Aleksandar Matković o pretnjama smrću nakon teksta o Rio Tintu: Poruku mi slala osoba na 500 metara od mene, postao sam svestan naše izloženosti riziku

„Povod“ za to, kako navodi, bio je lični stav „Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i „rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara“, u kom Matković stavlja pod upitnik ekonomsku korist po našu zemlju ako bi se eksploatisao litijum.

Ipak, uprkos situaciji u kojoj se našao, u razgovoru za Danas ovaj naučnik ističe da od svojih ideja i načela ne odustaje. Uveren je da bezbednost nije stvar službi, već naroda, i toga koliko ćemo jedni druge zaštititi.

Kako se osećate povodom pretnji koje su pristigle zbog teksta objavljenog u Danasu?

– Najpre sam mislio da se neko zeza, ali onda su se dve stvari desile. Prva je da je druga poruka koju sam dobio pokazivala da je osoba na 500 metara od mene, a ja sam bio u Splitu tada, ukrcavao se na trajekt i išao na jednu naučnu konferenciju u Komiži na Visu. Dakle, u drugoj državi je neko tu pored i šalje vam poruke povodom Rio Tinta. A treća poruka je stigla samo tri sata nakon svega i to je ta poruka na nemačkom koja je sadržala otvorenu pretnju i pominjala ubistvo mene i brata. Sadržaj je otprilike glasio: „povuci se iz javnosti ako želiš da dišeš i pišeš“. U smislu osećanja, oscilirao sam. Neke poruke su poprilično bile lične i stizale su mi kad god bih bio online.

Jedna od poruka je glasila da će mi „iskopati mrtvog oca da ne vidi kakvog sina ima“. Moj otac je preminuo prošle godine delom zbog greške lekara i ove poruke su pokazivale da to znaju i implicirale su da to nije bilo slučajno. Pretpostavljate kakav vrtlog to može izazvati u glavi ali sam negde nakon podrške javnosti shvatio da je to i poenta – da poseju strah i konfuziju. Slučaj je inače mnogo gori nego što se predstavljao u medijima jer sam po savetu advokatice prestao da objavljujem skrinšotove poruka u medijima da ne bih ometao istragu.

Uprkos svemu, nastavili ste da govorite o istoj temi bez obzira na rizik. Šta je motiv?

– Što je situacija bila gora to mi je dalo i na čudan način i snage. Prvo, jer sam već bio targetiran u medijima od strane SNS-a pa sam već prošao kroz nešto sličnog, premda manje intenzivno. A drugo, jer znam da su me stavili u situaciju gde ću se ili povući i poslušati poruke i pregaziti sve u šta verujem i… sa tim ne znam kako bih živeo. A drugo je bilo što sam pomislio, nakon ove poruke za oca, koja me je duboko povredila i uznemirila, da on ne bi ni očekivao ništa manje od mene nego da se borim. I tada sam zagrizao, što bi se reklo. Od tada sam odlučio da izađem ne samo u javnost i da uradim sve što mogu da sprečim da se ovakve stvari nastavljaju meni nego i drugima i da to bude i van medija ove zemlje, u čemu mi je pomoglo mnogo ljudi, naučnika, aktivista i istraživača.

Mislim da je protest održan prvog septembra dodatno učvrstio to uverenje i pokazao koliko je bitno da svako ko je doživeo nešto slično stane u javnost i podeli priču. Jedino smo tako jači ne samo u moralnom smislu. Nego tek kada stojite pored još desetine građana koji su doživeli isto vi shvatate da se našim udruživanjem otkriva da je ono što vlasti rade zapravo sistematski sprovedeno jer shvatate da vi niste jedini i da ste jedna tačka u moru ljudi nad kojima se vrši sistematsko nasilje, bilo od obaveštajnih službi, policije, korporacije ili koga već. Jako je bitno da su ljudi zajedno tu.

Ko god da to radi ima mrežu ljudi koja podrazumeva organizaciju da bi se targetiralo šezdesetak ili više pojedinačnih aktivista, da bi se razotkrili njihovi životi, lični strahovi produbili i da bi se radilo na njihovom psihološkom slamanju u trenutku kada je već stanje u društvu napeto i to izuzetno. Verovatno ni te službe nisu dovoljno obučene pa da to urade na nekom masovnijem nivou i to mi je isto dalo nade jer znam da su smotani i da pored nas par ne bi mogli da se ni suoče sa većim brojem građana koji se sve više uključuje u ovo i mislim da je tu i prostor da ovaj pokret za zaštitu Srbije, nazovimo ga pravim imenom, zaista i uspe.

Pretnje su danima nastavile da stižu. Da li su nadležni preduzeli neke korake da se osećate sigurnije i zaštićenije?

– Bilo je još petnaestak poruka nakon inicijalne. Zanimljivo je da su ponovo počele da mi stižu onog dana kada je Rio Tinto objavio svoj, blago rečeno, jeziv odgovor meni u Danasu. Tog dana su mi stigle još dve pretnje, a Rio Tinto se nije distancirao od poruka nego je mene osudio u tom tekstu. Totalno ludilo. U tom tekstu su rekli da sam ja tvrdio da su oni meni lično pretili (zaposleni u Rio Tintu), što nije bilo tačno, i samo bih dodao konteksta radi da nisu ni adresirali moj naučni tekst, a rekli su da širim dezinformacije protiv njih, da su i njihovi zaposleni primali pretnje.

Ja nikom od njihovih zaposlenih nisam slao pretnje niti sam izneo ijednu dezinformaciju, a samo sam naveo da se u porukama pominje njihovo ime i zamolio da to osude. Uglavnom, posle njihovog odgovora stiže još jedna ofanziva poruka, potom su počeli da rade na tome da se povuče tekst Dragane Đorđević i drugih naučnika iz naučnih publikacija i meni je tada postalo jasno da neko ili nešto pokušava da ukloni naučnike iz ove priče i svaki privid objektivnosti. Par dana posle toga, Vučić dolazi sa pričom da naučnici treba da se uključe u projekat, u ta neka tela i da kao diskustuju objektivno.

Moje pitanje je kakva je to objektivnost, kada jednu deceniju kompanija ulaže pare u Srbiju, kupila je već zemljišta, vlada je stala uz projekat, zajedno sa vladom Nemačke i onda treba nas par naučnika da dođe i da debatuje da li je projekat potreban, a projekat je već tu? Pa to je kao kada biste vi sagradili zgradu u dvorištu nekog komšije pa ga onda zvali da popričate da li zgradu treba graditi i ako on kaže ne, vi kažete pa ok, hvala na mišljenju sada smo imali debatu i eto. Zato ja ne planiram nikada u životu da učestvujem u takvom nekom telu, jer znam da je ta debata ograničena njihovom silom i da nijedan argument tu ne može promeniti ništa. A moje argumente su hteli da reše pretnjama smrću i još uvek nisam dobio naučni demant na tekst, pa mi i to dosta govori o tome šta planiraju sa neposlušnim naučnicima.

Osećate li da ste u sigurnim rukama sada, kada ste slučaj prijavili nadležnim institucijama?

– Sve sam javljao policiji, ali evo ni tri nedelje od početka i eskalacije nije se ništa desilo. Slučaj je zato takođe prijavljen i specijalnom izvestiocu Ujedinjenih Nacija od strane organizacije “Earth Thrive” pre nekoliko dana i dobili smo potvrdu da su prihvatili slučaj, tako da će biti i međunarodna istraga, ako naša policija zakaže.

Posle svega sam dosta promenio mišljenje o nekim stvarima. Šta je zelena tranzicija ako ćemo ubijati ljude da bismo je imali? Koja je uloga naših državnih organa i postoji li njihova uloga u kolonizaciji Srbije? To mi se sve vrtelo kroz glavu nakon ovih pretnji i postao sam svestan naše izloženosti riziku. I ja mislim da je to dobra stvar, otrežnjujuća za nas kao društvo jer nas tera da zauzmemo strane. Recimo, ja mislim da ne postoji bezbednost osim ona koju sami stvorimo. Posle ovoga sam ubeđen da bezbednost nije stvar službi, ona je stvar naroda i koliko ćemo jedni druge zaštititi. Država više ne može da nas zaštiti. Ona je jasno počela da funkcioniše u zaštitu stranog kapitala i korporacija. Menjaju se zakoni, uvode se oni koji odgovaraju Rio Tintu, poput pokušaja izmena zakona o eksproprijaciji, i to nije novo.

Nijedna služba bezbednosti nema taj kapacitet da krene protiv celokupnog naroda jer bi to bilo saomubistvo. To ne znači da neće pokušati bezuspešno i evo nedavnog primera: Rio Tinto u odgovoru meni i još jednoj koleginici koja je za vaš list pisala (Milica Kočović) je rekao da širim dezinformacije. Sve je njima širenje dezinformacije. Onda se pojavi ovaj fejk pokret “Kopaćemo.com” koji za sebe kaže da raskrinkava one koji šire dezinformacije i počnu da objavljuju slike aktivista, sve njihove lične detalje, crta im metu na čelu. Država to nemo posmatra i Vučić to ne osuđuje nego staje na stranu kompanije i poziva na fejk dijalog, upravo nas kojima je prećeno i to u projekat koji je već uložio preko 2 milijarde evra u Srbiju.

Kao filozof, kako gledate na ovakav odgovor kada se iznese lično mišljenje i stav?

– Ako me pitate kao filozofa, ljudi vole da citiraju Hobsa ili Loka koji govore da je zadatak države da štiti građane, ali je pretpostavka kod njih da građani ne mogu zaštititi sebe i da su jedni drugima konkurencija, a mi to moramo preseći. U osnovi takih koncepcija je strah – strah građana jedni od drugih, a mi treba upravo da radimo na samoorgainzaciji koja podrazumeva da ja verujem drugom čoveku pored sebe i da sa njim izgradim nešto od javnog značaja.

Zato bih citirao možda Sartra koji je u jednom trenutku pred kraj života, kada su ga pitali da li mu je nešto žao što je uradio ili nije uradio, naprosto rekao: “žao mi je uvek stvari u kojima nisam bio revolucionaran”. Pritom revolucionaran ovde ne znači samo neki tamo protesti na ulici, kako to Vućić voli da karikira izrazom “obojena revolucija”, nego uticaj na to da se društvo izmeni tako da bude bolje svima. To je prvi i originalni smisao pojma “revolucija”, a samo deca veruju da je to ono kada ljudi izađu sa motikama besni na ulicu. Prava ideja promene se mora kod nas vratiti u javni dijalog, a ne da nam domet bude “skinućemo Vučića pa lako ćemo posle”.

Nećemo lako posle jer nam je usađena ideologija konkurencije u glave i toga se moramo uvek setiti jer smo čak i kao građani sada pod pretnjom upućeni jedni na druge i mislim da će i nama, kao i Sartru, jel da, biti žao ako se budemo ponašali kao da smo nemoćni da utičemo na promene u društvu. Mi zaista imamo tu snagu na masovnom nivou.