Alternativna desnica – Novi oblik nacifašizma

O socijalnom stanju stanovništva, pre svih radničke klase i srednjeg sloja, njihovoj sve izraženijoj pauperizaciji i s druge strane bogaćenju tankog sloja grupe korporacijskih i bankarskih vlasnika, rastućoj nezaposlenosti i rastu kriminala, dosta je pisano u svetu i kod nas. Osim opšteg pogoršanja životnog standarda, pojavili su se i strahovi kojih ranije nije bilo: strah od terorizma, od različitosti i drugosti naročito u slučajevima povećanih migracionih kretanja stanovništva Bliskog istoka i sa afričkog kontinenta ka Evropi, strah od gubljenja nacionalnog identiteta i sl.

Kapitalizam je tako ponovo uveo savremeni svet baš kao i pre skoro devedeset godina u stanje društvene i političke neizvesnosti, straha od budućnosti i opšte konfuzije. Evropska i svetska levica decenijama unazad stigmatizovana, tek počinje da se budi ali je još uvek fragmentarna i bez ozbiljne organizacije. Stare, pak, buržoaske demokratije (SAD, EU) suočene sa iscrpnim modelom neoliberalnog kapitalizma i posledicama koje je ostavio, potpuno gube uticaj na društvo i politiku. Klasična desnica nema više rešenja za nagomilane ekonomske i socijalne probleme u svojim društvima i sve više trpi kritiku novih ekstremnijih snaga oličenih u tzv. alternativnoj desnici nastaloj početkom ovog veka u Americi , a nakon krize iz 2008. godine jako raširenoj i u Evropi. Knjigom DŽemsa Hantera Kulturni ratovi – borba za definiciju Amerike (1991) počinje era reafirmacije konzervativizma u SAD, a samim tim i uspon tzv. alternativne desnice kao novog političkog fenomena. Sam naziv, alternativna desnica duguje jednom od svojih osnivača, Ričardu Spenseru, koji je 2008. godine osnovao internet sajt sa ovim imenom.

Šta je zapravo alternativna desnica?

Prema „Manifestu Alt-Right“ (često se za alternativnu desnicu koristi ova skraćenica) koji su sastavili Alum Bohari i Majlo Janopulos, mladi američki teoretičari, alternativna desnica zalaže se za povratak konzervativnih nazora u SAD, i za tzv. „kulturni rat“ protiv kosmopolitizma i svih oblika univerzalizma poput ljudskih prava i prava LGBT populacije, feminizma, multikulturalnosti i otvorenog društva, a za jačanje države i moralnog preporoda nacije. Posebno ističu značaj obnove patrijarhalnog vaspitanja mladih, antiglobalizam i antiislamizam. Oni polaze od stavova svog duhovnog oca Patrika Bjukenena, američkog sociologa, koji smatra da je kulturni rat stara američka desnica izgubila još šezdesetih godina tzv. kulturnom revolucijom koja je donela ukidanje rasne segregacije, dovela do emancipacije američke žene, uvela seksualne slobode oličene u hipi pokretu i tzv. seksualnoj revoluciji. Tada su, po njemu, nestale tradicionalne vrednosti američkog društva i počelo je razaranje braka i porodice. Tadašnji levi liberali, pacifisti i borci protiv vijetnamskog rata, zagovarači ljudskih prava i sloboda, ali i levičari svih vrsta iz redova nezavisnih intelektualaca, preuzeli su kulturne i medijske institucije američkog društva. Po Bjukenenu, vrhunac njihove pobede nad američkim društvom predstavlja definitivna pobeda u sferi politike dolaskom Bila Klintona na vlast. Za propast američkog konzervativnog društva Bjukenen krivi tzv. Frankfurtsku filozofsku školu koja se iz Evrope krajem pedesetih seli u NJujork (Adorno, From, Markuze) i koja je „posejala ideje globalizma i internacionalizma“.

Već pomenuti Alum Bohari i Majlo Janopulos, u „Manifestu“ optužili su stare desničare (veći deo republikanaca) za „izdaju“ konzervativizma koji je do šezdesetih godina krasio tradicionalno američko društvo u kome je dominirala bela populacija, vladao kult porodice, pobožnost, moral, kapital koji se nije selio iz Amerike već je doprinosio američkom prosperitetu, i nadasve vladala je jaka nacionalna emocija. Oni sebe vide kao mlade buntovnike koji se bore protiv establišmenta, protiv njegovih univerzalističkih i globalističkih vrednosti (ljudska prava, feminizam, rodna ravnopravnost, prava LGBT populacije, multikulturalizam, naklonost ka imigrantima). Jak vladar, jaka država, slab parlament, po mogućstvu jednostranački, sloboda medija koja bi štitila patrijarhalne i patriotsko-nacionalne vrednosti i tradiciju, glavni su politički ciljevi alternativne desnice.

Alt-Rightu i u SAD i u Evropi najveći uzor je ruski predsednik Vladimir Putin, koji, po njima, vraća dignitet svojoj naciji, vojno i politički je jača i neguje tradicionalne, patrijarhalne vrednosti. U političkom smislu on vlada praktično bez parlamenta (iako parlament formalno postoji), dakle autokratski , čvrstom rukom, što je takođe ideal alternativne desnice na Zapadu. Mari Lepen, Viktor Orban, Miloš Zeman i Gert Vilders su takođe omiljeni političari alternativne desnice. Od intelektualaca uzori su im Osvald Špengler (i njegovo delo Propast Zapada), Karl Šmit, Aleksandar Dugin, Eduard Limonov, srpski režiser Emir Kusturica , Patrik Bjukenen i drugi.

Alternativna desnica, kako vidimo, ne usmerava svoj front borbe samo protiv levice, odnosno „neomarksističke opasnosti“, već i protiv neoliberalnog kapitalizma „koji svojom transnacionalnošću poništava tradicionalne nacionalne vrednosti“. Nova desnica kritikuje staru desnicu da je „svojim popuštanjem levim liberalima dovela američku državu i sve tradicionalne vrednosti društva u opasnost“ te da više nije sposobna da se ozbiljnije odupre agresivnom korporativnom kapitalizmu koji globalizacijom pokušava da uništi naciju i nacionalnu kulturu. „Globalistički kapital neprestano radi na rušenju suverenosti i rastakanju države i nacije. Nacija i vera su ugrožene“.

Zato su u američkoj predizbornoj kampanji 2016. godine alternativni desničari ne samo oni iz SAD nego i iz Evrope davali ogromnu podršku Donaldu Trampu verujući da će on „spasiti naciju“ i „Ameriku opet učiniti velikom“. Stiven Benon, šef Trampove izborne kampanje, osnivač je najvažnijeg medija na internetu posvećenog alternativnoj desnici (Breitbart News Network). Taj medij već desetak godina vodi borbu protiv savremenih struktura državne i društvene moći u SAD-u. Alternativna desnica sebe smatra borcem protiv establišmenta i krupnog multinacionalnog kapitala. Tokom Trampove predizborne kampanje, alternativna desnica je u svoj program uključila i klasni momenat: borbu za radnička prava, i to uglavnom za američke bele radnike. Alternativni desničari sebe doživljavaju kao izvorne konzervativce, američke patriote, protivnike imigracije, zagovornike novog dostojanstva belog čoveka i bele Amerike jer veruju kako je prilivom imigranta iz latinske Amerike, Azije i Afrike ugrožen američki nacionalni i rasni identitet . („Zašto nam dolaze ovi obojeni iz vukojebine?“ nedavno se upitao i sam predsednik Tramp koji je pobedio na izborima na talasu sve jačeg društvenog nadiranja alternativne desnice).

Alt-Right danas uglavnom deluje na internetu, preko društvenih mreža (Tvitera, Fejsbuka, Youtube kanala i manjih televizijskih stanica). Na Zapadu su najpoznatiji sajtovi osim Benonovog Breitbarta, još i The Daily Caller, The Daily Wire, The Blaze, Stephen Moulinex, The Rubin Report…

U Srbiji „Alt-Right“ u poslednjih nekoliko godina nalazi izuzetno plodno tle. Srpski nacionalisti zdušno podržavaju ovaj pokret i to jednako onaj deo intelektualne elite koja sebe naziva patriotskom i koja vodi „kulturni rat“ protiv „misionarske inteligencije“, kao i ekstremni desničari kleronacionalističke provinijencije. Od medija koji ih rado prate i neretko se poistovećuju sa njima, navodim samo one najveće: Sputnjik Srbija, Srbin Info portal, Radio Snaga naroda, TV Balkan Info, Radio Serbona, Žene u šarenom, Fakti, Radio 2/M, Šta je demokraCki, Dnevna doza okupacije, i na Youtube kanalima: Andrej Fajgelj, Boris Malagursky i drugi.

Kad je u velikoj krizi, kapitalizam zakonomerno rađa fašizam I ratove. Nažalost, istorijski gledano, gotovo uvek , takođe zakonomerno, levica koja se jedina može suprotstaviti profašističkim, rasističkim i antihumanim idejama, zakasnelo reaguje ili deluje post festum, tek nakon svršene činjenice desničarsko-fašističkog preuzimanja vlasti kada je šteta već načinjena. Primer iz tridesetih godina XX veka i pobeda fašizma u situaciji slične svetske krize i slične izgubljenosti i lutanja evropske buržoaske demokratije, to jasno pokazuje. Nije li sve gore izneto, ozbiljna istorijska pouka i za ovo naše vreme, kako za svet , tako i za nas u Srbiji; neka vrsta poslednjeg upozorenja da se spreči moguća nova katastrofa?

Autor je član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije