1. Postoji li mogućnost da se uredno reši kompleksan spor oko statusa Kosova, onako kako se Vašington nada? S obzirom na dve velike prepreke koje su izbile tokom proteklih nedelja, odgovor je, čini se, nedvosmisleno „Ne“.
Prva prepreka je ulazak Evropske unije u debatu o statusu Kosova imenovanjem Miroslava Lajčaka. Ovo je značajno jer Lajčakov posao nije toliko da reši status Kosova koliko da stopira Sjedinjene Američke Države da pitanje reše podelom Kosova, čiji bi se destabilizujući efekti, kako se plaše Nemačka i druge države, mogli preliti na ceo region.
Druga prepreka je podizanje optužnice za ratne zločine protiv Hašima Tačija, kao i njegovo kasnije povlačenje sa mesta vodećeg pregovarača Kosova sa Srbijom. Ovo je važno, jer je Tači bio jedan od retkih političkih figura sa Kosova koji je bio voljan da napravi dogovor sa Srbijom, a da to uključuje podelu, a njegov odlazak ostavio je veliki prazan prostor bez ijednog kandidata koji bi ga nasledio.
2.
To su loše vesti za SAD koje već skoro tri godine pokušavaju da reše status Kosova, mada su jedva uspele da pokrenu pregovore. Proces je imao dobar početak nakon odluke SAD da se fokusiraju na stvarni problem – cenu za priznavanje Kosova koju nameće Srbija – za razliku od neuspešnog pristupa EU tokom protekle decenije. Ovo pitanje je nametnuto 2018. godine kada je predsednik Vučić izneo predlog o podeli Kosova, a njegov kolega predsednik Tači ga prihvatio kao osnovu za pregovore.
Napredak je, međutim, brzo zaustavljen nakon političke akcije protiv podele Kosova – nametanja carina na srpski uvoz i izbora Vlade tvrdokornog pokreta Samoopredeljenje.
SAD su, prema tome, sledećih 18 meseci bile prisiljene da ulažu napore u preokretanje ovih dešavanja pretnjama povlačenjem pomoći i vojne podrške sa Kosova i obaranjem Samoopredeljenja.
Konačno, kada su se takse povukle, nakon što je u igru ušao nešto labaviji Demokratski savez Kosova i nakon izbora u Srbiji koji su dodatno učvrstili Vučićevu moć nad institucijama, Amerika je ponovo uspela da pogura pregovore sa planom da predsednika Srbije i predsednika Kosova zajedno dovede u Belu kuću u junu. Proces je, međutim, ponovo bio prekinut i SAD su bile primorane da taj sastanak, kao i širi pregovarački proces, stave po strani na neodređeno vreme.
Namera Amerike biće da nastavi proces bez obzira na svoj plan za rešenje, imajući u vidu interes SAD da neutrališe potencijalnu tačku sukoba, odblokira integracije Srbije i Kosova sa Zapadom i istisne Rusiju sa Balkana. Grenel takođe smatra da ima uticaj na Prištinu kada preti da će ostaviti nedovršen pravni status Kosova, ako Albanici odbiju da sklope sporazum sa Srbijom.
Međutim, za SAD će ovaj put najverovatnije biti zatvoren. Najnoviji pregovarač sa Kosova, premijer Abdulah Hoti, nikada nije bio pristalica podele Kosova i nerado će prihvatiti bilo koji dogovor koji se temelji na ovoj ideji. On, takođe, nije kompromitovan optužbama za razne zločine koji su, kako se čini, igrali ključu ulogu u Tačijevom prihvatanju podele Kosova.
Ono što je još važnije, EU će se služiti raznim mamcima u pokušaju da osigura nepristanak Prištine na podelu i podstakne Albance da misle da mogu da osiguraju priznanje bez predaje ikakve teritorije. To će rezultirati ponavljanjem priče iz prošle decenije kada su SAD stale iza Albanaca blokirajući bilo kakav napredak u dijalogu koji je vodila EU.
3.
Da stvari budu još komplikovanije, za SAD u ovom trenutku nema vidjivih alternativa. U teoriji, SAD bi mogle izvršiti pritisak na Srbiju da prizna Kosovo bez teritorijalne kompenzacije. To će verovatno biti „taktika izbora“ potencijalne Bajdenove administracije i mogla bi uskladiti SAD sa evropskom pozicijom.
Međutim, kako se Srbija jasno izjasnila sredinom 2000-ih, ona neće bezuslovno ustupiti Kosovo i odbacuje ideju da nejasna i daleka obećanja o članstvu u EU mogu u ovom slučaju da budu nadoknada. Umesto toga, efekat takvog pristupa bio bi da Srbiju gurne bliže Rusiji i Kini čiju bi podršku Beograd pokušao da iskoristi – što je suprotno od onoga što žele SAD.
SAD bi, u drugom slučaju, mogle podstaći EU da promeni svoj stav i prihvati podelu kao ishod. To nije nemoguće, budući da su ključne ličnosti, poput Džozefa Borela, Emanuela Makrona i Sebastijana Kurca, pokazale da su popustljivi prema ovoj ideji, a Grenel je sugerisao da želi da EU nađe političko rešenje za kosovski spor nakon što SAD pripremi temelje, implicirajući zajednički interes.
Ovo, međutim, ignoriše problem Nemačke sa kojom SAD ima loše odnose i čija se liderka Angela Merkel protivi prekrajanju granica. Shodno tome, bilo kakva promena evropske pozicije morala bi da sačeka da Merkel napusti funkciju na jesen 2021. godine i da se nada novom lideru koji će imati drugačiji pristup kosovskom pitanju.
To ostavlja još jednu opciju za SAD – da sarađuje sa Srbijom kao konstruktivnijim partnerom na jednostranom rešenju u kome SAD priznaje zahtev Srbije za severom Kosova, a Srbija priznaje ostatak Kosova kao nezavisnu državu. Takav pristup već ima presedan nakon uklanjanja Kosova iz Srbije 2008. godine u rešenju koje je jednostrano dogovoreno sa Albancima.
To, međutim, ne bi rešilo stvari, što je cilj SAD. Kao prvo, sever Kosova trenutno nije stvarni deo Srbije, što znači da bi ga Beograd morao prisilno anektirati, rizikujući fizički otpor kod Albanaca. Štaviše, nema garancija ni da bi druge strane, pre svega EU, prihvatile ovaj ishod, uzevši u obzir da želi da smanji žalbe na Srbiju koja svakako ne želi nove probleme u odnosima prema Evropljanima.
Sve ovo govori da je mala verovatnoća da će biti nekog većeg iskoraka u procesu rešavanja Kosova koji je bio ispunjen od početka do kraja. Ako Beograd insistira na podeli kao preduslovu za priznanje, a Priština, koju podržava EU, odbije da to prihvati, onda će kosovski problem neizbežno ostati zaglavljen.
4.
Ono što je manje jasno jeste da li će zastoj u kosovskom sporu zaustaviti i druge političke procese na Balkanu koji su bili pokrenuti zbog potencijalne podele Kosova.
Najneposredniji od svih procesa je težnja Kosova da se približi Albaniji, njenom najbližem regionalnom savezniku, što je odgovor na pretnju njenoj teritoriji koja dolazi iz Srbije i pristanak na ovaj predlog SAD, tradicionalno glavnog spoljnog sponzora Kosova. Kratkoročno, Kosovo će najverovatnije nastaviti da cementira taj odnos kako bi odvratilo Srbiju u njenom planu sa severom Kosova bilo kakvom konkretnom akcijom.
Srednjoročno, ako Srbija nastavi da insistira na neprihvatljivoj podeli kao preduslovu za priznanje, Kosovo može da se odluči na ujedinjenje sa Albanijom, kao jedini raspoloživ način za okončanje stanja pravnog vakuma. To bi verovatno bilo prihvatljivo za većinu kosovskih Albanaca, kao i za samu Albaniju, koja, kako se čini, sve više žudi za nacionalnim ujedinjenjem Albanije, jer njena težnja za članstvom u EU propada u zemlju.
I drugi delovi albanske dijaspore takođe guraju promenu svog statusa. Preševski Albanci tačno doživljavaju podelu kao generacijsku priliku da se odvoje od Srbije i ujedine sa Albanijom. Slično važi i za Albance iz Severne Makedonije, ako Albanija i Kosovo stvore nacionalnu državu kojoj oni mogu priključiti svoju teritoriju. Ne iznenađuje što je ova pretnja pokrenula niz poziva makedonskih lidera da ne diraju granice regiona.
Perspektiva podele Kosova je takođe potpirila nerede u CG, koja je zabrinuta zbog posledica navodnog regionalnog revanšizma Srbije, imajući u vidu veliki broj Srba u CG. Kao odgovor na to, CG je pokušala da oslabi veze srpske manjine sa Srbijom, naročito crkve, iako je Podgorica možda precenila uticaj crkve, što je izazvalo oštre reakcije srpske manjine čime se slabi a ne konsoliduje crnogorska država.
U međuvremenu, Srbi u Bosni su odgovorili na mogućnost podele Kosova pokušavajući da stave status Republike Srpske na pregovarački sto. Lider bosanskih Srba Milorad Dodik pretio je referendumom o nezavisnosti s ciljem da se stvori velika kriza koja će stvoriti veliku nagodbu uključujući Sever Kosova i RS, u zamenu za formalno ustupanje juga Kosova od strane Srbije.
Glavna prepreka Dodikovim ambicijama je Vučić, koji se plaši kažnjavanja Srbije od strane Amerike ukoliko podrži Dodikove ciljeve i preferira da igra na duže staze u Bosni u kojoj bi Republika Srpska postepeno prelazila u Srbiju kroz procese kulturne i ekonomske integracije i regionalne ekonomske zone koja bi efikasno eliminisala granicu između ove dve države. To, međutim, nije sprečilo druge iz Beograda da predlože da status Kosova treba povezati sa RS.
Napredak u rešavanju Kosova mogao bi se zaustaviti, ali sve dok nezadovoljne grupe širom regiona veruju da će podela biti konačan ishod, oni će nastaviti da deluju u skladu sa tim, podstičući centrifugalne snage koje prete da sruše garnituru slabih i nelegitimnih multietničkih država.
5.
Sve ovo zadaje glavobolju Americi, koja se postavila kao vodeća na Balkanu, pa sada mora naći način da obuzda te snage.
Njen prioritet u regionu uvek je bilo rešavanje problema „od slučaja do slučaja“, a ne rešavanje pojedinačnih sporova kao dela većeg, integralnog problema koji proizilazi iz veštačke podele Srba, Albanaca i Hrvata u više nezavisnih država. U idealnom slučaju, usredsredili bi se na pregovore o brzom sporazumu između voljnih lidera u Srbiji i na Kosovu, koji bi se, ako treba, temeljio na pomeranju granica bez uplitanja bilo koje spoljne strane. Sa rešenim pitanjem Kosova moglo bi se preći na problem sa Bosnom i, možda, novu nagodbu koja uključuje veću autonomiju Srba i Hrvata.
Međutim, ulaskom EU u raspravu o statusu Kosova i uklanjanjem Tačija, čini se da bi ta opcija mogla da bude zatvorena, istovremeno sa nadolazećim posledicama ideje o podeli koja bi se proširila i na druge države. Rizik za SAD je u tome što, što duže traje spor oko Kosova, to je komplikovanije postići bilo kakav dogovor, uključujući ne samo sporazum oko pitanja granica kosovskih Srba i Albanaca, nego i reviziju granica na celom Balkanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
