Da li će ovaj tekst biti svojevrsni in memoriam saznaćemo već ovog, prvog dana vikenda. Francuski mediji najavljuju da bi baš ova subota, „po lokalnom vremenu“, mogla biti dan kada će nas zauvek napustiti još jedan velikan sedme umetnosti – Alen Delon, sprovodeći već odranije donesenu odluku o eutanaziji.
Kao što samuraji biraju da napuste život ako im je povređena čast, tako i Delon, od pošasti starosti, kako je sam doživljava, eutanazijom želi da sačuva svoje ljudsko dostojanstvo.
Ovakvoj nakani verovatno su doprinele i smrti dve važne osobe u njegovom životu u prošloj godini – najpre prve supruge i koleginice Natali Delon, a potom i kolege i višedecenijskog prijatelja Žan Pol Belmonda.
Svojevremeno odlikovan najvišim državnim priznanjem – legijom časti, a potom proglašen i oficirom legiji časti, ovaj umetnik svoj život započeo je kao marinac u francuskoj vojsci još u 17. godini, da bi već u 20., nakon iskustva rata u Indokini bio otpušten.
Od tog trenutka do glumačkih početaka neku godinu kasnije radio je različite poslove – kao konobar, portir, prodavac…
Jedna poseta Kanskom festivalu zauvek će promeniti njegov put.
Debituje na filmu 1957, a već naredne godine igra u jednom sa Belmondom, a u drugom sa Romi Šnajder, što je ujedno i početak jedne od najpoznatijih i najburnijih filmskih veza.
Za Romi je nakon njene smrti izjavio da je bila ljubav njegovog života.
Ulogama u filmovima „U zenitu sunca“ po romanu Patriše Hajsmit, „Talentovani gospodin Ripli“ i Viskontijevim „Roko i njegova braća“ postaje svetski poznat glumac.
Uslediće i mnogi manje ili više uspešni proboji u Holivud, ali i saradnja sa najvećim tadašnjim evropskim rediteljima – Melvilom, Godarom, Antonionijem, Lujem Malom. Igrao je neretko likove i sa ove i sa one strane zakona, češće kriminalce nego policajce, u žanrovskim i noar filmovima, ali plemenite i otmene, ponekad i duhovite: „Bilo koji broj dobija“, „Leopard“, „Samuraj“, „Crna lala“…
Osmislio je i nešto što je nazvano „Delonov metod“, ali ne glume, već plaćanja. Umesto honorara, tražio je prava na distribuciju svojih filmova u određenim zemljama. Ispostavilo se da je to dobar put da postane producent.
Za uloge žestokih momaka možda mu je pomoglo iskustvo druženja sa istim. Čuvena je afera ubistva njegovog telohranitelja Stevana Markovića sa kojom je povezivan on sam, njegovi prijatelji iz korzikanske mafije, ali i budući premijer Francuske Žorž Pompidu. Dovedene su tada u pitanje i njegove seksualne sklonosti, na šta je u intervjuu BBC-ju lakonski odgovorio da je samo ljubav važna, a ne i na koga se odnosi.
Rođen je 8. novembra 1935. u Francuskoj, a švajcarski je državljanin od 1999. Ima četvoro dece i unuke. Osim najvećih francuskih filmskih priznanja – Cezara, dobio je i počasne nagrade za životno delo u Berlinu i Kanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.