Zoran Jeremić, Foto Nenad KovačevićS godinama „moj grad“ sve više postaje hronika najavljenog nesporazuma.
Prisvojna zamenica prvog lica jednine sve manje ga se tiče. On, taj samo moj grad, istovremeno je stariji i mlađi od mene, pa mu ne pada teško da se u obostrano beznadežnoj privlačnosti poigrava svim fenomenima lojalnosti.
Porodično nasleđe, generacijska mitologija, topografija stida, ljubavi i bunta, sve to i još mnogo više podvuče crta nepomičnosti njegove promene.
Ono što ostaje su razmekšani komadići Prustove madlene na ispovednoj čajanci. Jer pre pola veka sastav na temu „Moj grad“ započeo bih činjenicom da je Užice okruženo brdima Zabučje, Pora… a danas da sam na Zabučju dobio prvi poljubac i, čini mi se, zakleo se jednoj pionirki da ću čuvati tajnu do groba, dok na Pori živi i šminka mog mrtvog pežoa alhemičar i pomalo automehaničar Jovo.
Ide to s krštenicom: geografija se preobražava u mitografiju, da ne kažem mitomaniju. Pogotovo u gradu koji je kroz istoriju tretiran kao pokusni kunić imperijalnih kartografa i zadnja pošta neposlušnih državnih službenika. A i najeli smo se u novijoj istoriji kojekakve ideološke repete za nekoliko generacija, još nam politička depresija zagorčava kanalizacionu infrastrukturu.
U bioskopu „Partizan“ jedan „provokator“ iz prvih redova na pojavu svake slobodnije filmske scene znao je da uzvikne: „Novi kalendari!“ Tako nekako, s „novim kalendarima“, valjalo je oslobađati grad od mojih i sličnih uzavrelih projekcija njegovog razvoja i spasavati vlastitu dušu od njegovih termidorskih projekcija građanina pokornog.
I tako redom: neko je preživeo veliki požar 1862., neko seobu Kremanaca preko Bioske, neko Užičku republiku bez Rada Šerbedžije, neko opsadu Čačanki na Učiteljskoj, neko Fipin pank, a poneko je, bogme, prošao i bez šamara u bliskom susretu treće vrste sa pandurom Sredojem.
Hoću da kažem da Užice živi uprkos Užičanima koji mu često dodaju ono što mu ne treba i oduzimaju ono bez čega ne može da diše kao svi ostali normalni gradovi.
Istini na volju, moji duži boravci u Amsterdamu, Oslu i Parizu uverili su me da su normalni gradovi sumnjiva roba široke potrošnje.
Možda zato što sam ih merio „mojim gradom“ koji danas praktično ne postoji. On je čista autofikcija. Svaka priča o gradu preobražava se u fragmentarni razgovor o mom sopstvenom životu.
Kao na fotografskim kolažima Slobodana Ere Milivojevića, subjektivni fragmenti Užica drugima deluju potpuno nevažno za opštu priču, ali teško da se može bolje predočiti njegovo duhovno stanje u godinama nastanka Erinog konceptualnog rada.
Kad sam već priupitan za „moj grad“, evo i nekoliko mojih fragmenata iz toka (samo)svesti u totalnoj dramaturgiji koja briše granice vremena i prostora, istorije i mita: Maga Magazinović baca pljoske šljunka u Đetinju ispod Kasapčića mosta; Milutin Uskoković u kafani „Dva bagrema“ sluša lokalne oce naučnog socijalizma; Dušan Jerković drži govor borcima Radničkog bataljona; Rako Španac daje gol Beari sa četrdeset metara; Aco Šipac na podijumu „Rupe“ prepoznaje u Zvezdani Oliviju Njutn Džon u ritmu „Goznice subotnje večeri“; Stiv Tešić kupuje kartu za bioskopsku projekciju svog filma od braće Dalton; Mitar Beli The ogrnut američkom zastavom karikira „Mostarske kiše“ na koncertu „Feniksa“ na Sokolani; Gago Kovač optužuje Svetislava Basaru u Docinom kafiću da prepisuje od Beketa; Lale Milosavljević recituje Apolinera na francuskom sa prozora „Palasa“; Miloš Cvetković Cvekla pokazuje fotogarfije Nastasje Kinski koje je napravio u Kanu; na probi rok benda u podrumu „S“ solitera dočekujemo vest o Titovoj smrti; slikar Obrad Jovanović u čojanom jeleku govori na opozicionom mitingu; Ljuba Simović na užičkoj pijaci kupuje ajdare; pogled La Mame u holu užičkog Narodnog pozorišta; Predrag Lucić i Bora Dežulović prepevavaju „Uzimanje Užica“ u svečanoj sali Skupštine grada…
Ko te Užice ne bi voleo!
Kada se tokom snimanja filma koristi crveni filter velike gustine za kameru, onda se dobija efekat noći u scenama snimljenim po danu. Taj filmski trik poznat je pod imenom američka noć. Dok nabrajam užičke grafite, pomislih da je moja ljubav prema Gradu besciljna vožnja u „američkoj noći“. Možda.
Je li ono Kavafi napisao: „Uvek ćeš u ovaj grad stizati.“ A gde drugde?
Autor je književnik, publicista i novinar iz Užica
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
