Aleksandar Boričić: Čovek uspeha 1Foto: EPA-EFE/JACEK BEDNARCZYK POLAND OUT

Srbija ima brojne sportske šampione svetske klase, ali ni izbliza toliko svojih ljudi u sportskim centrima moći, pa reizbor Aleksandra Boričića na mestu predsednika Evropske odbojkaške federacije vredi mnogo više od ostanka jednog čoveka na vrhu CEV-a.

Posebno što je do nogu potukao Hano Pevkura, osvojivši skoro duplo više glasova od protivkandidata u trci za čelnu poziciju.

– Velika je čast što je evropska odbojkaška familija prepoznala što smo moj tim i ja uradili u prethodnom mandatu – reči su novog (starog) vođe CEV-a, iza čijeg su izbora jednako stali veliki i mali nacionalni savezi, baš kao pre pola decenije, kada je komande u OS Srbije zamenio šefovanjem u krovnoj organizaciji.

Po zamislima jednog od osvajača prve „muške“ medalje za tadašnju Jugoslaviju, 1975. u Beogradu, ovaj sport je krenuo uzlaznom putanjom i vremenom postao naša dika i ponos.

Čovek čiji trenerski potpis stoji ispod četiri državne titule, tri domaća Kup pehara i trećeg mesta u Evropskom kupu ženske ekipe Crvene zvezde, uspeo je baš u svemu što je isplanirao i obećao kada je uzeo „dizgine“ te 1992.

Učinio je da odbojka bude prisutnija u medijima, taj izlazak na svetlost dana i potonji uspesi omasovili su bazu, veća i osmišljenija ulaganja u mlađe kategorije vratila su se vrhunskim seniorskim postavama, a mudro biran selektorski kadar i prkošenje opštem maniru smenjivanja istog posle prve krize ili rezultatskog podbačaja doneli su brdo odličja na velikim takmičenjima.

Prvo muških, a onda i ženskih timova, jer Boričićev OSS nije pravio razliku među polovima.

Počasni profesor Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja BU, rođen pre 72 godine u Beogradu, nije dao da ga sa zauzetog kursa skrene ni nekoliko promena vlasti u državi tokom njegovog predsednikovanja OSS, naprotiv, sa par bliskih i istomislećih saradnika nalazio je načina da Savez tako dobro posluje da „sedma sila“ nikada nije ispirala usta stanjem u njegovoj blagajni.

Polazilo mu je za rukom i da joj bude retko pristupačan, a njegova zasluga je i to što netrpeljivosti i sukobi u svlačionici, kakvih ima u svakom kolektivnom sportu, nisu punili novinske stupce i televizijske komisije.

Nije izlazio u etar ni kada su mu pojedinci retko spočitavali gomilanje funkcija (u nekom trenutku ih je imao 17), prekomerno trošenje novca za koorganizaciju Evropskog prvenstva 2005. ili naplatu skupih školarina na Sportskoj akademiji, bez prave fakultetske akreditacije.

Pasionirani filatelista i sakupljač raznog „papira“ istorijske vrednosti uvek je nastavljao da radi po svom, ali na opštu dobrobit srpske, a sada i evropske odbojke.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari