NATO može da bude ponosan na ulogu koju je odigrao u svrgavanju Moamera Gadafija, ali evropske članice alijanse koje su među prvima pozvale na vojnu akciju nikada ne bi mogle postići cilj bez velikog angažovanja SAD. A intervencija u Libiji trebalo je da promoviše vođstvo Evrope.
Libijsko iskustvo je „podsetnik da evropske vojske nisu u stanju da same rukovode vazdušnim operacijama, pa čak ni u svom susedstvu. Ne preduzmu li se hitni napori kako bi se popravilo sadašnje stanje, NATO će se suočiti sa mračnom budućnošću vojne marginalizacije“, piše Njujork tajms.
List ukazuje da Evropa „nikada nije preuzela na sebe deo zajedničkog vojnog tereta NATO-a“. „Mada su poreski obveznici u Americi tokom hladnog rata bili spremni da se nose sa takvim teretom, njihovo strpljenje ističe. Prošle godine SAD su izdvojile 4,8 odsto svog BDP na vojnu potrošnju, dok su evropske članice NATO izdvojile svega 1,6 odsto. Iako bi Pentagon trebalo da bude daleko disciplinovaniji u potrošnji, Evropljani treba da izdvajaju više za svoje vojske i troše racionalnije“, piše dnevnik.
Kada je reč o „hroničnim evropskim vojnim škrtarenjima“, Njujork tajms podseća da je vrlo malo novca izdvajano za borbu protiv terorizma i „uklanjanja diktatora poput Gadafija i deceniju ranije Slobodana Miloševića“ i dodaje da vojna sila nije uvek najbolji odgovor „ali onda kada jeste Evropa mora biti u stanju da da svoj doprinos“.
Samit NATO, koji se narednog meseca održava u Čikagu, obeležiće verovatno govori u slavu uspeha Alijanse iz prošlosti. To bi moralo biti praćeno dogovorima o boljoj raspodeli tereta i nedostacima prikazanim tokom vojne intervencije u Libiji. U pitanju je kredibilitet NATO-a, a to je ozbiljni problem za Evropu i SAD, zaključuje se u uvodniku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
