Alhemija čiste ljubavi

Bila je to gotovo nevidljiva, sveprisutno naglašena običnost, nešto veoma neoformljeno i rasprostranjeno, kao aktivno mesto života, nešto što se ne izdvaja i ne izdiže iznad života; nešto duboko naše ali, sa ove vremenske distance, savremenim generacijama teško dokučivo i shvatljivo. Ta neobična etnološko-antropološka, istorijska, psihološka, sociološka filozofija života, bila je druga priroda naših predaka, koja je vladala njima, prisutna, očigledna, pa ipak prikrivena, ukradena, zaklonjena, pritajena.

Ašikovanje nije lako definisati, sistematizovati, analizirati, a pogotovo rekonstruisati. Nijedna savremenost, pa ni naša, nije dovoljno duboka niti prostrana da sebi objasni ašikovanje, njegov red i poredak. Kao duhovna polivalentnost i emotivna višedimenzionalnost, ašikovanje ima univerzalnu istinu arhetipskog odnosa muškarca i žene u minulom vremenu, punog čednosti i romantizma. To je svojevrsni kulturni fenomen i poetsko emotivna drama ljubavi, dogovorenih i neželjenih brakova, sukob strasti, časti i morala, ljubomore i osvete.

Svoje etimološko značenje temelji na turskoj reči ašik, koja znači ljubav, ljubavni zanos, čežnja za nečim… U leksikonima i rečnicima stranih reči i izraza, pojam ašikovanje se tumači kao vođenje ljubavnih razgovora, udvaranje, vođenje ljubavi, milovanje… Formalizacijom života, novih običaja i shvatanja, ovaj pojam gubi svoje arhaično značenje dobijajući nova definicije, te se tako širi semantičko polje ašikovanja, u kojem se kriju dva značenja: jedno autentično i drugo pragmatično, iskrivljeno i nepotpuno. S toga na prostoru multikulturalnog i višekonfesionalnog Balkana ne postoji opšteprihvaćena definicija ovog fenomena. Pun stidljive čistote i žudnje, običaj se ne može drugačije definisati sem kao udvaranje, odnosno, vođenje ljubavnih razgovora, ali i kao ljubavna čežnja i zanos, međusobno dopadanje, taktika i strategija osvajanja, bolna radost, čarolija zavođenja… Ne bismo pogrešili ako ašikovanju dodamo i nešto što mu najprirodnije priliči: izazov, igru, radoznalost, strepnju, sumnju.. Ašikovanje se može poistovetiti sa arhetipom čiste ljubavi. Sve izvan takvog tumačenja, kao što je vođenje ljubavi, milovanje, ili bilo kakav telesni dodir, ne spada u izvorno ašikovanje. Kao arhaična forma života, ašikovanje je napor i muka da se skroji život u dvoje, kroz bravuroznu veštinu zavođenja, laskanja, pretvaranja; stvaranje bliskosti, kroz priče u kojima je puno toga skriveno, prisutno i odsutno. Iz ovakvog poretka značenja ovog običaja uočava se da ašikovanje poseduje čednost i telesnu distancu između dva lica.

Ono što se malo zna jeste činjenica da ašikovanje nije turski, arapski, persijski, ili nečiji drugi, već običaj balkanskih muslimana, ponajprije i ponajviše bosanskih. Iako ogromna većina misli da je preuzet od Turaka, ašikovanje je originalna tradicija bosanskih prostora u predosmanskom, osmanskom i kasnijem periodu, čije se varijante, uz simbiozu i prožimanje različitih kulturnih uticaja, javljaju i u Hrvatskoj, Vojvodini, južnoj Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. To da je Bosna postojbina ašikovanja i njen istinski imenitelj, fundamentalna je karakteristika i najvrednija značajka ovog običaja, i tu posebnost treba sa uvažavanjem poštovati, a možda i kao kulturno nasleđe zaštititi. Kao onovremeni damar, ovaj kulturni obrazac mogu baštiniti i druge nacionalne zajednice, ali u formi i oblicima koji su autentični njihovoj tradiciji.

Teško je utvrditi od kada ovaj običaj vuče korene. Možda je njegovo najbliže određenje pojava sevdalinki, jer je poznata činjenica da idu zajedno. Međutim, postoji jedina nepoznanica: šta je prvo nastalo, ašikovanje ili sevdalinka? Bilo kako, sevdalinka je bila nezaobilazna pesma u izlivima nežnosti i emocija. Kroz sevdalinku se kazivala ljubav, bol i želja; pesmom se slala poruka.

Ašikovanje se suprotstavlja svemu strogom i zadanom, normiranom, podrazumevanom, farsičnom, eksponirajući čulnost, pohotu, tvrdu običajnu svakodnevnost, ovozemaljsko, elementarno. Mudri znaju da nebesa i zemaljska zbivanja uvek stoje u vezi jednako kao što između ljubavi i ašikovanja postoji trajna i tajna veza. Ašikluk zastupa i brani ljubav koliko i život, jer se u njemu naslućuje, ako ne i potpuno otkriva smisao života; ljubav koja uzdiže od zanesenosti do melodrame, ljubav koja se gubi i zatrpava.

Ašikovanje je povlastica neke odsutne stvarnosti, čiji smisao ne dosežemo, ako ne sagledamo suštinu društveno-socijalnog konteksta. Bilo je to vreme istinske poniznosti turske imperijalne moći, koje se gušilo u sopstvenim protivrečnostima, bez komocije, sigurnosti i čednosti. U takvim uslovima, patrijarhalni moral je znao biti surov, brutalan i bezuman za sve one koji se nisu pridržavali uobičajenog kodeksa ponašanja. Teško je naslućivati šta je bilo logično a šta nije, šta realno a šta irealno, šta je moralno a šta je amoralno, povezano i nepovezano, shvatljivo i neshvatljivo, moguće i nemoguće. Nasuprot tome, bujala je mladost puna uzvišenosti i niskosti, straha i odvažnosti, egoizma i nesebičnosti, zrelosti i nezrelosti, bez svesti o punoj istini o sebi, jer ljubav kao sloboda iznad moralnih zidina pokušava se suprotstaviti okovanoj moralnosti i izvitoperenoj društvenosti. Trebalo je živeti sa patrijarhalnom sredinom na izvesnom odstojanju pa i sa samim sobom, bez obzira što su ljubav i lepota tek povlašćeni trenuci.

U tom polusvetlu paradoksa i na poludistanci, odvijala se prava drama ljubavi, kao prvorazredna dimenzija ljudskog načina prisustva životu, vitalnih vrednosti i osećanja, gde ljubav, kriomice i stidljivo postaje spontano lično iskustvo koje je dovodilo do braka. I baš zbog toga, ašikovanje se ukazivalo kao izlaz iz zamke svakodnevice; kao zaokret koji menja sudbine i ruši sve granice; kao pobuna protiv strogih sudija i čuvara reda, moralnog poretka, neprikosnovenosti i večnosti principa. U osvajanju dragocenog komada života, koji bi im ponudio drugačiji smisao, mladi su žurili za svojim neotkrivenim svetovima, svejedno što nisu sasvim svesni šta i koliko traže, koliko mogu i koja ih sve ograničenja čekaju. To je bio način da se život oslobodi fatalne prožetosti samoće sa energijom koja je uspostavila novi red životu i njegovim vrednostima.

U dubokoj uskraćenosti život je najživlji i najluđi, a ašikovanje je otvorena igra u kojoj se visoko i nisko, moguće i nemoguće ne odvajaju, gde banalnost ima svoju fantastiku i čaroliju, što je svojstveno uznesenim dušama. Ta emocionalna igra ima energiju, jasnoću, dubinu i sposobnost da izrazi prave emocije, ponekad i snagu koja sve nadilazi, ali ne preko granica koje bi potkopale njihove nataložene iluzije o sebi. Koliko su običajne norme bile kruće, želja za prostorom, za nebom, mesečinom, za pevanjem, bila je veća, burnija, snažnija. Istinska ljubav je razbijala neprirodno podignute zidove, označavajući trijumf kakve takve slobode. Bio je to trijumf ljubavi koja preskače sve fizičke barijere, u metafizičkom prostoru bez ograničenja. Uostalom, otkad je sveta i veka, uspostavlja se i ruši određeni poredak stvari, običaja i navika, i to baš onda kada staro remeti i osporava pojavu novog.

Filozofija ljubavi, o kojoj govorimo, poseduje sopstvenu kulturu, dinamiku, pravila, delotvornost, osećajnost i mistiku, ali i razna prekoračenja, otkačenost i šeretluk. Dakako, zakon tradicije koji se nasleđivao i poštovao bio je izričit u tome da nema nikakvih fizičkih kontakata između momka i devojke. Takvi junaci specifičnog mentaliteta, kad se begenisalo, sevdisalo i uzdisalo, znali su za granice, manje ili više spontane ili nametnute, za romantiku punu melodičnog smisla. Bila je to filozofija i alhemija čudnog karaktera, puna spontanosti, radosti akcije, meraka, pristojnosti, poverenja, poštovanja date reči, ali i filozofija bola, smeha, suza, pesme; filozofija koja iritira i odmara, pokreće i potresa, kao jasnost i utemeljenost muško-ženskih odnosa. I ma koliko su društvene konvencije bile stroge, posebno u uslovima gde se vrela emotivna i životna stvarnost ne poklapa, preko njih se ašikovanje prelivalo, nekad više, nekad manje, nekad vidljivije, nekad skrivenije, jer komunikacija između momka i devojke bila je živa, neposredna, prepuna želja, zamisli, očekivanja, bez namere da se priklone zahtevima roditeljskog razuma i istine.

Ašikluk je imao svoj izraziti dramski karakter, sa scenom, glumcima, fabulom, scenografijom, kostimografijom. U njemu je sve pulsiralo, živelo, kretalo se i prelivalo. Bile su to predstave i rituali za dve osobe, za one koje život kao nagon za igrom, kao neočekivanost i avantura, opseda. Mnogi su u tom odnosu polagali ispit iz glume i retorike, sa i bez treme i varljive iskrenosti. Na otvorenoj sceni, na parčetu teško stečene teritorije, iznad kojih su nebo i zvezde, mladi su svoju istinu sa lakoćom razmenjivali i dodirivali: reč po reč, strofa po strofa, šala po šala, pesma po pesma, i sve tako kroz priču jedno drugo su primicali sebi. U toj igri zavođenja, udvaranja, osvajanja sve je izlazilo iz njih, iz njihove kože i ulazilo u sferu zamršenog, nedorečenog, u sferu koja razumevanje kao napor čini smislenim. Ašikovalo se bez predaha, svejedno da li je realnost zatrpana maštom, iluzijama, nadanjima. Možda je zato sjaj u takvoj igri da spaja nemoguće, da zgušnjava zbivanja, uvećava dramatičnost. Kao što postoji umetnost sevdisanja, akšamluka, meračenja, postoji i umetnost ašikovanja.

Uostalom, patrijarhalnost i ašikovanje su u suštini bili u istoj mentalnoj matrici, od čega balkanska sredina u svojoj emotivnoj nepostojanosti uvek duboko pati. Kao moralni korektivi, braća, rođaci, bliski prijatelji pa i čaršija, bili su čuvari reda i poretka, tradicije obraza i običaja. Kolektivna saglasnost za ženidbu ili udaju i prećutni konsenzus unutar porodice ili zajednice, bilo je čvrsto pravilo. Bilo je to vreme koje je posedovalo svoj obraz, uprkos ogoljenom životu malog čoveka čudne mitologije jedne stvarnosti, vreme u kojem je najteže bilo pomiriti emociju, strast i mladost sa normama i običajima.

Kao pritvorna patrijarhalna idiličnost, u ašikovanju se lako prepoznaje svaki vid slobode koji se probija iz odaja najstrožih moralnih normi. Između privida i suštine, tajne i čednosti, između stvarnosti i zamisli, strasti i ostrašćenosti, fanatizma i razumevanja, zbivanja i sudbine, iluzije i utehe, ašikovanje je metafora i paradigma živog života, ljudske potrage, nemira, begstva iz sebe i od sebe, sažimanja života u život, igre u tamnoj kratkoj noći koja život znači. Ašikovanje nije namešteno, još manje je bilo prirodno savršeno, ali je plenilo lakoćom i prirodnošću svoje lukave mudrosti, jer je u njemu srce glavni svedok čulnosti. Ugrađeno u tvrdu realnost kao strepnja, kao sinergija čulnog i nadčulnog, priželjkivanje i iščekivanje, ašikovanje je traganje za sobom i svojom polovinom. LJubav, kao nebeski dar, koja danas deluje pomalo čežnjivo i prizivajuće, doživljena kao autentična spona ovostranog i onostranog, menjala je ljudske živote posle kojih je njihova sudbina ličila na legende i priče. Ukratko, ašikovanje povija život kao plamen, raznosi kao dim, vije kao žito posle vršidbe…

Kao visoko patrijarhalni etički fenomen, kao spomenik ljubavi, ašikovanje je relikvija običaja svete snage i čistota ljubavi. To je jezik oslobođenih srasti, slika i predstava ljubavi, što ponekad ne može da se definiše i izrazi, jer probija logiku kanonizovanog poretka stvari. Prokazujući negdašnju stvarnost i odajući život, u ašikluku prepoznajemo oblike druge običajnosti i kulture, koja je današnjoj generaciji nepoznata i neshvatljiva. Ono što ašikovanju daje najveću vrednost ne može se ni sa velikom veštinom moći izražavanja izreći. Jer, najveći deo svakog običaja, pa i ovog, ostao je zamračen, čak i onaj deo koji je u svetlosti i koji nije bez varki i privida. Zato, ovaj običaj ne može stati ni u jednu reč ili pojam, ni u jednu filozofiju ili terapiju. To je svetlucavo svedočanstvo puno čudne magije, arhaičnih tajni i blagodarene prošlosti, ali i priča o dobu izmenjenih vrednosti, vremenu nerazumevanja i usamljenosti; to je glas intimnosti jednog vremena i života, nešto što doživljavamo kao blisko i začudno.

Kao značajna dimenzija prošlosti, ašikovanje se može oceniti kao društveno ponašanje koje je usporavalo ljudsku tragičnost ovozemaljske prolaznosti, izvan svoje stvarnosti. I danas, kada sveprisutna instant ili sajber ljubav doživljava globalnu eksploziju, ašikovanje, izbačeno iz koloseka vremena, ima svoju misteriju, magiju, zaumnost, energiju. Stvarnost u kojoj živimo pomaže da više slutimo, a manje da sudimo o vrednosti i smislu tog fenomena, uvereni da se autentičan glas ašikovanja kao celine, može shvatiti samo iz dubine sudbine aktera toga vremena. U njemu se mogu otkriti trajne supstance života i filozofije ljudskog načina postojanja ljubavi. Na njegovim ostacima, krhotinama i dodacima, ono će uvek ostati nedorečeno, a ako se i na tome očuva i zadrži, može predstavljati nadu i izazov za pravu ljubav koje sve manje ima.

O autoru

Publicista Ramiz Hadžibegović, politikolog po obrazovanju, poslednjih godina predano se bavi istraživanjem i tumačenjem balkanskog etnološkog nasleđa. Autor je zapažene studije „Blisko kraju“, u kojoj je obradio dvadesetak pojmova iz materijalne i nematerijalne baštine ovog podneblja.

Hadžibegović priprema novu knjigu u kojoj će nastaviti svoja etnološko-esejistička kazivanja o ljudima i običajima sa Zapadnog Balkana. U dogovoru sa autorom Danas objavljuje deo eseja o ašikovanju iz ove knjige u pripremi.