Aleksandar Kolarov: Odlazak u penziju „bombardera“ koji je zarađivao milione na adresama večitih rivala

Uskoro u Nacionalnom fudbalskom centru Federacije Italije, u Koverćanu, počinjem školovanje za sportskog direktora i skauta – tako je novopečeni penzioner rodom iz Vojke kraj Stare Pazove objavio profesionalnu prekretnicu, napravljenu u drugoj mu domovini Italiji, gde je počeo i završio zavidnu internacionalnu karijeru.

U tom međuprostoru uspeo je da ga (ne) vole i navijači Lacija i pristalice Rome, jer je kao polivalentni defanzivac kadar da drži centralnu osovinu zadnje linije, ali i zatvara/otvara puteve po levom boku, zarađivao milione evra na adresama večitih rimskih rivala.

S tim da je samo sa nebesko-plavima osvajao trofeje (po jedan domaći Kup i Superkup).

Na onaj vredniji, u Seriji A, morao je da sačeka transfer u Inter, s čijim timom je uzeo još po jedan nacionalni (Super)kup, mada su ga česte povrede i jaka konkurencija često ostavljali na klupi, pa i van protokola mečeva.

Vest sa Čizme odjeknula je i u Engleskoj, tačnije među privrženima plavom Mančesteru, jer je Kolarov bio deo svih Sitijevih uspeha od 2010. do 2017. godine.

I ne samo da je uzeo dve domaće titule i četiri različita ostrvska Kupa i bio strah i trepet za rivalske ofanzivce nego je stizao da namešta golove i sam ih daje (najčešće iz prekida ili sa velike distance), čak i protiv velikana Reala i Bajerna u Ligi šampiona, a Sitijevcima se dan-danas nasmeši brk i kada se sete njegovog mrgudnog lica dok peva božićnu pesmicu u klupskoj čestitki ili pravi „uši“ tamošnjem gradonačelniku na prijemu u gradskoj kući.

I reprezentativna zaostavština čoveka kome je prava šansa u našem klupskom fudbalu pružena prvo u Čukaričkom pa u OFK Beogradu, nije manje zanimljiva.

Osvajač evropskog srebra u konkurenciji selekcija U21, zvanično najbolji srpski igrač za 2011. godinu i strelac Orlova u jedinoj pobedi (nad Kostarikom) na Svetskom prvenstu u Rusiji 2018, na smenu je oduševljavao i ljutio zemljake.

Čas su mu se divili zbog borbenosti čas ga kudili zbog manjka energije na terenu, u jednom trenu ga veličali zbog važnih pogodaka i asistencija u drugom ga zasipali drvljem i kamenjem zbog promašaja ili loših centaršuteva.

Na stav javnosti o „srpskom Robertu Karlosu“ uticali su i medijski natpisi o njegovim stvarnim ili podmetnutnim skandalima.

Najviše priče da je u dosluhu sa Zvezdanom Terzićem, zajedno sa Branislavom Ivanovićem, opstruirao tadašnjeg selektora Dika Advokata u porazu od Danske, a sve zarad borbe protiv tadašnjeg predsednika Saveza Tomislava Karadžića; ostavljanja ekipe i šefa Ljubiše Tumbakovića na cedilu samo nekoliko sati pred važan duel sa Škotskom, odnosno pristajanje na zahtev kluba da tako rovit ne izlazi na teren; deljenje jakih verbalnih packi Mijatu Gaćinoviću nakon što je ovaj napravio dramu zbog izmene u susretu sa Litvanijom.

Pa i one iz privatnog života bivšeg kapitena Orlova, jer su se tabloidi povremeno više bavili njegovim vanbračnim vezama i sinom, tj. razvodom od žene s kojom ima dvoje dece, nego sjajnim skorom od 94 nastupa, 11 golova i 13 asistencija pod srpskom zastavom.