Aleksa Obradović primljen na 14 elitnih svetskih univerziteta

Ovaj osamnaestogodišnjak, maturant Internacionalne gimnazije „Ruđer Bošković“, postigao je neverovatan uspeh jer je primljen na svih 14 univerziteta u SAD i Velikoj Britaniji na koje je konkurisao.

– Studiraću inženjerstvo. Izbor je za mene nekako prirodan, s obzirom na to da mi je tata arhitekta, pa su projektovanje i dizajn bili sastavni deo mog odrastanja. Matematika me interesuje od najranijeg uzrasta, to je moj omiljeni predmet i usko je povezana sa inženjerstvom – kaže Aleksa.

Ovo je bila najteža upisna godina u istoriji postojanja američkih fakulteta, jer je veliki broj studenata prethodne generacije pauzirao godinu dana zbog pandemije korona virusa, da ne bi pohađali nastavu onlajn. Veliki razlog takve upisne godine je i to što standardni SAT test nije bio obavezan, već opcioni, što se takođe desilo prvi put u istoriju. Na osnovu toga veliki broj studenata video je svoju šansu. Ove godine oboreni su svi rekordi po broju prijavljenih kandidata, kao i u najmanjem broju primljenih budućih brucoša.

Svestan jake konkurencije, Aleksa je konkurisao i u Velikoj Britaniji i u SAD. Naš sagovornik objašnjava da je sam proces prijavljivanja u Velikoj Britaniji neuporedivo jednostavniji i lakši nego na američkim univerzitetima.

– U Velikoj Britaniji možete da se prijavite na najviše pet univerziteta. Ja sam odabrao Imperijal koledž, UCL, univerzitete u Edinburgu, u Batu i Ekseter univerzitet i na svih pet sam primljen. Kada je reč o univerzitetima u SAD, prijava sadrži informacije kako o školskim, tako i vanškolskim aktivnostima, o ocenama iz škole, rezultatima SAT testa i rezultatima dva subject SAT testa, ko ih ima. Jasno je definisano ko mora da napiše preporuke za kandidata. Piše se i glavni esej koji se šalje svim fakultetima. Temu o čemu će pisati bira sam kandidat. Ne postoje posebni zahtevi već samo broj reči koji je definisan. Pored toga, svaki fakultet ima dodatni zahtev da se pišu različiti eseji koji se razlikuju po temi i obimu. Pošto je mogućnost da budete primljeni veoma mala, svi kandidati konkurišu na veći broj fakulteta – objašnjava Aleksa.

Na njegovom spisku našlo se devet univerziteta u SAD: Braun, Kolumbija, Institut za tehnologiju u Džordžiji, Perdju, Mičigen, Djuk, Vanderbilt, Tufts i Univerzitet Vermont. I svi oni su želeli da Aleksa kod njih studira. Objašnjavajući o kakvim se visokoškolskim ustanovama radi, Aleksa navodi da su Braun i Kolumbija članice „ajvi lige“ (Ivy League), u kojoj je osam najprestižnijih i najstarijih fakulteta u SAD. Među njima su i Harvard, Jejl, Prinston, Pensilvanija, Kornel i Dortmund. Zovu ih „liga bršljena“ po bršljenu koji pokriva zgrade ovih univerziteta, a poznati su po izuzetnim akademskim postignućima, kao i po sportskim aktivnostima. Institut za tehnologiju u Džordžiji, Perdju, Djuk i Mičigen su u samom vrhu svetskih rang-lista po programima inženjerstva.

– Na Braun univerzitetu je ove godine bilo prijavljeno 46.568 kandidata, a primljeno je 2.537, što je 5,4 odsto. Od tog broja primljeno je samo oko 10 odsto stranaca. Pri tako visokoj selektivnosti bilo je bitno apsolutno sve. Moje ocene iz škole su bile maksimalne, a rezultat koji sam postigao na standardnom SAT testu je u rangu 0,1 odsto dece iz čitavog sveta. Polagao sam i dva subject SAT testa iz matematike (viši nivo) i fizike. Rezultat i ovih testova bio je u istom procentu. Pored toga važne su vanškolske aktivnosti na kojima sam radio kontinuirano tokom čitavog školovanja. Tu je važno da budete drugačiji ili bar da pokušate – priča Aleksa.

Napominje da su svi primljeni budući studenti izuzetni đaci, sa različitim talentima i interesovanjima. Aleksa kaže da je u njegovom CV-ju košarka bila veoma važna. Od najmlađeg uzrasta je reprezentativac Srbije u ovom sportu i učesnik prvenstva Evrope za kadete u Italiji 2019. godine.

– Maksimalni akademski i sportski rezultati su veoma retki, posebno kada je reč o tako aktuelnom, masovnom sportu kao što je košarka, a naročito u našoj zemlji. Kad razmišljam da li je bilo teško, imam utisak da je sve išlo svojim tokom, ne osećam težinu. Zahtevalo je veliki, kontinuirani rad. Organizacija i planiranje unapred su uvek veoma važni. U mom slučaju posebno, jer sam zbog treninga, utakmica i takmičenja na najvišem nivou imao značajno manje vremena za učenje – ističe Aleksa.

Napominje da u svemu tome ogromnu ulogu ima njegova porodica, roditelji i brat Marko, koji su ga podržavali u svemu što je radio. Na tome im je, kaže, neizmerno zahvalan.

– Radujem se novim izazovima koji slede i srećan sam zbog prilike koja mi je pružena i za koju sam se izborio. Trudiću se da to maksimalno iskoristim i steknem znanje koje želim. Kasnije ću videti u kom pravcu će ići dalji planovi – kaže nam na kraju razgovara Aleksa.