Ambivalencije i ambiviolencije Balkana

Iz ugla velikih prosvetiteljskih rasprava o ratu, balkanski ratovi se pokazuju i kao ograničeni (prostorno) i kao totalni (iznutra, a i po svom vremenu, kako izgleda), odnosno opiru se na svoje načine kalkulativnom raciju i redukciji na ciljeve i sredstva, na suštine i pojave.

Njihove ambivalencije su neprestano prelazile u ambiviolencije, da se poslužimo rečju koji je Džojs skovao u Bdenju Finegana upravo u ratnom kontekstu („ojeziči to svedopušteno zarad mržnje Marsa ambiviolentnih oko toga“).

U različitim režimima racionalnosti prosvetiteljskog racija – kalkulativnog koji je prešao potom u tehničko-progresivni, kritičkog koji je iz diversifikujućeg i limitirajućeg otišao na površinu kao negirajući, prolazeći usput kroz hegelijanstvo sa svojim motorom negacije i negacije negacije, emancipativnog razuma zaoštrenog u revolucionarni – barem su dva tipa racionalnosti – u isti mah iracionalnosti – ostala presudna za pitanja rata i mira.

Najpre je tu etički racio koji se služi logikom sublimacije.

Sublimaciju će tek Frojd razotkriti kao drugu stranu represivnosti, kad se uzvišeni intelekt uspostavlja nad slojevima podsvesnog, ili kad se svest takođe izdiže nad nesvesnim čiji je tek glasnogovornik, okrećući svaki svoj izraz u simptom pogrešnog razumevanja i sebe i sveta.

To je logika – aberantna svakako – svake uzvišene duše.

Ona transcendenciju – koja je uvek otvoreno pitanje o našoj konačnosti, konačnosti naših života i moći, nadomeštene predstavama o beskonačnosti prostora, vremena, prirode, kosmosa, bića (iako je beskonačnost suštinski nepredstavljiva) – izokreće u iskustvo metafizičke slike kako bi nad prazninom uspostavila luk po kojem će sebe podići ka nečem trajnijem od sebe, ka večnosti, onostarnosti.

Pošto nemamo niti možemo zadobiti onostrano, pošto ne možemo preskočiti vlastite granice – ni uma ni tela – mi smo svakim pokušajem ascendencije zapravo izloženi descendenciji, odnosno svaki uspon je i pad.

Raniju skromnost uverenja i poniznost u veri smenile su moderne sujete, moralne isključivosti, agresivnost i prema spolja i prema unutra.

Moderni čovek je izgubio religiju, ali nije postao manje plen jedne drugačije religioznosti, ostao je bez crkve ali je postao meta novih sveštenika, onih sekularnih, ideologa, savest je učinio teretom koji više ne može da nosi na ramenima, i zbacio je kao kakvu ljušturu koja mu više nije potrebna, a da nije pronašao nove načina vladanja sobom: odgovornost je mogao da prebaci uvek na druge. Ostajući privatna stvar moral se transcendirao – ovoga puta preneo, okrenuo i delom poništio sebe – u politiku, zajednički teren države.

U pitanju je tzv. čovek resantimana, figura koju je Dostojevski opisao kao čoveka iz podzemlja, a što je Niče razvio kao početni i osnovni čin novog, modernog nihilizma.

Resantiman nije bolest među bolestima, već bolest sama: to je sentiment koji se vraća, re-sentiment traume koja se nije odbolovala, već se iznova čeprka po rani jer se uspostavio luk nad sopstvenom prazninom preko koje se otišlo do sublimnog izgovora da su za moju konačnost, u krajnjoj liniji nemoć, odgovorni, pa stoga i krivi drugi, mnogi drugi, svi drugi, drugi kao takvi. Te druge mrzim jer su skrivili moju nemoć, njima ću se svetiti za svoju suštinsku slabost.

„Ja sam nemoćan i slab; ti si nemoćan i slab, ti si kriv što sam ja nemoćan i slab“ – to je geslo ili silogizam resantimanske sublimacije koja me održava u životu – ili mi pruža iluziju tog opstanka – ukoliko je ponavljam, negujem, okrećem i preokrećem kao logiku mržnje i osvete. Svi su moji ciljevi uzvišeni, ali ih ne mogu ostvariti zbog tebe: ti si uzrok mojeg poraza.

Pošto se resantiman tiče odnosa mene i ostalih, ona nije lično vraćanje na pitanja o sebi, gde bi se još mogli i naći odgovori, već je stvar kolektivnog odnosa, socijalne komunikacije.

Kolektivi su čak ranjiviji nego pojedinci; u njima tinjaju nemoći usled istorije koja uvek donosi i padove i poraze.

Nemci će Francuzima zameriti što su izgubili svoje alzase, Francuzi Nemcima što su ih porazili dolazeći im čak do ispod Pariza. Englezi će na Evropljane gledati kao na uzročnike gubitka svoje nekada velike imperije, i distancirati se.

Ni Španci nikad neće prežaliti gubitak teritorija i uticaja u Latinskoj Americi nakon kubanskog poraza. Amerikanci i Rusi će gledati jedni na druge ne samo kao na takmace, već kao neprijatelje koji jedva čekaju da unize, a ako mogu i unište one druge; Kinezi će se uključiti u ovu igru globalnog gloženja.

Regionalne sile poput Brazila, Saudijske Arabije, Turske ili malog ali moćnog Izraela pratiće one najveće sa istom čežnjom da onima oko sebe nagaze na žulj.

I dok se napetosti ove vrste umanjuju simbolikama i estetikama uspeha – ekonomskog, tehnološkog, sportskog – resantimanska modernost je ne može ukloniti jer je i sama nastala na raspadu ranije epohe kad je transcendencija sublimnog Boga izgubila na važnosti i ostavila nadalje čoveka kao figuru koja treba da sebe tek izgradi prema granicama koje su mu imanentne, a da ta figura u tome ne uspeva uprkos progresima tehnike i emancipacijama politike. Za manje narode ta situacija može biti pogubna.

Balkanci jedni drugima sve zameraju

Balkanske etnije, narodi i na kraju nacije kolektivi su resantimana. Oni jedni drugima uspevaju sve da zamere, čak i ono za šta im drugi nisu nimalo krivi.

Posmatrajući španski građanski rat Unamuno je 1936. sačinio Beleške o revoluciji i građanskom ratu u Španiji, čemu je dao naslov Tragički resantiman života, skoro četvrt veka nakon knjige Tragički sentiment života (1912).

Dok je ranija knjiga bila o pojedinačnom osećanju konačnosti svakoga, ova potonja je dijagnoza kolektivnog patosa u kojem svako krivi svakoga i vidi u njemu neprijatelja koji se mora poraziti, pa i uništiti: socijalisti monarhiste, komunisti fašiste, anarhisti etatiste, ateisti popove, i obratno.

Opšte osećanje ugroženosti, mržnje, osvetništva izbilo je iz ljudi, pretvorilo ih iz civiles u milites, dograbilo se oružja i krenulo da zadaje smrt. Ako ne mogu spolja, države će se okrenuti nasilju iznutra.

„Nije jedna Španija protiv druge – Antišpanije – nego je cela Španija protiv sebe“.

Na povik Viva la muerte / Živela smrt (onih drugih), koji je izrekao falangista Milan Astraj pred auditorijem Univerziteta u Salamanki 12. oktobra 1936, onaj koji je taj paradoks zapisao u sasvim drugačijem kontekstu u Agoniji hrišćanstva, Unamuno, uzvratio je: Vinceréis, pero no convenceréis / Pobedićete, ali nećete ubediti i napustio skup.

Pobedićete, jer imate iza sebe brutalnu silu, ali nećete ubediti u život smrti kao u život.

Delo resantimana je upravo obratno: ono ne pobeđuje, ono je poraz čim se ostvari, ali ono ima snagu ubeđenja koje, budući da vlastiti razlog izvlači iz poraza, nije moguće drugačijim razlozima osporiti.

Nikoga na Balkanu nije moguće ubediti, ma kakvi se razlozi nudili – bilo oni iz režima praktične, bilo iz režima apstraktne racionalnosti – da su ratovi devedesetih bezrazložni, odnosno da je svaki od razloga, a bilo ih je raznih i mnogih, potezanih za rat, mogao biti i razlog protiv rata.

Sublimacija resantimanskog racija je odigrala svoje.

Svako uspenje u pobede, nezavisnosti, slobodu od ostalih, bilo je pad u poraz, zavisnost, neslobodu od novih ostalih. Logika ratnog požara je bila uvek jača od logike mirovnog zahteva, balkanska plemena su htela svoje obračune. I dobila ih.

Prenos odgovornosti na ostale uvek je skidanje odgovornosti sa sebe. „Sve je sada opravdano“, beleži Unamuno, „sutra to neće biti, požurimo da izvršimo nepravde“. Dodaje: „Gadno je biti čovek“.

„Izlažu svoj život, odlaze u pogibelj, da bi mogli da ubijaju“. „Živela smrt – želeo je da kaže smrt životu. A između prvog i drugog beskrajna je razlika: prvo osvešćuje život pred smrću, drugo hoće, želi i odvodi u smrt. I o smrti je reč, sve vreme, jer je vreme resantimana vreme smrti“.

I još ovo iz Unamunovih Beležaka: „Nije stvar u tome da se proigra život. Nego u tome da se igra sa samim sobom.“

Ljudi u drugom planu

Druga vrsta racionalnosti, koja se oslanja i pomaže onu prvu, sublimacijsku i resantimansku, odnosi se na nihilizam koji, uprkos tome što transcendencija obećava uspon, ostaje kao obnova stare ljudske traume: odlazak bogova je nadomešten uspostavom novih božanstava, onih koja su sada država, nacija, crkva, tradicija, identitet, kultura, vojska, bratstvo po oružju, ili bratstvo po jeziku, progres ili emancipacija, fikcije predanja i utopije budućnosti.

Spisak je proširiv i uvek otvoren.

Niče je svaki pad u religioznost, naročito u sekularnu parareligioznost nazivao veliki nihilizam.

I za njega govorio da je zarazan (der grosse kontagiöse Nihilismus). Što će reći da se lako prenosi i iznutra i spolja, i po duhu i po telu.

Političko-teološke legitimacije zločina, naročito zločina kakav je rat, dolaze od te religioznosti, kad se predajemo nekom od novih bogova da odlučuje za nas i umesto nas, i delamo u skladu sa orgijastičkim, ekstatičkim uverenjem, višim od razložnosti pa smo u naručju vere, da je to i nužno i unapred opravdano.

„Ako nema Boga sve je dozvoljeno“ kod Dostojevskog nalazi pandan u „ako ima boga sve je dozvoljeno“ kod Ničea.

Da je reč o još jednom režimu racionalnosti, a ne iracionalnost koje bismo se lako lišili ako je proglasimo za takvu, svedoče brojni, pažljivo razrađeni, logikama ojačani, u tvrde korice uvijeni i ulančani jedni u druge diskursi kako o ratu tako o miru.

Tzv. međunarodno pravo, institucije koje ga razvijaju i o njemu brinu, osim u delu o trgovini, uvek se tiču rata i mira.

A ipak, uprkos tolikoj jurisprudenciji, silent leges inter arma.

Ako se neko čudi zašto nije svuda zavladao mir, kad je toliko brige o njemu, taj se mora još više čuditi zašto je rat uvek veliki, ako ne i najveći instrument progresa, onog tehničkog, i zašto se emancipacija, ona kolektivna, odvija kao ratni čin. Zar čovečanstvo protiv istorije i sebe samoga ne može drugačije?

Očigledno ne može. Čak ni Povelja UN ne zabranjuje rat, već samo čin agresije i pretnje miru.

Pokušaj tzv. Kelog-Brianovog pakta nakon Prvog svetskog rata da se rat uopšte inkriminiše, da se ius ad bellum smeni jednim opštim ius contra bellum nije sprečio izbijanje novog velikog, Drugog svetskog rata.

Iako Povelja UN u članu 2, paragraf 4, obavezuje na „uzdržavanje od pretnji silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države“, za kršenje ove obaveze nema sankcije, jer nema – pisao je još Kant – „nijednog primera da se neka država ikada dala skoliti argumentima, poduprtim svedočanstvima važnih ljudi, da odustane od svoje namisli“, „budući da države kao takve ne podležu ukupnoj spoljašnjoj prinudi“.

Državama je važniji ius ad bellum nego ius contra bellum pošto su one čuvari svojih raisons d’état čiji je izvor u nasilju, odnosno ratu.

Čak se i tzv. međunarodno pravo odnosi na države; ljudi su u drugom planu.

“Čudovišna mašina države”

Kao instrument nihilizma, stvarnog, u istoriji, država za sebe zahteva religioznost koja se duguje svakoj nemani.

Nakon Hobsa, Niče je državu opisao kao hladno čudovište: „Država? Šta je to? Država znači najhladnije od svih hladnih čudovišta. I hladno laže; i ta laž izlazi iz njenih usta: Ja, država, ja sam narod“.

A u tek posle smrti objavljenim zapisima iz osamdesetih stoji: čudovišna mašina države: „Uopšte nemam hrabrosti da ubijem ni jednog čoveka, pa čak ni samo da izbičujem, niti to čak – ali čudovišna mašina države prevladava pojedinca, tako da on odbacuje odgovornost za ono što čini”.

Pošto odgovornosti ima raznih vrsta (pravnih, moralnih, političkih, pojedinačnih, zajedničkih, skrivenih i otvorenih, odnosno prepoznatih) i pošto nju ne treba svesti samo na post factum snošenje posledica za svoje delanje, njen se koren može potražiti u njenom imenu, tamo gde je ona traženje odgovora, ali takvih da ne sprečavaju pitanja koja odgovornost pokreće.

Skrivanje države iza svog razloga opstanka, državnog razloga, na osnovu čega pokreće i vodi rat, sprečavanje je da se postavi pitanje rata, pošto je odgovor unapred spreman: „Rat je moj, kaže Gospod.“

Država kao Gospod, superanus na zemlji, stavlja sebe iznad svake vrste odgovornosti, i uzalud je od nje, ili u njoj, tražiti odgovor na pitanje čemu rat.

Nju je samu moguće pozvati na odgovornost tek kad joj svaki pojedinac ispostavi svoje pravo na život, a to znači na mir, kao još više ili temeljnije pravo nego što je ma koje navodno više pravo države.

Jer je ono više samo zato što je jače.

Ako bismo pošli za Kantovim zahtevom da to „ljudsko pravo mora da se smatra svetim heilig, ma kakve to žrtve stajalo silu na vlasti“, takvo posvećenje, sanktifikacija ili vrsta religioznosti izmakli bi onom velikom nihilizmu koji Niče smatra zaraznim ako se božansko i sveto pobrka sa silom i zemaljskim surogatima.

Moderna sekularizacija je išla putem surogata, ostavljajući državu, naročito državu-naciju, kao izvor i vlasnika prava, pa i ljudskog temeljnog prava na život.

Sve dalje kazuistike za legitimaciju rata dolaze iz sfere ovih surogata za ono „što se mora smatrati svetim“, jer je život svet.

I svet na način sekularnog svetog, nedodirljivog za sam život i sam svet kao horizont života. Ako se nad životom uspostavi ma koja druga vrednost kao viša ili svetija, on je odgurnut u resurs, sredstvo, i služi nečem drugačijem od sebe. Državi, naciji, kolektivu, ratu: život je tada poreknut ili oštećen.