Ana Marija Rosi: Neka druga priča

I – nije pogrešila niti potcenila tu domaću publiku. Ova joj se odužila tako što je, osim formalnih festivalskih žirija i kritike, nagradila na gotovo svim filmskim manifestacijama u zemlji, pa i šire. I – još lepše, u prvoj nedelji prikazivanja u bioskopima (19-25. decembra) prema listi Filmskog centra Srbije, „Ajvar“ je najgledaniji domaći film, a na četvrtom mestu ukupne gledanosti i to iza blokbastera poput novog dela „Ratova zvezda“, „Džumandžija“ i animiranog razbijača blagajni – drugog dela „Zaleđenog kraljevstva“.

Iskustvo dolepotpisane je da se, doduše, prikazuje u onim nešto manjim dvoranama domaćih sinepleksa, ali da su iste ispunjene do poslednjeg mesta i da kupci bioskopskih karata za njega pristaju i da odustanu od toga da sede zajedno, tj. da imaju povezane karte da bi odgledali ovaj film. I, iako prisustvujemo zajedničkom činu gledanja, što jeste jedna od osobenosti i draži, pa i svrha postojanja bioskopa, uopšte nije pogrešno to što svi posetioci bioskopske sale gledaju film za sebe, nekako odvojeno jer je to intimna priča, melodrama, koja se svakom od nas obraća ponaosob. Opet je tačno zaključila rediteljka, to je važnije od sve buke i besa života u ovoj zemlji koja nas se tiče svih zajedno. „Probaj, majčin sine, da kažeš da je tvoj tanani emotivni život važniji od svečanog zalivanja svakog metra betona novog auto-puta… I o tome je ‘Ajvar'“, rekla je još Ana Marija Rosi u intervjuu za Danas povodom filma.

S druge strane, film je zajednički za sve one „rođene u YU“ iz „sedamdeset i neke“ – sama Ana Marija Rosi rođena je 1972. I o tom iskustvu života „između“ takođe je njen film. „Zahvalna što sam imala deo života, onaj formativni, u jednoj velikoj i pristojnoj zemlji koju sam volela i iskreno osećala pripadnost tom bogatom i raznolikom nasleđu. Onda sam se naglo suočila sa potpunom devastacijom vrednosti koje su me oblikovale i poništavanjem svega što bi se moglo zvati jugoslovenskim identitetom, i saterivanjem u neke male i ksenofobične torove. Mislim da tu, u tom ‘dabogda imao pa nemao’ ključu, leži i sva nesreća ove moje generacije koja je zakačila ponešto od oba sveta. Zato mislim da je to film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde.“

Ana Marija Rosi ćerka je novinarke Radmile Stanković i dramaturga Marija Rosija. Išla je u glumačku grupu Mike Aleksića i sa njom su tu tada bili Nikola Đuričko, Bojana Maljević, Boris Milivojević, Branka Katić… Ipak, i tad su joj rekla da od nje neće postati glumica već rediteljka. Godinama je radila na televiziji gde je režirala brojne emisije od kojih se neke i danas emituju. Autorka je dokumentarnih, promotivnih filmova i reklama. Bavila se marketingom.