Američko oklevanje

Vilijem Montgomeri Produžena kriza na Kosovu i nedavna poseta Bosni podsetili su me iznova koliko je teško uticati i staviti pod kontrolu tamošnje prilike. Kad razmišljam o njima i kako su nastale imam na umu ulogu Sjedinjenih Država tokom proteklih godina u zemljama bivše Jugoslavije. Ono što mi pada na pament jeste koliko je u pravljenju američke politike, donošenju odluka i konačnim akcijama važan faktor bilo konstantno odbijanje vojske Sjedinjenih Država da svoje trupe „izloži opasnosti“ na Balkanu.
To verovatno deluje kao neverovatna izjava, imajući u vidu vodeću ulogu SAD u kampanji bombardovanja na Kosovu 1999, ograničenom bombardovanju u Bosni 1996, ključnu ulogu naših trupa u postdejtonskoj Bosni i na Kosovu u okviru KFOR. Ali, pomnija analiza svake te akcije (da ne pominjem odsustvo vojne umešanosti SAD u drugim kritičnim vremenima), u stvari dokazije takav zaključak. Nismo izgubili ni jednog jedinog vojnika od neprijateljske vatre tokom čitave umešanosti na Balkanu i znam na osnovu neposrednog iskustva da je to bio najvažniji kriterijum za uspeh, kako je to definisala naša vojska.
Razlozi za vojno oklevanje bili su dvoslojni. Pre svega, sukobi u bivšoj Jugoslaviji nikad nisu bili viđeni kao pretnja nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država i nikad nisu uključivali nijednu važnu materijalnu dobit za Sjedinjene Države. Kao rezultat toga, američka vojska nije videla i ne vidi ni danas bilo kakav strateški razlog za naše učešće, već je to videla kao rasipanje resursa koji bi mogli da se iskoriste negde drugde. Sjedinjene Država su na kraju delovale u bivšoj Jugoslaviji protiv volje vojske, uglavnom zbog domaćeg pritiska koji je porastao zbog stalnog medijskog pokrivanja krvoprolića u Bosni i Hrvatskoj, a kasnije kršenjem ljudskih prava na Kosovu. Jako vojno protivljene svakoj akciji bilo je, međutim, glavni faktor u uobličavanju forme našeg kasnijeg učešća.
Drugi razlog za vojno oklevanje bila su sećanja na kopneni rat u Vijetnamu i strahovi da bi naše trupe mogle da se zaglibe na sličan način u bivšoj Jugoslaviji. Titova gerilska kampanja u Drugom svetskom ratu i njegov doživotan program da pripremi građane da vode slične kampanje protiv svakog napadača, kombinovani s teškim planinskim terenom koji je pogodan za takav način ratovanja predstavljali su kolosalan problem. Zašto bi se umešali u potencijalno katastrofalnu kaljugu kad naša nacionalna bezbednost nije bila ugrožena?
U bar dve uzastopne prilike u bledunjavim mesecima administracije predsednika Buša (1991-92), u okviru američke vlade učinjeni su napori koje je predvodio Stejt dipartment, da se preduzme ograničena vojna akcija zarad zaustavljanja bombardovanja Sarajeva i Dubrovnika. To je obuhvatalo i moguće vazdušne napade na artiljerijske jedinice na brdima iznad Sarajeve i robustnije akcije kao kaznu za povredu „zabranjene zone letenja“ iznad Bosne. Ministarstvo za odbranu se žestoko opiralo ovim predlozima. Njihovo objašanjenje je bilo da bez ozbzira na to koliko bila ograničene naša početna akcija, posledice bi mogle neizbežno da nas dublje uvuku u situaciju sličnu Vijetnamu. Predsednik Buš koji nikad nije bio sklon da bude aktivan u regionu, suočen s predstojećim izborima nije bio spreman da natera vojsku da preduzme akciju protiv njene volje i upozorenja o posledicama koje bi mogle da eskaliraju. I dan-danas smatram da bi ograničene vojne akcije, kao što je slanje čak i jednog ratnog broda u vode u blizini Dubrovnika s dogovarajućom porukom, ili udari na artiljeriju koja je bombardovala Sarajevo, mogle značajno da smanje nasilje u ovim oblastima.
Kao specijalni predstavnik predsednika i državnog sekretara za sprovođene mira u Bosni 1996. i početkom 1997, učestvovao sam gotovo svakodnevno u unutrašnjim bitkama s Ministarstvom odbrane da dobijem njihov pristanak da naše trupe pomognu u primeni Dejtonskog sporazumu. Postojao je potpun, žestok, beskompromisan otpor da se preduzme bilo šta, osim da se sprovede bezbednost sprečavanjem upotrebe naoružanja ili mešanje različitih oružanih grupa u Bosni u to vreme. Najbolji primer jeste apsolutno odbijanje američke vojske da uhapsi optužene za ratne zločine u to presudno vreme. Ratko Mladić je davao intervjue na skijaškim stazama Jahorine, dok je Radovan Karadžić nekažnjeno učestvovao na političkim mitinzima. Oni su bili samo vrh ledenog brega. Iako je ta politika kasnije suštinski promenjena, propuštena je prilika koja je mogla mnogo toga da promeni u Bosni. Jedino objašnjenje naše vojske bilo je da je to moglo da ugrozi „snagu zaštite“, što je bio njen neizgovoreni cilj.
Isto objašnjenje je značajno uticalo i na to kako je NATO nastupio na Kosovu 1999. Ne samo što smo naše akcije ograničili na bombardovanje, mi smo to činili sa takvih visina da su ciljevi promašivani, kolateralna šteta je bila velika, dok je stvaran uticaj na srpsku armiju bio minimalan. Bili smo primorani da biramo ciljeve (mostove, zgrade) koje su krstareće rakete mogle da unište, što u mnogim prilikama nije nimalo umanjilo Miloševićev ratni napor i zbog čega demokratske vlade u Srbiji i danas moraju da troše velika sredstva za rekonstrukciju. Odbili smo da upotrebimo „apač“ helikoptere i druga oruđa koja su mogla da budu daleko efikasnija, ali i po veći rizik. Štaviše, snažno i javno odbijanje da se upotrebe kopnene snage oslabilo je pritisak na Miloševića. Kad je kapitulirao, prikupljanje odgovarajućih mirovnih trupa potrajalo je suviše dugo, čime je stvoren vakuum na terenu koji je omogućio kosovskim Albancima da preduzmu odmazde protiv kosovskih Srba, što je još više otežalo pomirenje.
Kao što to možemo danas jasno da vidimo u Iraku, spoljna vojna sila nije lek za sve i njena vrednost može biti visoko precenjena. Ipak, čvrsto verujem da je aktivnija uloga – selektivno – američke vojske tokom 1990-ih u konfliktima na Balkanu mogla značajno da smanji razmere nasilja i time omogući lakše i brže pomirenje.