan Komnenić), i ostao svojevrsna “transfuzija sećanja”, a u njoj je, kako primećuje Bojana Stojanović Pantović, oslonac i dalje na našoj bajaličkoj i basmotvornoj jezikotvornoj tradiciji od Kodera do Nastasijevića i Dedinca.

Realnost Vukadinovićevih stihova u sazvučju je prošlošću, a istraživanje smisla u takvom postojanju osnovni je motiv i razlog pisanja poezije, i to se jasno prepoznaje u novom vencu pesama. Zato nije čudo što je ovaj veliki pesnik našu radoznalost na temu kako to izgleda kada pesnik zaviri iza fizičkog sveta, utolio – a kako bi drugačije, simboličnom slikom:

– Dok odgovaram na ovo pitanje, televizija donosi potresnu vest. Jedan čovek iz Kuršumlije imao je vernog psa koji ga je beskrajno mnogo voleo. Čovek se razboleo, i jednog dana porodica ga je kamionom odvezla za Beograd. Pas je bio na ispraćaju do kamiona, a zatim počeo da ciči od tuge. Ostao je na tom istom mestu čekajući ga da se vrati. Meštani su pokušavali da ga pomere. Ali on se nikako nije dao. Kad su ljudi videli da neće odustati, sagradili su mu kućicu da se ne mrzne, hrane ga, i on je tu trajno ostao. Kad god naiđe neki kamion, on istrči iz kućice i radosno zalaje, a kad vidi da njegovog gazde nema, opet zaciči i savije se u kućici. Čovek je u Beogradu umro. Komentator kaže tako će pas tu ostati do kraja života, uzalud ga čekati. I na tom će mestu uginuti od tuge.

Ulascima u najdublja izvorišta jezika nastavljate tradiciju našeg pesništva od Kodera i Laze Kostića?

– To ste dobro zapazili. Oba su mi pesnika veoma bliska. Koder je jezikotvorac, a Laza Kostić je pretvorio u čaroliju sve čega se dotakao.

U vašim pesmama verni ste mitopejskom i zagonetnom. Je li to osnova vaše poezije?

– Tradicija je postament od koga se polazi. On, postament, je kanon obavezan za svakog stvaraoca. A ukupno stvaranje: kanon i novina. Ta novina je sam format stvaraoca. Od nje zavisi i sam format njegovog pesništva.

Da li ste pesimista kada vidite svet oko nas, da li se vaša vera u čoveka pokolebala?

– Ako bismo posumnjali u čoveka, onda svet i postojanje više ne bi imali smisla. Čovek nije Amerika, nije ustaštvo, te pojave nemaju veze sa ljudskim bićem. Svet je prepun divnih bića zbog kojih se treba radovati i zahvaljivati Bogu što postoje. Zato nisam pesimista, zbog njih se radujem svakom danu koji sviće.

Koji su slojevi govornog jezika kojih se treba osloboditi u pesničkom mišljenju?

– Još je Malarme govorio da postoje govorni, to jest “upotrebni jezik”, i “jezik u jeziku”, to jest pesnički jezik. O Malarmeovoj se, kao i o mojoj poeziji, neprekidno govorilo da je hermetična. Jednom je Malarme izašao na ulicu i pitao prvog prolaznika: „Molim vas, šta sam hteo da kažem ovom pesmom?“ Prolaznik je bio vrlo obrazovan, poznavao je Malarmeovu poeziju i objasnio mu je detaljno. Malarme mu je rekao: „Vrlo interesantno, idem da zapišem“.

Kod Italijana, na primer, nema govornog jezika, on je sav pevljiv. Naš uopšte nije. Zato srpski pesnik treba da bude darovitiji od italijanskog, da u takvom jeziku stvara poeziju.

Da li biste i vi učinili nešto slično ovome što je uradio Malarme?

– Ne bih, jer ne samo moja, već ničija poezija nije tako hermetična kao što je Malarmeova. Nema na svetu nijednog pesnika koji je tako hermetičan kao Malarme.

A kada god bi mene pitali šta mislim o tome što svi govore da je moja poezija hermetična, pa još dodavali: „Hoćete li neke svoje pesme “otvoriti”?“, odgovarao sam da poezija nije isto što i roba u izlogu ili u radnji da je može svako videti i dohvatiti. Uostalom, jednom sam kao jednu od postavki svoje poetike napisao: „Ono što se vidi u jednoj pesmi nije ta pesma“. Poezija je kao skriveno blago, nju treba lagano otkrivati. I, što se više i pažljivije čitalac udubljuje u nju, to je dobro i za njegovu inteligenciju i za njegovu duhovnu svetlost.

Nikola Milošević, sa kojim sam bio pobratim, čovek blistavog uma, govorio je: „Treba se udubljivati, ne može se uspavanim mozgom čitati pesništvo“.

Gde pronalazite motive za svoju poeziju?

– U svom unutrašnjem svetu, u zovu i u pozivu jezika. Jezik me zove u svoje sfere, ritmove i stihovne čarolije. Jezik, ritam, melodija: oni su pokretači svih motiva koji se, poput strip priče, neprekidno nadovezuju jedni na druge, kao kalemovi prstenova. Nimalo neobično, moja knjiga izabranih pesama zove se “Knjiga prstenova”.

Kako povezujete pesničku tradiciju i zahteve moderne? Šta uopšte znači biti moderan pesnik?

– Jedini je odgovor: kanon i novina. Da budete istovremeno i klasični i moderni. To iziskuje poezija. Jedno bez drugog ne može.

Ostali ste verni klasičnom obliku poezije. Šta je za vas rima?

– Rima je upravo fenomen modernog. Svi moderni pesnici su pevali u klasičnom metru. Bodler, Rembo, Verlen, Malarme, Valeri, Vojislav Ilić, Laza Kostić, Branko Miljković… svi odreda, a od njih nema modernijih pesnika.

Koje je vaše pesničko osećanje vremena bilo, i koje je danas?

– Bio sam često čovek sumnje, gotovo na granici nihilizma. A onda su mi mnogi događaji u životu izmenili ovu poziciju. Sam život je sumnju demantovao. Moja porodica, moji prijatelji, neprekidni su izvor moje životne radosti. Kako ne bih bio radostan kad mi je takvo okruženje. Moje knjige, “Pesnički atelje” i “Pesnički atelje 2”, kao što se svaki čitalac može uveriti, sasvim su izvan dobra i zla. One su jedno prevladano beznađe, a njihove pesme, sve odreda, pohvala duhu i umetnosti, pohvala Slovu, Knjizi, Poeziji i Jeziku. Moj veliki Dvorac Vere.