„Gušim se i ide mi krv iz nosa, a kako je vama?“: Sve pošasti ambrozije i nerazumevanje nadležnih

Moj muž je, u nesvesnoj nameri da nam svež vazduh (ha ha, svež vazduh u Beogradu) pročisti alveole, ostavio otvorene prozore u jeku ambrozije kad joj vreme nije, i doveo do toga da počnem da se gušim, kašljem, i da mi krv iz nosa teče kao iz vene kada mi u ambulanti vade krv.

Nekako sam došla sebi, popila „ksizal“ i „singular“ (jesam i veče pre toga, ne bih smela opet, ali šta da se radi), udahnula „simbikort“ i „ventolin“, i polako počela da se spremam za posao. Dišem, dakle postojim.

Umirujuća pomisao svih astmatičara i alergičara u doba ambrozije, koja u senku baca Dekartovu „Mislim, dakle postojim“. Ne mislim ništa, srećna sam jer ovoga puta nisam morala da zovem Hitnu pomoć da mi pored sve terapije udare dve injekcije, jednu u guzu, drugu u venu. Dešavalo se to ranije, zato pričam.

Dakle, prodisala sam u meri da mogu da se krećem, i progledala toliko da ne moram da brišem suze iz krvavih očiju koje kao da je zapljusnuo suzavac. Jer reakcija na ambroziju i jeste takva, kao da ste pod konstantnim dejstvom razblaženog suzavca jedno dva meseca, od početka avgusta do kraja septembra, plus da ste imali blažu saobraćajnu nezgodu gde vas je neko dobro ugruvao, a mišići i kosti vas bole kao da imate blagu temperaturu od 37,2, onu koja lomi.

I sad vi takvi, jadni, polomljeni i zapušeni, trebate da funkcionišete kao da se ništa ne dešava. Ako imate sreću da radite u kolektivu kao što je Danas, dragi ljudi će vam i na vaše dvadesetreće „apćihaaaa“ reći „u zdravlje“, a vi njima „hvala“, ali će vas urednici poštedeti muke i reći da sutra ne dođete na posao. Ne iz straha od zaraze, alergija nije prelazna, nego što vide koliko se mučite.

I sada, iz doma svog pod zatvorenim prozorima, pišem o dugogodišnjoj borbi sa alergijom, pitajući se kako je nekim drugim ljudima, koji nemaju Brizu ili Dražu da im kažu da rade od kuće.

Kako su stigli na posao, i da li su se i oni gušili u prevozu kao ja juče? Imaju li klimu? Imaju li novca za lekove koje moraju kupiti, jer kod nas se alergija tretira kao kijavica, pa se za svaki lek morate mašiti novčanika.

I nije ovaj tekst napisan sa namerom „sažalite se na mene, jadna ja“, već naprotiv, da ukaže na to da se svaki peti ili šesti stanovnik naše države bori sa ovom pošasti, a da nema Dražu „iznad sebe“, već ko zna kakvog poslodavca.

A agonija sa kojima se mi alergičari susrećemo nije posledica klimatskih promena, poput požara ili superćelijskih oluja. Posledica je isključivo nemara nadležnih u lokalnim samoupravama, koji ne čine ništa da se sa ovom pošasti izbore, iako za to dobijaju novac.

Ne kose, suzbijaju, spaljuju kad treba, nego puštaju da se korov i polen ambrozije šire po celoj zemlji. A Mađarska na severu, i Grčka na jugu, davno su se rešile ovog korova uhvativši se sistemski u borbu sa ovom pošasti, tako da za naše nadležne nema opravdanja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.