Ana Stišović Milovanović: Odgonetanje svega što sada živimo

Na Kosovu nisam bila dok me posao na Institutu za srpsku kulturu nije tamo odveo. I izvesno je da sam svoja knjiška, literarna znanja sasvim promenila u neposrednom susretu sa ljudima, zemljom, novim percepcijama istorijskog i mitskog. Onda sam promišljala o tome – kako se i koliko takav, lični i opažajni kod odrazio na druge, koji su na KiM dolazili iz drugih kultura, različitih provinijencija, ali najčešće, kao i ja, sa prtljagom knjiških predznanja, ili, na žalost, predubeđenja. U istraživanju starih putopisa, srpskih i evropskih, pronašla sam potvrdu poznate istine: razumevanje sadašnjosti počinje spoznavanjem njenih korena u prošlosti. Stari putopisci su dragoceni svedoci susreta ljudi i kultura, etnosa i religija, pojedinačnih i kolektivnih sudbina, istorijskog i mitskog, ali i objektivnog i ličnog doživljaja svega rečenog. Tek u zbiru ovih opažaja, možemo se razabrati u komplikovanom, do danas dramatičnom balkanskom ili kosovskometohijskom pletivu – objašnjava za Danas Ana Stišović Milovanović, naučna saradnica u Institutu za srpsku kulturu Priština, sa sedištem u Leposaviću, kako je nastala ideja o monografiji Kosovo i Metohija stari putopisi.

Ona je sačinila izbor tekstova, komentar i predgovor – Bitka na granici sećanja, u kome ukazuje da „promišljanje o spoznanjima putnika koji su, svaki na drugačiji način, ispričali povest o viđenom i doživljenom, u jednom istorijski i etnički važnom, gotovo mitskom predelu, na KiM, može biti dragocena odgonetka svega što sada živimo“. Monografiju je nedavno objavilo Društvo Raška škola, a urednik ovog luksuznog izdanja je književnik Milisav Savić. Uz fotografije srpskih manastira na KiM u knjizi su sabrani srpski i strani putopisi, od kojih je nastariji natpis na mramornom stubu na Gazimestanu iz 15. veka, koji se pripisuje despotu Stefanu Lazareviću, dok je posledni iz 1941, i delo je britansko-irske spisateljice Rebeke Vest.

* Šta su bili vaši ključni kriterijumi pri izboru tekstova i autora i zbog čega smatrate da su „ovi putopisi na tragu putovanja Marka Pola“?

– U putopisu kao rubnom žanru, kako ga određuje teorija književnosti, paralelno i ravnopravno postoje dva diskursa: naučni i esejistički, ili, ako hoćete, objektivni i lični, realni i imaginarni. U Kalvinovim Nevidljivim gradovima ili Ekovim Mitskim zemljama, nalaze se i najlepša objašnjenja putopisa, najpre kao duhovne avanture otkrivanja sveta. Marko Polo je paradigma putnika koji odlazi u nepoznate i daleke predele, a njegova priča je više impresija, doživljaj i avantura, nego fakat i realija. Ali, Pola i putopisce koje predstravljam u ovoj monografiji, povezuje jedna važnija ideja: kako to Kalvino kaže, Polo je shvatio da ni jedan grad ili predeo nije samo ono što se u trenutku putovanja opaža. Celokupna istorija zemlje ili grada, zapisana kao sudbinske linije na dlanu, određuje i sadašnjost i budućnost, identitet i trajanje.

* Zašto ste gornju vremensku granicu postavili na 1941? Da li tokom i posle Drugog svetskog rata Kosovo i Metohija nisu bili putopisna tema?

– Prostori KiM su i posle Drugog svetskog rata tema putopisaca. Ali, u ovoj monografiji su izabrani tekstovi kojima je obuhvaćeno pet vekova putopisne i srodne građe srpskih i evropskih putopisaca, do početka Drugog rata, jer je on bitno promenio lice sveta, istorijske i političke odnose. Među obimnom građom, trebalo je izabrati svedočanstva, koja će biti reprezentativni putokaz u hodu kroz vreme i koja će pokazati sve mene života, i iz kojih se iskustveno uči: građenje i razgrađivanje, rušenje i stvaranje, dualizme, podele i sukobe, ali i zbiranja i saglasja. Tako sam, nadam se, uspela da čitaocima ukažem na dva važna fenomena. Najpre, kako smo mi videli sebe, a kako nas je Evropa doživljavala. Potom, da je istorijska distanca neophodna, da bi se priča objektivno i pouzdano ispričala, da bi bila lišena zaglušujuće vavilonske buke našeg vremena.

* Putopisi nastali u tom rasponu od pet vekova o KiM govore kao o „Tamnom vilajetu“ Evrope. Sada čitamo knjige stranih autora, poput Čehinje Blanke Čehove, koji su sticajem okolnosti bili i službenici međunarodnim misija na KiM, a koji tvrde da je ovaj prostor i danas egzotika, ali i „poslednji otok slobode i ljudskosti u Evropi“. Kako to objašnjavate?

– Evropski putopisci su dolazili na KiM iz različitih pobuda. Među njima su novinarke, sifražetkinje, humanitarne radnice, plemići, diplomate, konzularni savetnici ili sekretari ambasada, pisci i pesnici, sveštena lica, istoriografi, antropolozi, geografi, učitelji, prosvetitelji, vojnici i politički aktivisti, žbiri, ili svetski putnici-znatiželjnici, bez drugog zanimanja. Tamni vilajet je veoma važna metafora, koja je potpuno u saglasju sa celokupnom povešću KiM. Stara narodna priča kaže da je to arhetipsko putovanje u dubinu, poniranje u neistraženo, odlazak u predeo susreta sa sopstvom. Mnogo je važniji završetak priče: u tamnom vilajetu se nalazi neprocenjivo blago, drago kamenje univerzalne priče o čoveku. Evropljani, koji su davno odmakli od ovih arhetipskih obrazaca, sa čuđenjem opisuju veru balkanskog čoveka u božje proviđenje, nagradu ili kaznu. Za ljude našeg doba, još su manje pojmljiva molitvena ćutanja Stojne Devičke, kojima se nasilnik kažnjava i privodi pravdi, ili besa tvrđa od kamena i važnija od sopstvenog života. I na kraju, priča kaže – ko je uzeo, kajao se. Ko nije, takođe.

Ljubav, tišina, kratko pamćenje

* U ovom izboru putopisaca našle su se i dve žene neobičnih životnih priča, Škotlanđanka Georgina Mjuir Mekenzi i Engleskinja Adelina Irbi, koje su imale i velike zasluge za školovanje ženske dece u 19. veku u Sarajevu. Zbog čega se u javnosti čak i danas malo zna o strankinjama zaslužnim za našu kulturu i obrazovanje?

– Georgina Mekenzi i Adelina Irbi krenule su na putovanja, jer su želele da svoja knjiška znanja obogate istinskim spoznanjima života. Putovale su same, hrabro se suočavajući sa predrasudama, koje nisu važile samo u njihovo doba i istinskim opasnostima i nevoljama. Mekenzijeva i Irbijeva su se menjale u susretu sa novootkrivenim zemljama, kao i drugi putopisci – jer predeli koje upoznajemo, nužno utiču na novo poimanje sveta. U njihovom putopisu, kao i u svemu što su činile, očigledna je istinoljubivost i empatija. One su, promenjene, menjale i svet koji su otkrile. U evropskim prestonicama govore o svojim iskustvima, sakupljeni novac ulažu u obrazovanje ženske dece, pokušavaju da ublaže nepodnošljivo loš status žena u ondašnjem društvu. O njima su pisali i Aleksa Šantić i Ivo Andrić. Pa se o njima zaćutalo. Rekla bih, sasvim u našem maniru kratkog pamćenja. I ako se sada o njima malo zna i govori, ne mislim da tišina umanjuje ljubav koju su nam poklonile.