Amerika Mubaraka pustila niz vodu

Nepuna 24 sata kasnije, na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, Hilari Klinton je elaborirala tu izjavu svog šefa i najavila međunarodnoj javnosti punu američku podršku novopostavljenom Mubarakovom zameniku Omaru Suleimanu i regularnom tranzicionom procesu kao dalje strateško opredeljenje SAD na tom trustnom bliskoistočnom terenu. „Predsednik Mubarak zatražio je od svog kabineta da vodi i podrži proces tranzicije i mi to podržavamo, u nadi da će se to obaviti mirno i što je moguće pre, s obzirom na okolnosti“, rekla je šefica američke diplomatije tim povodom, poručujući odlazećem vlastodršcu u Kairu da preduzme „konkretne korake“ kako bi se obezbedila regularnost najavljenih septembarskih izbora u Egiptu.

Domaća reagovanja na to konačno, odlučno opredeljivanje Vašingtona (12 dana posle eksplozije egipatske krize) tek će uslediti. Prvi je, međutim, utisak da su obe strane sa ovdašnje političke pozornice prilično usaglašene u podršci prvom

konkretnom potezu. A, pre svega da, jednostavno, nije bilo više vremena za premišljanje o daljoj politici prema ovom izuzetno važnom američkom savezniku i partneru, koji svake godine (pre svega kao garant izraelske bezbednosti i, uopšte, stabilnosti regiona) decenijama već može da računa na političku podršku i opipljivu pomoć u vrednosti od najmanje milijardu i po dolara.

„Iznenadio nas je, kao i mnoge druge, razvoj događaja na tom terenu…“, priznao je pre neko veče, u jednom TV istupanju, admiral Majk Malen, načelnik združenog Generalštaba američkih oružanih snaga. On uopšte nije jedini: sa govornice u Predstavničkom domu (i sa demokratske i sa republikanske strane) stizala su, pred vikend, nova i još ozbiljnija upozorenja. Počevši od toga da se nije odgovarajuće reagovalo na „prvi upozoravajući signal koji je došao svrgavanjem Ben Alija u Tunisu“, uz ignorisanje „prilično verovatne činjenice da će se taj talas preliti i na Egipat, pod višedecenijskom Mubarakovom autokratskom vlašću“ – pa sve do najalarmantnije ovdašnje perspektive da će cela ta bliskoistočna gužva (na stranu demokratija, ljudska prava i tome slično) rezultirati uskoro povećanjem cene nafte i na stotinak dolara po barelu.

Sve u svemu, pitanja se i dalje nižu – a pravih i kompletnih odgovora još uvek nema. Pre svega, nema ih u eksplicitnoj formi sa nadležnog mesta – iz Bele kuće – gde je Barak Obama suočen sa dva međusobno prilično suprotstavljena izazova. Jedan je kako zaštititi globalni interes SAD praktičnim uplitanjem u unutrašnje poslove jedne izuzetno važne i prijateljske regionalne sile (makar samo u meri da se time ne pogoršava tamošnja i onako već loša situacija), a drugi kako da tu krajnje delikatnu misiju prihvati domaće biračko telo, koje nimalo nije opterećeno finesama neke visoke diplomatije. Ali je, s druge strane, i te kako zainteresovano, naviklo i očekuje da vidi svog predsednika na komandnoj poziciji u rešavanju svake velike svetske krize. A, pogotovu u gužvi poput ove bliskoistočne, u kojoj su isprepletana nečija ljudska i demokratska prava, bezbednost Izraela i sigurnost snabdevanja naftom iz regiona (taj redosled je, istini za volju, obrnut na toj skali ovdašnjih zabrinutosti).

Tim povodom, među američkim ekspertima preovlađuju dve dominantne ocene o dosadašnjim reagovanjima Obame i njegove ekipe na krizu koja je nedavno buknula u Kairu. Jedna je da se „sporo i nepotpuno“ sagledala dimenzija i intenzitet opštenarodnog ustanka Egipćana protiv Mubaraka i njegovog autoritarnog režima, ali uz prateću utešnu konstataciju da se posle toga „dosta dobro obavio posao“ u usklađivanju privatne vašingtonske diplomatije sa javnim istupanjima Bele kuće i Stejt departmenta u periodu zbunjenosti koji je usledio posle 25. januara.

„Suštinski, Obama i njegovi su to dobro obavili. Da su bili mekši u prvim reagovanjima, izgledalo bi kao da podstiču Mubaraka da ostane na vlasti. Da su bili oštriji – sa javnim porukama u stilu „Mubarak je gotov i mora da ide“ – izgledalo bi kao da SAD žele da sređuju stvari i odlučuju u tom delu sveta“, ocenio je, u jednom TV istupanju, Stroub Talbot, predsednik uglednog vašingtonskog Brukings instituta, inače zamenik državnog sekretara u nekadašnjoj Klintonovoj administraciji.

On je, tim povodom, podsetio na prva postkrizna reagovanja šefice diplomatije Hilari Klinton o „stabilnoj vlasti u Kairu“, ali i na „faznu korekturu“ koja je, ubrzo potom, usledila sa najvišeg mesta u Beloj kući i Stejt departmentu. Korekturu, koja je prvo počela pozivom Mubaraku da „usliši zahtev egipatskog naroda“, nastavila se jasnim upozorenjem da je potrebno da to bude izvedeno putem „mirne tranzicije“, a završila se najnovijom, jasnom završnom porukom da tražena tranzicija „mora da započne odmah, bez odlaganja“.

Vrlo je indikativno da relativno pozitivne ocene dosadašnjeg angažovanja SAD prema dramatičnim bliskoistočnim zbivanjima stižu i iz pojedinih veoma uglednih republikanskih krugova. Nekadašnji državni sekretar Džejms Bejker (iz perioda predsednikovanja Džorža Buša starijeg, kad je došlo do dezintegracije Sovjetskog saveza i početka ratnog raspada bivše SFR Jugoslavije), ocenio je da se Obama postavio „prilično dobro prema krizi u Egiptu.

„Ova kriza predstavlja primer za udžbenike koliko je teško voditi spoljnu politiku jedne supersile kao što su SAD. Konkretno, tu imamo direktan sukob američkih interesa u situaciji kad se na jednoj strani nalazi važan američki saveznik, inače diktator, a na drugoj naš univerzalni princip zastupanja demokratskih vrednosti – koji ide direktno protiv tog našeg saveznika“, rekao je Bejker tim povodom. Sa sličnom ocenom i komplimentima Beloj kući za pozicioniranje prema Mubaraku oglasio se proteklih dana, u par navrata, i senator iz Arizone Džon Mekejn, inače Obamin poraženi suparnik na predsedničkim izborima 2008.

Dijalog vlasti i opozicije

Kairo – Učesnici dijaloga egipatskih vlasti i opozicije, uključujući i Muslimansku braću, dogovorili su se u nedelju u Kairu da formiraju komitet za pripremu amandmana Ustava do prve polovine marta. Portparol vlade Magdi Radi izjavio je da je postignut konsenzus o „formiranju komiteta u kojem će biti sudski organi i određen broj političara, kako bi se razmotrili i predložili amandmani za ustav i za neke zakone… do prve nedelje marta“. Uz Muslimansku braću, u pregovorima su učestvovale i neke od grupacija koje demonstriraju protiv Vlade od 25. januara sa zahtevom da predsednik Hosni Mubarak ode odmah s vlasti. To je prvi put u poslednjih 50 godina da vlasti i Muslimanska braća, zvanično zabranjena formacija, otvoreno pregovaraju.

Ban Ki Mun: Lekcija autoritarnim režimima

Demonstracije u Egiptu su „lekcija“ autoritarnim režimima, smatra generalni sekretar UN Ban Ki Mun. „Rukovodioci bi trebalo da obrate više pažnje ljudima kojima potrebe i ljudska prava nisu u potpunosti ispunjeni“, rekao je Ban.

Podrška Egipćanima u američkim gradovima

Nju Orleans – Nekoliko stotina ljudi mirno je protestovalo u više gradova u SAD, tražeći ostavku predsednika Egipta Hosnija Mubaraka i pružajući podršku demonstrantima u Kairu. Oko 150 ljudi okupilo se u subotu popodne pred zgradom saveznih vlasti u Nju Orleansu, dok ih je oko 180 protestovalo pred sedištem televizijske mreže Si-en-en (CNN) u Atlanti. U prestonici Vašingtonu više od 100 ljudi prošetalo je od ambasade Egipta do Bele kuće, a u Sijetlu se okupilo oko 200 ljudi. Demonstranti, mnogi poreklom iz Egipta, tražili su odlazak Mubaraka sa vlasti i izražavali zabrinutost zbog situacije u toj severnoafričkoj zemlji. Protesti su održani i u Njujorku i u okolini Detroita. Beta