Amerika, film i nasilje

Nova je jedino, gotovo pornografski eksplicitna retorika o upotrebi aparata nasilja američkog predsednika Donalda Trampa u nastojanju da ponovo uspostavi red i mir.

Tramp je glasni izraz državnog monopola nad aparatom prinude ili aparatom nasilja jedne klase nad drugom, kako bi se to lenjinistički reklo.

To, ponekad liči na našeg raspomamljenog i uvređenog komandira policijske stanice, Gavrila Milentijevića iz filma Tri karte za Holivud („To, milicijo moja! Udri milicijo!“). Tramp, recimo, kaže: „Dok ovo govorim, raspoređujem hiljade i hiljade teško naoružanih vojnika i pripadnika snaga reda da zaustave nerede, pljačke, vandalizam, napade i bezobzirno uništavanje imovine“.

On preti hapšenjima i svežim agentima koji „zajedno sa najgroznijim psima i najzlokobnijim oružjem – jedva čekaju okršaj u kojem bi mnogi bili teško povređeni“.

Upotreba sile protiv vlastitog stanovništva na zapadu u moderno doba uvek je nastojala da zaogrne plašt nužnosti poslednjeg sredstva i legalnosti, a da nikad ne ostavi čak ni površnu sliku direktne konfrontacije građanstva sa policijom, a još manje vojskom.

Sve to bili su simptomi manjkave, nesavršene demokratije koja priliči autokratama i diktatorima trećeg sveta.

Sadašnji američki izazovi, naravno, nisu nastali zbog Trampa. Mnogo pre njega, fantazija filmskih reditelja počela je raspravu o prirodi američke kulture i američke moći.

Američki reditelj Džon Karpenter (72) filmovima Bekstvo iz Njujorka (1981), Bekstvo iz L.A. (1996), Robokap i Trkač (oba 1987), Predator (1990) i Sudija Dred (1995) najavljuje američko opadanje. On se nikad nije libio da uđe u političke teme.

U njegovim filmovima mešaju se postapokaliptička anarhija i osećanja i forme totalitarizma.

Amerika se prikazuje suprotno od onoga kako sebe doživljava, kao naoružani logor i gigantski zatvor, dok teško naoružana nacionalna garda brani američke simbole slobode od razjarene mase.

Danski reditelj Lars fon Trir, iako nikad, namerno, nije bio u Americi (zvanični razlog je klaustrofobija i nemogućnost da provede sate u avionu), snimio je svoju američku trilogiju Zemlja mogućnosti – Dogville, Manderlay i Wasington.

Inspiraciju je našao u Bertoldu Brehtu, za koga je Amerika bila simbol kapitalizma u najgoroj formi.

Fon Trirova majka bila je veliki Brehtov obožavalac i vodila je sina u pozorište uvek kad su se igrale njegove predstave.

Dogville se pojavio na vrhuncu evropsko-američkog raskola u Kanu 2003. zbog rata u Iraku. Kritičari su ga ocenili kao ofanzivni antiamerikanizam.

Manderlay je film u kojem robovi na kraju traže da se vrate u ropstvo, a ne da budu podvrgnuti neželjenom oslobođenju spolja, što su svi shvatili kao kritiku tada vladajućeg američkog koncepta nametanja demokratije u duplim mandatima Klintona i Buša. Po tome što obojica preziru Holivud, verovatno su slična Trampu.

Tramp doživljava Holivud kao centar kojim vladaju demokrate, dok obojica reditelja u njemu vide samo beskorisnu mašineriju ispiranja mozga i komercijalizacije.

Takav je naučnofantastični klasik Oni žive (1988), u kome se groteskni vanzemaljci pretvaraju u vladajuću klasu i manipulišu ljudskim bićima kako bi im podsvesnim porukama sugerisali da sve više i više troše.

Oni žive jer protest protiv reganomike, priznao je Karpenter.

„To je film protiv japija i svih mitova 1980-ih godina. Loši momci su vanzemaljci, a u stvarnosti to je vrsta bankara i republikanaca“, rekao je Karpenter.

Taj film, kao i drugi, protest su protiv različitih formi fizičke i umne kontrole, bilo da je reč o potrošnji, ideologiji i praćenju ili uhođenju građana.

U filmovima Bekstvo iz Njujorka i Bekstvo iz L.A. ne samo što su mase i predsednici u raskoraku, nego su obojica slabi i u velikoj nevolji.

Prvi govori o bliskoj budućnosti, godini 1988, kad je zbog ogromnog porasta kriminala u Americi – po stopi od 400 odsto godišnje – njujorški Menhetn pretvoren u ogroman zatvor s maksimalnim obezbeđenjem.

Zid visine 15 metara opkoljava ostrvo, svi mostovi su minirani, a svi zatvorenici služe kaznu doživotnog zatvora.

U 1997. dolazi do rata između NATO i Sovjetskog Saveza širom Evrope, koji preti da se pretvori u nuklearni holokaust.

Dok putuje na mirovni samit, američki predsednički avion, zajedno s predsednikom, istog imena kao i sadašnji – Donald (Plizens) – biva otet.

Cilj otmičara je da predsednika stave u njegov zatvor.

Zadatak da ga spasi dobija bivši vojnik, a tada savezni zatvorenik, Zmija Pliskin, koga igra Kurt Rasel. Ukoliko uspe da za 24 sata spase američkog predsednika, Zmija će biti oslobođen.

U filmu u kome se mogu naći anticipacije raznih kasnijih događaja, zmeđu ostalih i teroristički napad na Svetski trgovinski centar 2001, Zmija oslobađa predsednika.

Drugi, Bekstvo iz L.A. počinje novim milenijumom, u 2000, ima sličnu temu i iste junake – Zmiju, američkog predsednika i njegovu porodicu.

Teokratski američki predsednik objavio je Los Anđeles gradom greha, Sodomom i Gomorom koji je Bog kaznio zemljotresom od 9,6 stepeni Rihterove skale. Ponovo se pojavljuju motivi gigantskog zatvora i predsednika u nevolji.

Predsednik, koji je izabran da vlada doživotno, preselio je prestonicu u svoje rodno mesto, Linčburg, objavio je da su u zemlji zabranjeni cigarete, alkoholna pića, lake droge, crveno meso, vatreno oružje, ateizam, prostaštvo, nehrišćanske religije i seks pre braka „zbog toga štu su neprijateljske snage unutar SAD postale snažne“.

Svima koji se ne budu ponašali u skladu sa moralnom Amerikom biće oduzeto građanstvo i biće osuđeni na doživotne kazne u novom zatvoru.

Kad 2013. peruanski revolucionar Kuervo Džons zavede predsednikovu kćerku Utopiju, on krade od nje očev daljinski upravljač Damoklov mač.

To je kontrola superoružja koje je u stanju da zaustavi svaki elektronski i električni uređaj u svetu koji predsednik želi da iskoristi kako bi uništio sve američke neprijatelje i napokon osigurao američku dominaciju u svetu.

Zmija po predsednikovom naređenju, treba da donese uređaj, dok Utopija može da završi na električnoj stolici.

U filmu se pojavljuje i genetski stvoren smrtonosni virus plutoksin 7. Posle svih peripetija, kad predsednik želi da upotrebi uređaj, on samo čuje pesmu Ja volim Los Anđeles.

Pravi uređaj aktiviraće Zmija ukucavajući zloglasni kod 666, zaustavljajući tako sve tehnološke operacije na svetu.

„Ja zaustavljam treći svet, oni gube, vi dobijate. Ja zaustavljam Ameriku, oni dobijaju, vi gubite. Što se stvari više menjaju, sve više ostaju iste“, kaže Zmija.

„Ako aktiviraš prekidač, 500 godina vredan rad biće uništen. Naša tehnologija, naš način života, naša istorija. Moraćemo da počnemo sve iz početka. Ne čini to, Zmijo, za ime Boga“, moli ga predsednikom savetnik.

Dok pali cigaretu, Zmija zaustavlja ceo svet i kaže: „Dobro došli među ljude“. Time se film i završava.

Koncept anarhije i nemogućnosti da društveni poredak funkcioniše na osnovu prihvaćenih pravila, bilo zakonskih ili moralnih, sasvim je stran američkoj političkoj i kulturnoj misli.

Led je u posthladnoratovskoj eri probio Robert Kaplan, koji tek što je stekao slavu knjigom Balkanski duhovi, za koju je Bil Klinton rekao da mu je služila kao udžbenik za razumevanje balkanskih problema.

Kaplan je 1994. u magazinu The Atlantic napisao tekst Dolazeća anarhija koji je kasnije pretvorio u knjigu.

U to vreme, u Pentagonu opsesivno su čitali knjigu Martina Van Krevelda Transformacija rata. Vojni istoričar sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, Martin Van Kreveld tada je zaključivao da će, „oružane sukobe voditi ljudi na zemlji, a ne roboti u svemiru“.

„Oni će imati više zajedničkog s borbama primitivnih plemena, nego sa masovnim konvencionalnim ratovima“, predviđao je Van Kreveld.

„Kao svako ko je bio u kontaktu sa četnicima u Srbiji, tehničarima u Somailiji, Tontonsima na Haitiju ili vojnicima u Sijera Leoneu može da vam kaže, na mestima gde zapadno prosvetiteljstvo nije doprlo i gde postoji rašireno siromaštvo, ljudi oslobođenje nalaze u nasilju“, pisao je Van Kreveld.

Amerika je bila u poluregularnom predsedničkom stanju od ubistva Kenedija 1963, do izbora Ronalda Regana 1980.

Bilo je pojedinih trenutaka kad se vlast uopšte nije nalazila u rukama predsednika kao u dobro poznatom slučaju prvih dana jomkipurskog rata, kad je i čuvena tašna s naredbama za nuklearni napad bila u rukama šefa kabineta Aleksandra Hejga, umesto kod predsednika Niksona.

Tramp, međutim, nije slab predsednik. Njegovo predsedavanje, bilo kako da se okonča, ostaće upamćeno, bar što se unutrašnje scene tiče, kao najturbulentniji mandat u istoriji.

Dok nastoji da okonča militarističku spoljnu politiku svojih prethodnika, Tramp se suočava sa njenim refleksima u unutrašnjem životu.

Takvu Ameriku, Karpenter je prikazao u jednoj od ranih scena Bekstva iz Njujorka.

U njoj se prikazuje Statua slobode koja visoko drži baklju prema celom svetu.

Kad kamera krene ka njenom podnožju, vide se naoružani vojnici koji je čuvaju u zaklonima i iza ukopanih rovova.

Dvojica muškaraca očajnički i uzaludno veslaju protiv talasa, bežeći od obale na kojoj je Statua slobode, ali policija mirno puca u njih i ubija ih, negirajući sasvim simbol američke izuzetnosti.

Amerikanci, bez sumnje, očekuju da baklja slobode bude ne samo simbol za reklamu u svetu, nego u temelju njihove zemlje, a od predsednika da uskladi svima uočljivi raskorak. Tramp ima priliku da pokaže da li je on taj predsednik.