Aleksandrijski svetionik u arhitekturi i društvu

Među mnogim njegovim projektima izdvajaju se Upravna zgrada Termoelektrane Obrenovac (zajedno sa arhitektom Milanom Nikitovićem), Mina i Abdulah beduinsko naselje u Kuvajtu (sa arhitektama Milicom Šterić i Zlatomirom Jovanovićem), Univerzalna sportska dvorana Pionir 1 (sa suprugom arhitektom Ljiljanom Bakić), stambeni soliter Y u Kragujevcu, stambena naselja Nova Galenika i Višnjička banja u Beogradu (sa suprugom arhitektom Ljiljanom Bakić), Kongresni centar u Harareu (sa suprugom arhitektom Ljiljanom Bakić).

Svojim radom i doprinosom uvrstio se u velikane arhitekture i urbanizma u nekadašnjoj Jugoslaviji i sadašnjoj Srbiji. On je od onih arhitekata čije ideje građenja objekata prelaze uske granice Srbije i šire se planetom.

Njegove ideje i strast za građenjem utisnute su u materijale kao trajno obeležje urbaniteta u drugoj polovini 20. veka i u prvim decenijama 21. veka.

Iz svake Bakićeve građevine isijava njegova ideja, energija, srčanost i duševnost.

On je od onih neimara koji su u urbanizam unosili duh i duhovnost.

Svojim arhitektonskim delima oplemenjivao je urbanitet i uticao da postane blizak ljudima, jer je dobro osmišljeni urbanitet gnezdo i čovečnosti i ljudske slobode.

U tim objektima očitavaju se univerzalne vrednosti i njegove posebne stvaralačke poruke i pouke. Arhitektu Bakića izdvaja to što je uvek mislio da urbanitet treba da izražava ljudsku toplinu, bliskost, dostojanstvo, otvorenost i da ne narušava prirodni ambijent.

Kao arhitekta, Bakić nije prihvatao bilo čije mešanje koje dovodi u pitanje ne samo ideju nego i osmišljenost kako će ta ideja biti realizovana u prostoru. Nema tog naređenja koje bi on prihvatio da izneveri standarde svoje profesije.

Nema ni te nagrade kojom bi stručnost bila potkupljena. On se zalaže za arhitekturu koja je ne samo humana, već koja se pažljivo uklapa u prirodni prostor.

Nije izvršilac u arhitekturi već stvaralac koji moćnom argumentacijom brani logiku profesije i ono što profesija od arhitekte zahteva.

Potpuno je prirodno što je uvek podizao glas kada je rađeno nešto što narušava standarde profesije i što je rezultat neodgovornih zahteva moćnika kojima se narušava i ugrožava prirodni ambijent. Bio je protivnik nasilja profesije u prirodni prostor.

Dragoljub Bakić bio je primer arhitekte intelektualca kod kojeg su podjednako na visini zadatka sve tri moći: moć stvaralaštva, moć znanja i moć savesti.

Savest je ono što kod njega nadgleda stvaralaštvo i znanje.

U vremenu stručnjaka, posebno nesavesnih znalaca, on je jedan od retkih primera koji brani dostojanstvo svoga poziva. Odlazi nam aleksandrijski svetionik u našoj arhitekturi.

To je veliki gubitak za profesiju, akademsku i intelektualnu zajednicu i građansku Srbiju.