Američki i NATO odgovor Rusiji

Početkom februara 1990. održano je nekoliko sastanaka na najvišem nivou sa sovjetskim vrhom o nemačkom ujedinjenju, kad je tadašnjem sovjetskom vođstvu predočeno da u slučaju ujedinjenja Nemačke NATO neće ići „ni pedalj dalje na istok“.

Američki državni sekretar Džems Bejker je 9. februara u Moskvi, u razgovoru sa Mihailom Gorbačovim, rekao: „NATO je mehanizam za obezbeđivanje prisustva SAD u Evropi. Ako NATO bude likvidiran, takvog mehanizma neće biti. Razumemo da je, ne samo za Sovjetski Savez, već i za druge evropske zemlje, važno imati garancije da, ako SAD zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj, u okviru NATO, on se ni za pedalj od sadašnje vojne jurisdikcije neće proširiti u istočnom pravcu“.

Dakle, NATO je „instrument prisustva SAD u Evropi“, dok je u prethodnim razgovorima Bejker objašnjavao da je NATO „instrument kontrole Nemačke“, kako ne bi ovladala nuklearnim oružjem i postala „agresivna i militaristička vojna sila“.

KRIZA ZBOG EVROPE: Sadašnja kriza nije samo kriza zbog Rusije, nego zbog Evrope i položaja NATO u Evropi koja predstavlja svejevrsnu reprizu okončanja Hladnog rata.

Kriza je evropska, u nju su umešane evropske države, ali one se o tome ne pitaju.

I pored formalnog slaganja i saglasnosti sa američkim pozicijama, rezervisanost Pariza i Berlina prema američkim potezima, pokazuje da se Francuskoj i Nemačkoj nimalo ne dopada ova autsajderska pozicija.

Jasno je da je posle Hladnog rata propao pokušaj, ako ga je ikad i bilo, izgradnje novog bezbednosnog poretka za Evropu.

Umesto toga, nastavljena je inercija ranijeg hladnoratovskog sistema u kojem je NATO imao jednu funckiju koju je objasnio njegov prvi generalni sekretar, lord Ismej: „Držati Ameriku unutra, Nemačku dole i Rusiju van“ („Keep Americans in, Germany down and Russia out“).

Ruska strana naglašava diplomatski aspekt, dok zapadna strana i NATO govore isključivo o vojnoj strani rešenja ukrajinske krize.

Čak i ako ne postigne bilo kakav diplomatski pomak, Rusija i Putin uspeli su u jednom, da ponovo na dnevni red stave svrhu postojanja NATO, otvore raspravu o tome i podsete na razloge američkog vojnog prisustva u Evropi. U tim smislu, može se pretpostaviti da deo Putinove politike pripada i evropskoj, a ne samo ruskoj.

Glavni zahtev koji je Rusija poslala čelnicima Amerike i NATO tiče se garancija da Ukrajina neće postati članica Alijanse, kao i da će savez prestati da razmešta oružje u blizini ruskih granica i da će povući snage iz Istočne Evrope.

(NE)POVERENJE: U odgovorima Vašingtona i NATO na ruske zahteve, a koje je 2. februara obelodanio španski El Pais, iako je Vašington želeo da ostanu poverljivi, Vašington izražava spremnost da razgovara i o „mehanizmima transparentnosti“, kojima bi se potvrdilo da krstarećih raketa tomahavk nema na lokacijama u Rumuniji i Poljskoj, ali samo pod uslovom da Rusija pristane na recipročne mere i uvid u dve raketne baze.

NATO je pozvao Moskvu na deeskalaciju situacije u Ukrajini, a zauzvrat NATO i SAD „ostaju otvoreni za smislene diskusije o kontroli naoružanja i dijalog sa Rusijom o uzajamnoj transparentnosti i merama za izgradnju poverenja“.

Putin je 2. februara, prvi put posle 23. decembra, govorio o Ukrajini i prokomentarisao da je jasno da je „Zapad ignorisao zahtev Moskve“ za davanje pravno-obavezujućih garancija da Ukrajina nikada neće postati članica NATO, da će Alijansa prestati da razmešta oružje u blizini ruskih granica i da će povući snage iz Istočne Evrope.

On je ocenio da odbijanje SAD i njihovih saveznika da pristanu na ruske zahteve predstavlja kršenje obaveze o integritetu bezbednosti za sve države, preuzete u okviru OEBS, i insistirao da se do rešenja može doći u pregovorima.

Putin je rekao da zapadni saveznici naglašavaju slobodu svake zemlje da bira saveze i da istovremeno zanemaruju princip „nedeljivosti bezbednosti“, sadržan u principima i dokumentima OEBS.

Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov oceno je da odgovor ostavlja prostor za dijalog, ali samo o sekundarnim pitanjima.

U svojevrsnom nastavku kraja Hladnog rata, kao optimalan diplomatski cilj Moskve može se smatrati dugoročni moratorijum na prijem novih članica u NATO.

Ruska diplomatija smatra da je to nešto što NATO može da uradi, a što neće zahtevati promenu osnivačkog ugovora Severnoatlantske alijanse niti procese ratifikacije u parlamentima zemalja članica bloka.

Tako, kad se govori o pravnom statusu takve akcije, onda je ona sasvim ostvariva.

Prihvatljiv vremenski okvir moratorijuma bi bio 20 do 25 godina, što za Ukrajinu praktično znači – nikad.

UZDRMANI NATO: Ali, to nije jedini problem jer Ukrajina i bez formalnog članstva u NATO može biti teritorija na kojoj će NATO delovati kao da je reč o zemlji članici, samo što ona ne bi bila obuhvaćena članom 5. o obaveznoj uzajamoj zaštiti.

Ruska strana smatra da je neophodno da se moratorijum dopuni nekom vrstom obaveza u pogledu sadržaja vojno-tehničke saradnje, tako da ona ne uključuje isporuku takvog naoružanja Ukrajini ili stvaranje takve vojne infrastrukture koja će izazvati „legitimnu zabrinutost“ ruske strane.

Rusija sa svoje strane nudi uvođenje ograničenja na svojoj strani u razmeštanju vojne infrastrukture u blizini ukrajinske granice.

Može se pretpostaviti da je nekoliko razloga bilo odlučujuće za Rusiju da krajem decembra postavi oštro pitanje odnosa sa NATO.

Ti razlozi postoje više decenija, ali prvi okidač ruskog nezadovoljstva bili su zaključci prošlogodišnjeg Samita NATO u Briselu, gde je Rusija mračnom retorikom oblikovana kao glavni protivnik, ponavljajući tako u potpunosti hladnoratovsku matricu blokovskih odnosa.

Drugi razlog je haotično povlačenje NATO iz Avganistana koje je bilo najuverljviije priznanja neuspeha njegove misije, što je dovelo u pitanje smisao i razloge njegovog postojanja.

Treći razlog je da je u mandatu predsednika Trampa uloga NATO snažno uzdrmana i dovedena u pitanje.

Ponašanje Rusije zavisi od predsednika Putina, pa oni koji pokušavaju da predvide ruske korake, čine to tako što njega analiziraju.

Tako je američki predsednik Bajden rekao da Putin „mora nešto da preduzme“, ali da „ni on ne zna šta“, nego da zavisi od toga da li je „ustao na levu ili desnu nogu“.

Direktor Saveta za spoljne odnose Ričard Has Putinovo ponašanje meri prema džudou, sportu čije veštine ruski predsednik rado javno demonstrira.

Has poredi džudo tehniku kuziši, kojom se protivnik izbacuje iz ravnoteže, sa ponašanjem ruskog predsednika u ukrajinskoj krizi.

Takav način delovanja bi Putinu omogućio da demonstrira svoju agresivnu diplomatiju bez velikih kazni, jer je malo verovatno da će 30 članica NATO postići konsenzus o tome kako da odgovore.

Ova, uglavnom, proizvođena kriza u Ukrajini rizikuje da Rusiju postavi u još goru poziciju: da kontroliše nešto više teritorije, ali da se suoči sa novim sankcijama, jačom Alijansom i susedom čiji su ljudi razvili antiruski identitet.

Zapad zapravo začikava ruskog predsednika vojnom intervencijom u Ukrajini.

Tako je Bajden rekao da nije izvesno kako bi zapad reagovao u slučaju „manjeg upada“ i da li bi se to smatralo „punim napadom“.

Iako je odmah posle konferencije za medije Bela kuća dala dopunska objašnjanja prema kojima će svaki napad biti smatran „punom agresijom“, nisu prestale spekulacije koje se poigravaju sa idejom da bi minor incursion – manji upad i ograničena intervencija na istoku Ukrajine, bio propraćen mlakim odgovorom.

Prema Putinovom mišljenju, lideri zapadnih zemalja preko Ukrajine pokušavaju da namame Rusiju u rat i tako oslabe njen vojni i ekonomski položaj.

Američka i NATO strana kalkulišu sa tri ratna scenarija koja bi u sebi nosila različiti stepen rizika po Rusiju.

Prva opcija bila bi ograničeno vojno napredovanje i aneksija velikih delova regiona Donjecka i Luganska na jugoistoku Ukrajine, koji su već sada nezavisni od Kijeva.

To je operacija s najmanje rizika koja bi odgovarala onome što se naziva „manji upad“.

Srednja opcija je nešto rizičnija, ali svakako ne i najrizičnija: Rusija vrši invaziju i zauzima istočnu trećinu Ukrajine, učvršćujući svoje držanje na Krimu, Donjecku i Lugansku, istovremeno stvarajući tampon protiv navodnog prodiranja Zapada u rusku sferu uticaja.

Maksimalna opcija je zauzimanje većeg dela Ukrajine, uključujući glavni grad Kijev i otcepljenu teritoriju Pridnjestrovlja u istočnoj Moldaviji.

Ovo je najrizičniji scenario.

Na ruskoj strani očekuje se da se pre sledećeg samita NATO u Madridu, ovog leta, postignu konkretni dogovori o bezbednosnim garancijama.

Najpre mere za izgradnju poverenja, među kojima je obnavljanje kontakata između Rusije i NATO, uključujući i vojni nivo, što je već započeto sastankom 12. januara u Briselu.

Ruska strana smatra da bi, uprskos vremenskom tesnacu, bilo mogućno da se postigne dogovor o stvaranju neke vrste tampon zone. Ruske ocene odgovora iz Vašingtona i NATO ukazuju da oni nisu zadovoljavajući, ali da dinamika postoji.