Aleksandar Radišić, istrajni i vrhunski sportista sa Zlatibora, iz invalidskih kolica dokazuje da je sve moguće. Uspeo je da ostvari san svakog sportiste – među najboljima je na svetu u svojoj disciplini i učestvovaće na najvećem planetarnom sportskom takmičenju.
Hicem od 31,88 metara u kategoriji F51, osim što je oborio lični rekord, zaslužio je bronzanu medalju u bacanju čunja na Svetskom prvenstvu u paraatletici, održanom nedavno u Parizu. Time je ispunio normu za učešće na Paraolimpijskim igrama, koje će se održati dogodine, takođe, u francuskoj prestonici.
„Još uvek smo pod utiskom iz Pariza i rano je da prognoziram šta će biti na Paraolimpijadi, ali moj tim i ja uvek se borimo za medalju“, optimističan je jedan od najboljih svetskih bacača čunja među paraatletičarima i diplomirani profesor fizičkog vaspitanja.
Za taj i prethodne uspehe, kaže u razgovoru za Danas, zaslužna je njegova trenerica Ivana Zuber, sa kojom sarađuje od 2019. godine, ali i podrška Opštine Čajetine, Turističko-rekreativnog kompleksa na Zlatiboru u kome trenira, ambulante Fizio Zlatibor, Turističke organizacije Zlatibor u kojoj je zaposlen.
Zahvaljuje se i JP Gold gondola, kao i hotelima Olimp i Dunav čije teretane koristi za treninge.
„Ogromnu zaslugu za moj uspeh ima moja porodica. Uz velika odricanja, najpre su me podržali roditelji i brat, a posle supruga Daniela, koja je moja najveća podrška, i naše dvoje dece“, svedoči naš sagovornik.
Sportski duh
Pre povrede, koju je zadobio 2005. godine pri skoku u more u Igalu, Radišić je bio, takođe, uspešan sportista – fudbaler i skijaš.
„Sport mi je pomogao da prevaziđem početnu krizu i da prihvatim to da ću koristiti invalidska kolica“, iskren je Radišić.
Nakon povrede, želeo je da nastavi da se bavi sportom. Trenirao je stoni-tenis, pa je živeo u Novom Sadu, sedištu tog paraolimpijskog sporta u Srbiji.
Usledili su uspesi. Među njima je bronzana medalja na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013. godine, a dve godine kasnije na istom prvenstvu, ali u Danskoj, bio je četvrti.
Zbog porodice i posla, vratio se na Zlatibor, posvetio se atletici i bacanju čunja.
„Izgleda da je čunj bio moj dobar izbor, jer sam došao do bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Parizu“.
Javnost i paraolimpijski sport
Za medije kaže da „sportistu vide samo onda kada okači medalju oko vrata, ali ne i veliki trud do dog cilja“. Retko se u javnosti, dodaje, pominju treneri i celokupan tim, koji su veoma zaslužni za takve uspehe.
Novinarima savetuje da obavljuju što više priloga ne samo sa sportskih događaja, nego i o životu i problemima osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Primećuje i to da se javnost sve više interesuje za uspehe sportista sa invaliditetom, čije rezultate je država, podseća, kroz novčane nagrade, 2010. godine, izjednačila sa uspesima njihovih kolega bez invaliditeta.
Zadovoljan je i podrškom Paraolimpijskog komiteta Srbije, jer je stanje „bolje nego pre desetak godina“, a potom objašnjava da je disciplina bacanja čunja, u kojoj je Predrag Graovac na Svetskom prvestvu u Parizu osvojio zlato, veoma razvijena u Srbiji.
„Paraolimpijski sport je, poslednjih godina, podignut na mngo viši nivo, nego što je bio ranije, a bacanje čunja je uvek bila, da tako kažem, „srpska disciplina“.
„Naši prethodnici u toj disciplini „obavezali“ su nas da nastavimo sa uspesima i da probamo da dostignemo njihove rezultate“.
Ipak, dodaje, država i Paraolimpijski komitet trebalo bi da podrže i trenere kako bi ih dodatno motivisali da se posvete sportistma sa invaliditetom.
Fizičke barijere
Zlatibor je izabaro da bude njegova baza za pripreme za velika takmičenja, jer nudi odlične uslove i veliku podršku lokalne zajednice. Na toj planini, dodaje, „poslednjih godina se uklanjaju fizičke barijere, pa i sportisti sa invaliditetom imaju sve mogućnosti za pripreme“.
Tome je i sam doprineo, kao predsednik zlatiborskog Udruženja Inkluzija osoba sa invaliditetom. Pošto je zaposlen u TO Zlatibor, učestvuje i u konslultacijama o prilagođavanju smeštaja osobama sa invaliditetom na našoj najposećenijoj planini.
„Stanje je mnogo bolje, nego ranijih godina. Sa trga na Zlatiboru su, nakon rekonstrukcije, uklonjene barijere, a i panoramaska žičara „Gold gondola“ je dostupna osobama sa invaliditetom“.
I mnogi hoteli su, dodaje, „deo smeštaja prilagodili osobama u invalidskim kolicima, a Turističko-rekreativni kompleks Zlatibor, takođe, ima takve sobe“.
Ipak, kako ocenjuje, Srbija još uvek nije bez barijera, ali osobe sa invaliditetom, radom u svojim udruženjma, pokušavaju da ona to postane.
„To ne zavisi samo od nas, već od celokupne javnosti, pa i od zakona koje bi trebalo menjati, tako da je potrebno da se svi zajedno potrudimo da Srbija bude bez barijera“.
Optimizam
Na to da su, osim vrhunskih sportskih uspeha, njegova istrajnost i optimizam inspiracija ne samo za ljude u invalidskim kolicima, već i za sve nas, uzvraća da bi „ljudi trebalo da imaju pozitivan stav prema životu i da izbegavaju negativne misli“.
„Ne moraju svi ljudi sa invaliditetom da budu sportisti, ali trebalo bi da im budu dostupna sva javna mesta i ustanove, javni prevoz i sporski objekti, da učestvuju u životu svoje zajednice. Tada ne bi imali osećaj da su u podređenom položaju, već bi shvatili da je jedina razlika među nama u tome što neko gura invalidska kolica, a neko hoda“, ocenjuje Aleksandar.
Nada se da on i njegove kolege sportisti pružaju dobar primer za to da je moguće nastaviti život i u invalidskim kolicima.
„To ne mora da bude kraj, već sasvim novi početak, koji može da donese medalju oko vrata, ali i uspehe u bilo kojoj drugoj oblasti života“, poručije naš sagovornik.
Ivana Zuber: Aco je inspirativan i veliki sportista
Ivana Zuber, defektološkinja iz Beograda koja od 2019. godine trenira Aleksandra, više je na Zatiboru, nego u Beogradu. Za deset godina, koliko se bavi trenerskim poslom, kaže da nije naišla na takvu poršku lokalne sredine, kakvu ima Radišić na Zlatiboru.
„Bez obzira na to što Beograd izdvaja značajna sredstva, to nije ni blizu kao na Zlatiboru“, ocenjuje i objašnjava da je „život uredio to da ona i Aleksandar započnu saradnju“.
Miloš Mitić, Užičanin koji je živeo u Beogradu i bio, takođe, bacač čunja, osvajač paraolimpijskih, svetskih i evropskih medalja, koga je trenirala, nažalost, preminuo je 2018. godine.
„To sam veoma teško podnela. Mislila sam da više neću raditi taj posao. Ali, šest meseci posle toga, došao je Aco. Pitao me je da li bih došla na Zlatibor da radim s njim, jer je njegova supruga trudna i nema ko s njim da radi. Pomislila sam- hajde da probam i onda smo shvatili da nam dobro ide“, priseća se naša sagovornica.
„Ne možete“, svedoči, „baš sa svakim da se uklopite, jer ljudi su različiti, ali nas dvoje smo se uklopili. Naša prva zajednička medalja bila je na Evropskom prvenstvu 2021. godine, a onda smo rešili da osvajamo nove medalje“.
„Aco je vrlo isnpiratvan. Tera me da pomeram sopstvene granice, a to je i zanimljiv put tokom koga upoznajemo jedno drugo, ali i sami sebe“, kaže Ivana i navodi da je takmičenje u Parizu bilo prvo Aleksandrovo svetsko prvenstvo.
„Formirali smo dobar tim, jer naš cilj je bio da se plasiramo na Paraolimpijadu i u tome smo uspeli, a Aco je spreman za to takmičenje“, srećna je Ivana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.