Aleksandar Popović: Naučna politika SNS podstiče uravnilovku

Nakon svega toga, po dogovorenim kriterijumima, izdvajajte znatno veća sredstva za one koji su natprosečni, a eliminišite one koji godinama ne daju rezultate. Nikakva mudrost – kaže za Danas Aleksandar Popović, predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu i profesor Hemijskog fakulteta, odgovarajući na pitanje na koji način su, u vreme dok je bio ministar nauke, podsticani istraživači i kako je pravljena razlika između onih koji rade i koji ne rade.

Popović napominje da u intervjuu našem listu iznosi lične, a ne stavove Saveta Beogradskog univerziteta na čijem se čelu trenutno nalazi.

Na naš komentar da ga kolege pamte kao dobrog ministra nauke, bez obzira na njegovo političko opredeljenje, Popović odgovara:

– Ne vidim da moje političko opredeljenje ima bilo kakve veze sa načinom rada, nadam se da imam pravo na svoje opredeljenje, kao što se nadam da imam pravo i da ne menjam stavove i ne prelećem – kaže Popović.

U delu akademske zajednice čuju se ocene da je reforma koju je pokrenuo prethodni ministar prosvete i nauke dobro zamišljena na papiru, a da je problem realizacija i da se stalo na pola puta. Šta mislite o dosadašnjim promenama?

– U Srbiji je običaj da svako o ma kom pitanju ima stav. Ja ga o pitanju koje ste postavili nemam. Nisam deo vlasti, nisam u ministarstvu i mislim da o onome što su hteli da urade, uspeli da urade i efektima učinjenog prava adresa ministri koji su promene planirali i sprovodili. Sama činjenica da ste od mene tražili intervju zbog pada Univerziteta u Beogradu na takozvanoj Šangajskoj listi govori više od ma kog mog stava o ma čemu, o pravom stanju stvari.

Naučnici sa instituta se jako dugo zalažu za institucionalno finansiranje koje je uveo novi Zakon o nauci. Vi kažete da je sada na delu uravnilovka. Može li se uz postojeća zakonska rešenja to promeniti? Kako napraviti razliku ako kategorizacija više ne postoji?

– Zovite rešenje kako hoćete, možete ga nazivati i kategorizacijom istraživača, ali mora postojati način za razlikovanje dobrih i vrednih i loših i lenjih. Ako nema kategorizacije, nema razlike između dobrih i manje dobrih. Ako nema toga, nema podsticanja onih koji su najbolji, ni sankcije za one koji su loši. Svi su isti. To je uravnilovka. Ne govorim ja o njoj. O tome govore postupci i brojke. Profesor Zoran Nikolić sa Fizičkog fakulteta, naš najveći znalac u ovoj oblasti, kaže da nam je broj naučnih radova rastao do 2012, a da od onda stagnira. Poslednji put su raspisani sveobuhvatni konkursi za osnovna i istraživanja iz oblasti tehnološkog razvoja 2010. godine. Ti konkursi su okončani 2013, odnosno 2014. i od tada nema sveobuhvatnog raspisivanja konkursa, pa je do dana današnjeg najveći broj fakultetskih istraživača praktično, sedam ili osam godina, na privremenom finansiranju. I ako možete da kažete da je raspisivanje konkursa složen postupak, i da eto, iz nekog razloga nije moglo do njega da dođe, nema opravdanja zašto nije bilo kategorizacije istraživača. Sve podatke o radu naučnika ministarstvo jeste imalo i ima, 2011. je kategorizacija poslednji put urađena, 2013, kada je trebalo da se redovno uradi nije urađeno, nije rađeno ni posle. Tu nema opravdanja, jasno je da se radi o nameri, a pošto se puno administracija u nauci od 2013. promenilo, ne možete reći da se radi o pojedinačnoj subjektivnoj slabosti ili nesnalaženju. Radi se o sprovođenju naučne politike Srpske napredne stranke. Ona je, naravno, legitimna, legitimno je ne podsticati izvrsnost već uravnilovku, ali onda nema mesta čuđenju što na međunarodnom semaforu padate. Očekivano je.

Svaki put kada se objavi Šangajska lista u delu javnosti se meri kolika je zasluga istraživača sa instituta, a kolika sa fakulteta. Jeste li na Beogradskom univerzitetu ikada radili procene koje članice najviše doprinose plasmanu UB?

– Da ne mistifikujemo stvari. U eri interneta su svi podaci o rezultatima svakog istraživača dostupni na sajtovima poput Google Scholar-a ili Research Gate-a. Ima ih, naravno, i resorno ministarstvo, istraživači su u obavezi da godišnje vrše kontrolu i ispravke svoje bibliografije u bazama podataka. Ne vidim problem da ministarstvo objavi te podatke, da rangira institucije, da paralelno objavi i rang-listu prosečnih plata istraživača po fakultetima, pa da se vidi još jedna interesantna stvar: najviše plate najčešće nisu na fakultetima koji najviše doprinose rangu Univerziteta na Šangajskoj listi. I to vam govori o shvatanju i položaju nauke u Srbiji danas. Na mom, Hemijskom fakultetu, se jednom godišnje objavljuju liste sa radovima i citiranošću svih nastavnika, znamo precizno ko je ko i ko je gde. I znamo da doprinosimo neuporedivo više položaju Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi od našeg udela u broju istraživača na Univerzitetu, ili udela u fondu plata, ili udela u investicijama koje postoje. Više dajemo, nego što dobijamo. I nismo jedini.

Prethodnih dana smo čuli kritike na račun resornog ministarstva i generalno države koja ne ulaže dovoljno novca u nauku. Ima li odgovornosti samih istraživača za postepeni pad UB na Šangajskoj listi?

– Mislim da je mnogo veći problem od količine novca, način njegovog trošenja. Uostalom, i samo ministarstvo je izašlo sa podacima o ulaganjima, koja su po njihovim tvrdnjama, neuporedivo veća u poslednjih deset godina, nego što su bili ranije. Time je zapravo potvrđeno da se novac trošio da pogrešan način. Da li ima odgovornosti istraživača? Ima naravno, ima je onoliko koliko ima krivice i davljenika u cunamiju. Ako država sprovodi naučnu politiku tako da ne podržava kvalitet, ako nema razdvajanja dobrih od manje dobrih naučnika, ako nema stimulacije za rad niti sveobuhvatnih konkursa za nove projekte, ako imate cunami uravnilovke, nemojte previše davljenike kriviti za sopstveno davljenje.

Šta kažete na primedbe da bez reforme visokog obrazovanja nema pomaka? Univerzitetu se spočitava nepotizam, negativna selekcija, pad kvaliteta doktorskih studija, tu su i kritike na račun bolonje, da neki redovni profesori godinama nisu objavili nijedan rad…

– Univerzitetu se spočitava? Mislim da je bilo dosta te komunističke generalizacije. Univerzitet u Beogradu, a i drugi univerziteti u Srbiji su labava, krajnje labava konfederacija fakulteta. Recite mi slobodno za i jedan primer onoga što ste nabrojali, nepotizma, negativne selekcije, profesora koji ne objavljuju radove godinama na recimo mom fakultetu. Svaka od ovih pojava nije bezimena, postoje i imena, i institucije, fakulteti ili instituti na kojima se to događa. Dakle, svako ko spočitava, kako kažete, treba imenom i prezimenom, a ne anonimno, da stane iza onoga što govori, ali da ne priča načelno, već o konkretnim ljudima i konkretnim institucijama. Pa da se borimo protiv konkretnih stvari.

Realnost i izgovori

Šta ćemo sa društvenim naukama, mogu li i one biti uspešne u međunarodnoj utakmici?

– Treba biti pošten, postoji ozbiljna razlika u mogućnosti objavljivanja između različitih nauka u Srbiji, postoje i razlike unutar samih nauka, i zbog toga prost broj objavljenih radova jeste najvažniji parametar, ali ne sme biti jedina istina. Društveno humanističke nauke ne mogu, u broju objavljenih radova u časopisima koji se vrednuju za Šangajsku listu, biti onoliko uspešne koliko prirodno-matematičke, biomedicinske i tehničke nauke. Ovo je delimično zbog toga što su se ove druge znatno ranije, decenijama pre, rvale sa objavljivanjem radova u međunarodno priznatim časopisima. Delimičan je razlog i taj što su društvene nauke često nacionalne u svojim segmentima, i kao takve praktično nepublikabilne u inostranstvu. Deo priče, međutim, leži i u tome što tu nacionalni karakter delova društvenih nauka mnogi istraživači u ovim oblastima koriste kao izgovor za neobjavljivanje. Ako iz neke nauke, poput ekonomije, postoji i dodeljuje se Nobelova nagrada, ne vidim da je ta nauka sasvim nacionalna – ističe Aleksandar Popović.