Amerika ne odustaje od Zapadnog Balkana

Ovo bi mogao biti jedan od zaključaka međunarodne konferencije „Zapadni Balkan: Napredak, stagnacija ili regresija?“, održane od 12 do 15. juna u Sarajevu, u organizaciji Centra za transatlantske odnose Univerziteta Džons Hopkins (SAD) i Američko-bošnjačke fondacije, kojoj je prisustvovalo više desetina političkih lidera, diplomata, eksperata, predstavnika međunarodnih organizacija i fondacija i aktivista civilnog društva iz BiH, Hrvatske, Srbije, Kosova, Crne Gore, Albanije, Makedonije, Sjedinjenih Država, zemalja EU i Turske.

Sarajevski mediji su konferenciju opisivali kao „jedan od najvažnijih skupova u BiH od Dejtonskog sporazuma“, a neki od učesnika ukazivali su na njeno trajanje od čitava četiri dana, koje bi moglo da znači da će se u regionu, a u Bosni pogotovo, nešto neobično bitno dogoditi. Amerika želi da nam pokaže da je tu, da ne odustaje ni od Balkana, ni od BiH, utisak je koji se nije mogao izbeći.

KO JE BIO, A KO NIJE

Mala dramatizacija iz prethodnih par rečenica nije daleko od realnosti. Naime, ovde se ne pamti kada je jedan događaj, koji su organizovale nevladine institucije, okupio tako veliki broj ljudi aktivno uključenih u kreiranje prilika na Zapadnom Balkanu. Posebno je jaka bila zastupljenost političara i stručnjaka iz Amerike, što svemu daje specifičnu težinu. Pozdravno pismo uputio je lično potpredsednik SAD Džozef Bajden, a glavni govornik bio je pomoćnik državne sekretarke Filip Gordon, koji je posetio Sarajevo u okviru svoje regionalne turneje. Zanimljiv je i sastav Centra za transatlantske odnose i Američko-bošnjačke fondacije. Na čelu Centra su bivše diplomate s bogatim iskustvom u Evropi Danijel Hamilton, Majkl Helcl i Danijel Server, dok je predsednik ABF najvažniji lobista BiH u Americi i pri UN Saša Toperić.

Među onima koji su tih dana došli u sarajevski hotel „Evropa“ široj javnosti u Srbiji najpoznatiji su crnogorski premijer Igor Lukšić, ministri spoljnih poslova BiH i Kosova Sven Alkalaj i Enver Hodžaj, predsednik SDP BiH Zlatko Lagumdžija, Erhard Busek iz Inicijative za saradnju u Jugoistočnoj Evropi, zatim Ivan Vejvoda, odnedavno potpredsednik Nemačkog Maršalovog fonda iz Vašingtona i Goran Svilanović, koordinator za ekonomiju i zaštitu životne sredine u OEBS u Beču. Bila je tu i prva međunarodna ekipa u BiH, na čelu s visokim predstavnikom Valentinom Inckom i v.d. šefa Delegacije EU Rencom Davidijem. Konferenciju je otvorio ambasador SAD u BiH Patrik Mun, a zatvorio njegov italijanski kolega Rejmondo de Kardona. Učesnici iz Srbije bili su Nataša Kandić, Dušan Janjić, Aida Ćorović, Maja Stojanović i Jelena Milić.

Najveća slabost skupa, kako je pre svih istakao Goran Svilanović, jeste to što nije bilo bukvalno nikoga iz Republike Srpske, iako je, pored regionalne agende, fokus u velikoj meri bio na situaciji u Bosni. Organizatori kažu da su pozvali predsednika RS Milorada Dodika, koji je odlučio da se ne odazove (mada je tih dana zbog Gordona i proslave dana državnosti Rusije bio u Sarajevu), a njegovim stopama je krenuo predsednik opštine Foča. Na kraju je u poslednji čas otkazao i treći predviđeni učesnik iz RS, univerzitetski profesor Goran Marković.

„Postaviti se na način – koga nema, bez njega se može – velika je greška. Nema rešenja problema bez iskrenog dijaloga, u kojem moraju učestvovati svi od kojih nešto zavisi. Sarajevo i Banjaluka treba da komuniciraju, svakog dana, na svaki mogući način, a isto važi i za međunarodnu zajednicu. Zbog toga su organizatori morali da insistiraju da ovde budu ljudi iz Republike Srpske“, kazao je Svilanović u okviru debate o regionalnom pomirenju i saradnji.

Replicirao je Emir Suljagić, ministar za obrazovanje i nauku Kantona Sarajevo. Ovaj inače liberalni član građanske SDP, koji je ušao u oštar sukob sa Islamskom zajednicom BiH oko obavezne verske nastave u školama, smatra da se s liderom RS nema šta razgovarati. „Da bismo bili za istim stolom s Dodikom on mora da prizna da se u Srebrenici dogodio genocid. Da sedimo ovde i diskutujemo o činjenicama, poput ubistva hiljada srebreničkih Bošnjaka? Nema šanse, nemoguće“, poručio je Suljagić, jedan od retkih muškaraca Bošnjaka koji je jula 1995. preživeo srebrenički masakr.

NEPOVERENJE PREMA SRBIJI

Što se tiče evropske perspektive regiona, gotovo svi učesnici su uvereni da je ona obezbeđena, odnosno da će sve zemlje, pre ili kasnije, ispuniti kriterijume za priključenje EU. Kada pominjemo „kasnije“, najveća bojazan vlada za BiH koja, kako je jasno upozorio Filip Gordon, sve više zaostaje za komšijama. Pohvale su sa svih strana upućivane Hrvatskoj, zbog preporuke Evropske komisije o njenom ulasku u EU jula 2013, dok su napori vlasti Crne Gore takođe u principu pozitivno ocenjeni, kao i stabilizacija prilika u Makedoniji posle izbora.

Američki i evropski zvaničnici, premijer Lukšić, ministri Alkalaj i Hodžaj i savetnica hrvatskog predsednika Romana Vlahutin pozdravili su uspeh vlasti Srbije da uhapse i izruče Ratka Mladića, ali manje entuzijazma primetili smo kod većine učesnika konferencije iz BiH, posebno predstavnika civilnog sektora. Naravno da je dobro to što je Mladić posle 16 godina napokon u Hagu, ali zašto ga Srbija ranije nije pronašla – na ovo se svodi reakcija u Sarajevu, uz uverenje da je ili „Tadić sve vreme znao gde je Mladić“ ili da je Beogradu stalo da uhapsi najpoznatijeg haškog optuženika samo zbog pritiska EU, odnosno Holanđana.

Vedran Džihić, viši saradnik Centra za transatlantske odnose, autor međunarodno priznatih publikacija o situaciji u BiH, Srbiji i na Kosovu, objašnjava za Danas da u Sarajevu, kao i uopšte među bošnjačkim stanovništvom, vlada duboko nepoverenje prema Srbiji. „To nepoverenje ima korene u ratu, a iznova se obnavlja zbog razloga i subjektivnih i objektivnih“, navodi naš sagovornik.

Na pitanje da li je moguće da ni hapšenje Ratka Mladića, odlasci Borisa Tadića u Srebrenicu, izvinjenja koja je uputio, deklaracija Skupštine Srbije, kao i njegove poruke da Beograd snažno podržava suverenitet i integritet BiH nisu imali efekta kod Bošnjaka, Džihić odgovara: „Ne, nisu imali maltene nikakvog efekta“. Kako objašnjava, većina bošnjačkog stanovništva traumatizovana je ratom, zločinima za koje je odgovorna i Srbija, gde su bili najveća žrtva. Nedosledno ponašanje Srbije prema BiH posle 5. oktobra 2000, odnosno Tadićevi pokušaji da „u isto vreme bude najbolji prijatelj i Dodiku i Sarajevu“, plus incidenti poput poternice za generalom Jovanom Divjakom, „koji je po svemu uzoran čovek, daleko od Ejupa Ganića“, doprinose da se među Bošnjacima prenese iz devedesetih u današnjicu osećanje da su žrtva Beograda, zaključuje Vedran Džihić.

Međutim, kako je na konferenciji rekao Ivan Vejvoda, nekada spoljnopolitički savetnik srpskih premijera Đinđića i Živkovića, „i pored momenata stagnacije, pa i nazadovanja, ipak se može konstatovati da Zapadni Balkan napreduje“. On je uveren da su evroatlantske integracije „jedini put za sve u regionu, a ko se tome opire, pripada prošlosti“. Kako ističe, zemljama regiona je, pored EU, potreban i NATO, u koji će nakon Hrvatske i Albanije ući i svi ostali, „uključujući jednog dana i Srbiju“.

Vejvoda smatra da „svi treba, svojom voljom i naporima, da uđemo pod zajednički evroatlantski krov, poštujući pravila kluba kojem pristupamo“, a napredovanje balkanskih država ka EU i NATO, ma koliko se pretvarali da sami to radimo, je zajedničko“. „Svi zajedno napredujemo na tom putu… Ne možemo negirati to da sve vreme gledamo komšijskim zemljama preko ograde i da njihovi uspesi i neuspesi utiču na nas, a tu su i zajednički problemi, kao svojevremeno u slučaju Slovenije i Hrvatske“, ukazuje Vejvoda.

PORUKE IZ VAŠINGTONA

O vrlo direktnom i poučnom izlaganju Filipa Gordona u prepunoj sali hotela „Evropa“, malo kasnije. Ništa manje korisno nije bilo pozdravno pismo potpredsednika Džoa Bajdena. Ovaj bivši senator iz Delavera, jedan od retkih američkih posvećenika spoljnim poslovima, u pismu upućenom Majklu Helclu, svom nekadašnjem saradniku, naveo je da su od njegove posete Zapadnom Balkanu maja 2009. neke zemlje počele da napreduju, dok neke zaostaju. Kao pozitivne primere naveo je hrvatsko kretanje ka EU, crnogorsko prema NATO, kao i dijalog Srbije i Kosova, dok razloge za brigu daju problemi Makedonije i Grčke, kao i „domaća politička neslaganja u BiH, koja deluju ozbiljnije nego ikada“.

Bajden je naglasio da i danas ostaju aktuelne njegove poruke iz obraćanja Parlamentu BiH od pre dve godine, kada je kazao da budućnost unutar evroatlantske zajednice „nije garancija, niti poklon“, već da „mora biti izgrađena vrednim radom i kompromisom“. Tom prilikom je i opomenuo lidere u BiH da prestanu stavljaju uske, etničke i političke interese iznad nacionalnih interesa. SAD znaju da ljudi na Zapadnom Balkanu žele bolju budućnost u evroatlantskoj zajednici i spremne su da ih podrže u tome. Administracija Obama-Bajden neće odustati od regiona, a „vaša konferencija je simbol američke posvećenosti, kao i učešće pomoćnika državnog sekretara Filipa Gordona“, poručio je Džo Bajden.

Utisak koji smo stekli slušajući neke od diskusija na sarajevskom okupljanju, i to uglavnom lokalnih političkih stručnjaka i predstavnika civilnog društva, jeste da u vezi sa ulogom Amerike u BiH postoje (pre)velika očekivanja. Reklo bi se, mnogi u Sarajevu hteli bi da Vašington reši sve bosanske probleme. Pokazalo se, kažu, da je s Dodikom, pa i sa dva HDZ-a BiH, nemoguće postići dogovor, političari osam meseci posle izbora nisu formirali vladu, mogućnost veta po etničkom principu koči donošenje odluka u institucijama, pola zemlje (RS) ne poštuje svoju državu (BiH). Takođe, EU je iznutra podeljena i nije efikasna u donošenju odluka. Ove stavove najeksplicitnije su izneli Nerzuk Ćurak, ugledni profesor Univerziteta u Sarajevu i Reuf Bajrović, savetnik za spoljne poslove Zlatka Lagumdžije.

Ćurak i Bajrović smatraju da je Zapad, donošenjem Dejtonskog sporazuma i na njemu zasnovanog Ustava, „programirao“ BiH tako da ona ne može da bude funkcionalna. Ugrađeni su mehanizmi koji prosto „prizivaju“ blokadu od strane etničkih partija i onemogućavaju postizanje kompromisa. Zapad, a pre svih SAD, treba da opet preuzme odgovornost i da „reprogramira“ državne mehanizme. „Amerika mora da nam pomogne“, apelovao je Nerzuk Ćurak, dok je Bajrović procenio da BiH dodatno koči nejedinstvo unutar međunarodne zajednice. Tu su, kaže on, s jedne strane SAD, Velika Britanija, Turska, Kanada i Japan – zemlje koje žele napredak (promenu Ustava BiH); s druge strane su oni koji se zalažu za status kvo – Rusija, Italija, u poslednje vreme Nemačka i delom Francuska; između njih, kao neutralni, su svi ostali. „Svet mora da se usaglasi“, zaključio je Lagumdžijin savetnik.

Filip Gordon nije imao priliku da direktno čuje ove apele, ali kao da je znao za matricu mišljenja koja vlada. Amerika će nastaviti da savetuje, pomaže i podržava, ali ne očekujte da ćemo mi, umesto vas, rešavati vaše probleme, poručio je on, podsećajući na milijarde uloženih dolara. Podsetio je i na to da je Džejms Stajnberg, drugi čovek Stejt departmenta, za protekle dve godine čak šest puta bio u BiH, koliko još samo u Japanu, a sve to usred tri rata u koje su SAD uključene i još veliki broj drugih globalnih prioriteta.

Gordon je bio jasan i u vezi s političkim prilikama u BiH. Mora da se sastavi nova vlada, moraju se poštovati odluke institucija u Sarajevu (tu su svakako najveći problem vlasti u Banjaluci) i mora se ući u reforme. Međutim, neophodna promena Ustava ne znači menjanje Dejtonskog sporazuma i njegovog osnovnog principa – jedna država sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda. „Sjedinjene Države ne žele centralizovanu, već funkcionalnu BiH“, poentirao je pomoćnik Hilari Klinton.

Takođe, žestoko je opomenuo „lidere u Banjaluci“, kazavši da će snositi posledice svi koji budu raspirivali nacionalističku retoriku i podrivali institucije BiH i njenu državnost. Političarima u RS bilo bi bolje da se okrenu rešavanju ekonomskih problema i napretku i da razmisle kakve odnose žele sa Amerikom, upozorio je Filip Gordon, ne precizirajući šta čeka Milorada Dodika ako nastavi da se igra s vatrom. U kuloarima sarajevske konferencije spekulisalo se da bi jedno od oruđa mogle biti sankcije, usmerene direktno protiv zvaničnika u Banjaluci, ali i konačna politička volja da se navodno sumnjive Dodikove poslovne radnje krivično preispitaju.

Ekskluzivno u Danasu

Danasov urednik bio je jedini predstavnik nekog medija iz Srbije koji je u svojstvu učesnika boravio na konferenciji „Zapadni Balkan: Napredak, stagnacija ili regresija?“, 12-15. juna u Sarajevu. Ekskluzivni intervju s Enverom Hodžajem, ministrom spoljnih poslova Kosova i izveštaj sa izlaganja Filipa Gordona, pomoćnika Hilari Klinton zaduženog za Evropu i Evroaziju, objavili smo prethodnih dana. U izdanjima Danasa naredne sedmice čitaćete intervjue sa Sašom Toperićem, predsednikom Američko-bošnjačke fondacije i verovatno ključnim lobistom BiH u američkoj administraciji i UN, kao i s Vedranom Džihićem, višim saradnikom Centra za transatlantske odnose Univerziteta Džons Hopkins, međunarodno priznatim stručnjakom za Bosnu, Srbiju i Kosovo.

Jeremić otkazao

Nije bilo u Sarajevu ni političara iz Beograda. Kako su organizatori kazali ovom izveštaču, zvanični poziv je upućen šefu srpske diplomatije Vuku Jeremiću, s kojim je Majkl Helcl u dobrim ličnim odnosima. Jeremić je, kažu, prvo prihvatio da dođe, ali je promenio mišljenje kada mu je rečeno da će u Sarajevu biti kosovski ministar Hodžaj. „Žao nam je zbog odluke ministra Jeremića, ali razumemo njegovu principijelnu poziciju“, rekli su nam u Centru za transatlantske odnose.

Prevelika je američka investicija u BiH…

Amerika je prethodnih godina suviše vremena, energije, novca i drugih resursa uložila u Bosnu i Hercegovinu, da bi sada odustala. Prevelika je američka investicija u BiH, karijere mnogih ljudi iz administracije Baraka Obame i bliskih njoj neraskidivo su povezane s Bosnom, da bi se dozvolilo da ona postane neuspešna država. Funkcionalna BiH na demokratskom, stabilnom Zapadnom Balkanu, uključenom u EU i NATO, cilj je Sjedinjenih Država i deo ukupne evropske strategije Vašingtona. Ovo je u Sarajevu rekao Filip Gordon, glavni govornik konferencije, objasnivši i poziciju SAD i u mnogome razloge za održavanje ovog skupa.