Komentarišući na TV-u nedavnu talačku krizu u Alžiru jedan „ekspert“ za terorizam saopštio je neobičnu tvrdnju: „Al Kaida u Islamskom Magrebu (AKIM) je osnovana zbog takozvanog Arapskog proleća pošto smo izdali našeg libijskog saveznika pukovnika Muamera el Gadafija“. Čuvši još nekoliko netačnosti, osetio sam potrebu da reagujem.
Prvo: AKIM nije proizvod Arapskog proleća. Do njegovog formiranja došlo je zbog vojnog puča kojim je okončano „Alžirsko proleće“ pre dve decenije. AKIM nije ojačao zbog revolucije u Libiji, već zbog odsustva državne vlasti na severu Malija, nedostatka postkonfliktnog pomirenja i reintegracije u Alžiru i nekontrolisanih alžirskih snaga bezbednosti čiji su brutalni metodi, dokazano, potpuno neadekvatni za rešavanje problema.
Istorija AKIM-a može se dovesti u neposrednu vezu sa pučem nekolicine alžirskih generala protiv predsednika Čadlija Bendžedida januara 1992. za čije je vladavine Alžir dobio svoj prvi relativno demokratski ustav, ukinute su zabrane političkih partija i garantovan minimum osnovnih prava, uključujući slobodu govora, okupljanja i mišljenja. Pokojni Bendžedid bio je prvi predsednik jedne arapske države koji je kritikovan na državnoj televiziji. Alžir je bio prva zemlja Arapskog proleća.
Ali, proleće je kratko trajalo. Bojeći se da će izgubiti svoje ekonomske imperije i uticaj na visoku politiku, generali su rešili da prekinu reforme, ponište rezultate prvih demokratskih parlamentarnih izbora i svrgnu Bendžedida. Na Zapadu je tada preovlađivala priča kako „napredni“ generali zaustavljaju prodor „fundamentalističkog“ Fronta islamskog spasa (FIS). Ali u izveštajima nije bilo reči zašto su se generali ubrzo udružili sa drugom „fundamentalističkom“ grupom (frakcija alžirske Muslimanske braće, Pokret za islamsko društvo) i dali joj nekoliko ključnih pozicija, uključujući Ministarstvo vera.
Osam meseci posle vojnog udara, septembra 1992, osnovana je Oružana islamska grupa (GIA) i ubrzo dobila pristalice sa svih strana, pa i od kriminalaca i agenata alžirske službe bezbednosti. Do 1998. glavne mete GIA nisu bile vojne, već civili, rodbina rivalskih lidera i uporišta FIS-a.
Istražitelji sa Zapada i iz arapskih zemalja dokumentovali su slučajeve 642 masakra od 1992. do 1998. Većina njih bili su „izborna čišćenja“ i dogodili su se u okruzima u kojima je na izborima 1991. pobedio FIS. GIA je preuzela odgovornost za neke od masakara. Ali opozicija, bivši šefovi službe bezbednosti i diplomati optužili su vojsku za saučesništvo ili, čak, neposrednu odgovornost za ostala zverstva.
Tada se jedna brigada GIA koja je sebe nazvala Salafističkom grupom za propoved i borbu (GSPC) izdvojila i osudila akcije matične organizacije. Deo GSPC odustao je od oružane borbe i sklopio mir sa režimom predsednika Abdelaziza Buteflike koji je obećao pomirenje, oslobađanje političkih zatvorenika, istragu o više od 10.000 nestalih osoba, društvenu reintegraciju, politička prava i, što je najvažnije, civilnu kontrolu oružanih snaga.
Povelja o miru i nacionalnom pomirenju stupila je na snagu 2006, ali većina odredbi do danas nije ispunjena. Razočarenje je bilo sveopšte, a neki od bivših komandanata pobunjenika javno su tvrdili da režim ne ispunjava svoje obaveze i da je proces pomirenja bio simuliranje. Do januara 2007. iz frakcije GSPC koja nije položila oružje nastao je AKIM. Većina okrivljenih za poslednju talačku krizu pridružila se toj grupi posle razlaza sa GIA.
Uprkos tome što je bila frakcija frakcije raspuštene GIA, AKIM je svoje operacionalne kapacitete pokazala decembra 2007. kada je istovremeno napala kancelarije Ujedinjenih nacija u Alžiru i Ustavni sud usmrtivši 41 osobu.
Do 2009. AKIM je učio na greškama majke organizacije (GIA) i sestrinske organizacije Al Kaide u Iraku (AKI). AKI ne samo što nije uspela da se prilagodi lokalnom kontekstu, već je počela da eliminiše protivnike na terenu izazvavši 2007. revolt sunitskih odreda. AKIM je, naprotiv, učinila sve da se približi lokalnom stanovništvu ujedinivši se sa Tuarezima u severnom Maliju i zauzevši se za njihove političke ciljeve, kao što je otcepljenje.
Oko 1.200 ratnika koji danas prave probleme u Maliju deluju na prostoru koji je, otprilike, veličine Francuske i lako se igraju gerilskih žmurki. Dugoročno, Zapad treba da pomogne vladi u Maliju da gradi državne institucije i izmiri se sa svojim stanovništvom na severu.
U Alžiru reforme sektora bezbednosti veoma kasne. Posle svega, zapadne i druge vlade porodicama 39 stranih radnika ubijenih tokom talačke krize duguju odgovor na pitanje da li su ti životi mogli biti spaseni. Porodice alžirskih radnika zaslužuju isti odgovor od svoje vlade. Kao i porodice 150.000 ubijenih nakon rušenja demokratske vlasti pre dvadeset godina. Kao što je poslednji masakr pokazao, rat se nastavlja.
Autor predaje na Univerzitetu Egzeter
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
