Amerika predviđa upotrebu Armije, Srbija zemlja „visokog rizika“

Ekonomska kriza koja je počela kao finansijska, a onda se preselila u realni sektor, preti da postane pretnja demokratiji i da se pretvori u krizu demokratije. Ona je i zvanično pretekla Al Kaidu na listi bezbednosnih pretnji Sjedinjenim Američkim Državama. Direktor Nacionalne obaveštajne službe admiral Denis Bler, podnoseći godišnji izveštaj senatskom odboru za obaveštajna pitanja na prvo mesto stavio je sadašnju ekonomsku krizu.

– Prioritetna kratkoročna bezbedonosna pretnja Sjedinjenim Državama jeste globalna ekonomska kriza i njene geopolitičke posledice. Što bude duže vremena potrebno za oporavak, veća je verovatnoća ozbiljnom oštećenju američkih strategijskih interesa“, izjavio je admiral Bler.

Vlade padaju

Imajući u vidu da je admiral upotrebio reč„pretnja“, a ne recimo „opasnost“, onda je jasno kakve se posledice očekuju od ove ekonomske krize koja je sa liste prioriteta potisnula i Osamu bin Ladena koji većgodinama neprikosnoveno drži prvu poziciju. Ispitivanje njenih posledica ide čak toliko daleko, da se analizira mogućnost upotrebe vojske u unutrašnjim sukobima i suzbijanju nemira koji se predviđaju kao neminovna posledica dubine i trajanja ekonomske krize. Kriza finansija tako preti da se pretvori u krizu demokratije.

Admiral je još dodao da će „u svetu to će dovesti od pada vlada“ i da se procenjuje da bi usled ekonomske krize 40 odsto sadašnjih vlada u svetu okončati u „ropotarnici istorije“. Iako je ova ocena izazvala šaljive komentare senatora, koji su upitali da li to znači da više neće biti potrebe da se bore protiv Irana ili Severne Koreje, pošto će kriza sama po sebi da ih liši tih problema, ona se većpotvrdila, ali u Evropi. Mađarski premijer je najavio ostavku, a češka vlada je pala baš u vreme predsedavanja Evropskom unijom. Irski dnevnik „Ajriš Tajms“ posle pada mađarskog premijera Đurčanja pobrojao je sve evropske vlade čiji vek trajanje se bliži kraju usled ekonomske krize. „Ako češka vlada padne, to će u svakom slučaju naglasiti političku nestabilnost u regionu. Iako Slovačka i Poljska imaju duboke ekonomske probleme, one za sada odbijaju da se porede s drugima. Vlada Letonije je takođe pala, ali ne i Estonije. Rumunija i Bugarska imaju svoje probleme, ali njihove vlade do sada nisu bile u opasnosti. Na drugim delovima Evrope, vlada Islanda je pala, a pad belgijske vlade je odložen. Grčka i Island su takođe ugroženi“.

Bečki „Standard“ upozorava da u svim istočnoevropskim zemljama ekonomska kriza može da se pretvori u krizu demokratije. Napuštena je jedna od dugovečnih postavki zapadne svesti, to je da su to društva stabilnosti i da su samo „slabe države“ (failing states) izložene rizicima nestabilnosti, nemira i ugrožavanja institucionalnog poretka.

Skala rizika

Opasnost ovakvog razvoja potvrdio je i britanski časopis Prospekt, čiji su rezultati februarskog istraživanja javnog mnjenja dali iznenađujuću sliku o stavovima Britanaca. Prema tim rezultatima, 37 odsto ispitanika predviđa da će biti ozbiljnih socijalnih nemira. Oni će biti toliko ozbiljni da će biti potrebna intervencija armije da bi se uspostavio red! Britanci takođe smatraju, skoro 80 odsto odraslih, da od stranaca treba da bude zatraženo da napuste zemlju, ukoliko nemaju posao.

Poslednji u nizu upozorenja dramatičnog povećanja političkog rizika stigao je prošle nedelje od londonskog magazina „The Economist“, odnosno njegovog analitičkog servisa Economist Inteligence Unit (EIU). Na skali koju su napravili stručnjaci „The Economist“ zemlje su podeljene na one sa veoma visokim, visokim, umerenim i malim rizikom unutrašnjim nemira i turbulencija koje mogu da nastanu usled posledica ekonomske krize. Srbija se zajedno sa Crnom Gorom nalazi u grupi zemalja visokog rizika na 66. mestu sa 6,4 indeksnih poena, a u toj grupi je i većina istočnoevropskih država, osim Bosne i Hercegovine koja je među državama veoma visokog rizika.

Srbija je najlošije prošla u nekoliko političkih kriterijuma, a koje su povezane sa ugroženošću od političkih nemira: nova i neiskusna država i birokratija, istorija nemira, režim koji nije ni puna demokratija, a niti je autokratija i koji j posebno pogodan za nemire, visok nivo nezadovoljstva stanovništva i nizak nivo poverenja u političke institucije. Jedna od glavnih predispozicija za nemire jeste fragmentizovan i frakcionalizovan politički život.

Lanac razmišljanja o opcijama koje su do sada bile nezamislive u razvijenim demokratskim zemljama, kao što je upotreba armije za gušenje unutrašnjih nemira i očuvanja poretka, počeo je u novembru prošle godine kada je u opticaj ušla studija Natan Frajer iz Instituta za strateške studije, američke vladine institucije po pokroviteljstvom Pentagona.

Obnova klasnih nemira

Posle pada komunizma, decenijama se mislilo da je klasna borba u kapitalizmu prevaziđena pojava. Jedna od najsnažnijih udaraca njoj je zadala britanska konzervativna premijerka Margaret Tačer koja je upravo pre 25 godina akcijom policije ugušila štrajk rudara. Time je ona razbila nepisani dogovor u kapitalističkom svetu da vlade i kapitalisti neće protiv svojih zaposlenih upotrebljavati policiju, kako se to inače činilo u 19. veku, što je i dovelo do brojnih uspešnih i neuspešnih pokušaja socijalističkih revolucija. Od tada, pa do danas nije bilo nijednog protesta u kapitalističkom svetu, vrednog da se zabeleži. Sunovrat komunizma i promene u procesu rada, sve više novih tehnologija, uništili su gotovo svaku legitimnost klasnog radničkog organizovanja i upotrebe sredstava iz klasičnog repertoara te borbe. Sada je, međutim, kapitalizam jedina igra u gradu, a njegova kriza priznata kao duboka i ozbiljna i u „najkapitalističkijoj“ zemlji sveta, dok se predviđa da čak i klasni nemiri imaju budućnost.

Predtekst za ovakva razmišljanja dao je lično Zbignjev Bžežinski upozoravajući na opasnost nemira koji će proisteći iz klasnih razlika. Bivši savetnik za nacionalnu bezbednost i jedan od prvih pristalica predsednika Baraka Obame upozorio je da su građanski nemiri na američkom tlu mogućnost koju ne treba odbaciti. On tvrdi da će Sjedinjene Države „imati milione i milione nezaposlenih, ljudi koji će doista dotaći dno. To će biti stanje izvesno vreme, dok se stvari, nadajmo se, ne poboljšaju. U isto vreme, postoji javno saznanje o enormnom bogatstvu koje je preneto nekolici ljudi, bez istorijskog primera u Americi“. Bžežinski stoga zaključuje da može biti „čak i nemira“.

Strateški šokovi

Frajer u svojoj studiji „Poznato nepoznato – nekonvencionalni strateški šokovi u razvoju strateške odbrane“ upravo analizira mogućnosti, uslove i posledice angažovanja armije u gušenju nemira i uspostavljanju reda i mira u Sjedinjenim Američkim Državama, nečega što je bilo prava anatema za svakog pristalicu demokratije, a posebno za SAD koje su po automatizmu, mada uz neke izuzetke, takve države odbacivale kao diktatorske i autokratske. Iako je upozoreno da studija ne predstavlja stav američke vlade, ona je dobila povoljne preporuke oba rukovodstva instituta, pukovnika Džona Kardosa, direktora Instituta za mirovne operacije i direktora Instituta za strateške studije Daglasa Lovelsa. Sam autor je penzionisani pukovnik posle 20 godina službe u Armiji na brojnim pozicijama u sistemu strateškog planiranja, doktrine i konceptualizacije, a trenutno je zaposlen u Institutu za strateške i međunarodne studije (CSIS) gde nastavlja da savetuje ključne subjekte odlučivanja u odbrani i bezbednosti.

On smatra da budući „strateški šokovi“ neizbežni, a da bi, posle napada 11. septembra, sledeći takav šok mogli da budu ozbiljni unutrašnji nemiri u SAD. Odbrambeno relevantni „strategijski šokovi“ su „događaji preokreta“.

Frajer upozorava da je odbrambeni vrh, kao i cela bezbedonosna zajednica, zamišljen da zaštiti i brani ustav od svih neprijatelja – spoljnih i unutrašnjih. Uloga Ministarstva odbrane u borbi sa „unutrašnjim neprijateljima“ nikada nije bila pažljivo ispitivana. Nema većeg izvora „strateškog šoka“ za Ministarstvo odbrane od onog koji bi bio izazvan širenjem domaćeg nereda koji bi bio praćen brzim raspadom javnog poretka i svim značajnim delovima Sjedinjenih Država. Širenje događaja verovatno bi uključilo organizovano nasilje protiv lokalnih, državnih i saveznih vlasti i prevazišlo bi mogućnosti poslednje dve da obnove javni red i zaštite ugrožene grupe stanovništva, Ministarstvo odbrane bi bilo obavezno da popuni taj procep. To je sasvim nepoznata strateška teritorija. Širenje građanskog nasilja unutar Sjedinjenih Američkih Država prisililo bi odbrambeni establišment da preorijentiše prioritete kako bi odbranilo unutrašnji poredak i bezbednost ljudi.

Namerna upotreba oružja masovnog razaranja ili drugih oružja sa velikih razarajućim mogućnostima, nepredviđen ekonomski kolaps, nestanak funkcionalnog političkog i legalnog poretka, domaći otpor ili nemiri sa određenim ciljem, katastrofalne prirodne i ljudske nesreće su, prema Frejeru, oblici mogućnog „strateškog šoka“ u Americi. „Pod najekstremnijim uslovima, to može da dovede do upotrebe armije protiv neprijateljskih grupa unutar Sjedinjenih Američkih Država. Ministarstvo odbrane, dalje, ukoliko bude potrebno, biće osnovni centar za kontinuitet političke vlasti u konfliktima u više država ili u građanskim neredima širom zemlje. Ceo niz odbrambenih konvencija biće podložan preispitivanju“, kaže Frajer.

Upotreba vojne sile

– Pod tim uslovima i u slučajevima velikog nasilja, civilne vlasti na osnovu saveta vojnog vrha, trebalo bi hitno da odluče koji su parametri koji definišu legalnost upotrebe vojne sile unutar Sjedinjenih Američkih Država. Potrebno je, dalje, razraditi ceo koncept okončanja sukoba i predaje vlasti civilnim institucijama bezbednosti. Pentagon je većzauzet stabilizacijom u inostranstvu. Zamislite probleme povezane s takvim delovanjem u masovnim okvirima kod kuće – upozorava Frajer.

Problem je, međutim, što su događaji – šokovi nepredvidivi ili teško predvidivi. Frajer pravi razliku između „šoka“ i „iznenađenja“. Najvažnija je što je količina informacija o događaju koji se može smatrati strategijskim šokom znatno manja od događaja koji se karakterišu iznenađenjem. Usled toga, mnogo manja je i sposobnost institucija i sistema da odgovori na izazov strategijskog šoka. Peter Švarc i Dag Randal nazivaju „strateškim šokom“, odnosno „strateškim iznenađenjem“ u njihovom vokabularu, događaje „koji menjaju pravila igre“. Oni diskredituju mnoge ili sve ranije postojeće pretpostavke o okolnostima koje postoje u društvu i konvencije za upravljanje njime. „Strateška iznenađenja ili događaji koji se dogode napraviće velike razlike u budućnosti, nagoneći vlade da ospore vlastite pretpostavke kako funkcioniše svet i zahtevaju teški izbor danas“, tvrde oni.

Britanski istoričar Najl Ferguson nedavno je govorio o neizbežnom „dobu ustanaka“, ali ukazao i koliko je teško „predvideti nepredvidivo“. Proučavajući uzroke ustanka u 20. veku, on je zaključio da su samo tri faktora omogućila manje ili više predvidljivo vreme i mesto izbijanja sukoba: etnička dezintegracija, ekstremna ekonomska kriza i opadanje imperija. Sva tri faktora su u velikoj meri prisutna i danas. Pre konačne ocene, Ferguson ukazuje, međutim, da je samo nekolicina pre 1914. predvidela tragediju koja je nailazila kao što je to bio i slučaj sa dubinom sadašnje finansijske krize koja drma svet.

Albanija manje rizična od Srbije

Ekonomist Intelidžens odeljenje društvene i političke nemire definiše kao „takve događaje ili razvoj koji predstavljaju vanparlamentarnu i vanistitucionalnu pretnju vladi ili postojećem političkom poretku“. Ti događaji skoro bez izuzetka su praćeni nasiljem i neredima. Oni ne moraju obavezno da budu uspešni u smislu da će ugroziti vladi ili režim. Neuspešne epizode dovode takođe do ozbiljnih poremećaja, ističe EIU.

Od 165 država obuhvaćenih indeksom, njih 95 su u zoni veoma visokog ili visokog rizika. U prvoj grupi se nalazi njih 27, a u drugoj 68. Za 53. zemlje rizik je ocenjen „umerenim“, ali to ne znači da su one zdrave ili da nisu ugrožene. Samo 17 država, mahom najrazvijenijih, ocenjene su kao malo rizične. U grupi visokog rizika na 28. mestu nalazi se Bosna i Hercegovina sa 7,5 poena. U grupi zemalja od 66. do 107. mesta nalaze se sve zemlje Balkana i jugoistočne Evrope. Srbija i Crna Gora dele 66. mesto sa indeksom 6,4, potom dolaze Grčka, Uzbekistan, Kongo i Gruzija sa 6,3, a onda Albanija, Belize, Iran i Turkmenistan sa 6,2, dok je Hrvatska u društvu sa Ekvatorijalnom Gvinejom, Meksikom, Jemenom, Litvanijom, Saudijskom Arabijom, Mongolijom i Mađarskom sa indeksom od 6,1 u grupi od 78. do 85. mesta. Zanimljivo je da je Belorusija na 104. mestu, sa skorom od 4,8, poput Kine, Kazahstana, Bocvane, Svazilenda, Trinidada i Tobaga, Malte, Singapura, Irske, Velike Britanije i Tunisa. Njih su tek za jednu desetinku pretekle takve zemlje kao što su Sjedinjene Američke Države i Francuska koje se nalaze na 102. i 103. mestu. Slovenija je zajedno sa Nemačkom na 150. mestu sa 3,8 poena. Najstabilnija je Norveška sa svega 1,2 indeksna poena.