Ana Vilenica: Prošlost je uvek u sadašnjosti

Naše lične priče i istorije nisu nevine. Naša je prošlost uvek ukorenjena u sadašnjosti i borbama u kojima učestvujemo. Prošlost je uvek u sadašnjosti, a ako se ispriča sa dovoljno istorijsko-materijalističke preciznosti, može da proizvede tektonske poremećaje.

***

U mentalnoj arhivi slika mog detinjstva nalazi se, među ostalima, niz slika mog dečijeg tela u socijalističkom naselju Tesla u Pančevu. To je isto ono naselje čije se udružene komšije danas bore protiv nasilja investitorskog urbanizma koji u Pančevu kao, i u drugim gradovima u Srbiji ruši sve pred sobom – od drveća, preko javnog prostora do života ljudi.

***

Sećam se mirisa hleba iz gradske pekare i radnika koji su nam ponekada davali, na naše dečije preklinjanje, kroz prozor komadić testa od koga smo mi deca pravili figurice.

***

Sećam se moje majka Branke, koja radi „na normu“ za šivaćom mašinom u tekstilnoj industriji Banaćanka preko puta naše zgrade kako bi uštedela za ne-daj-bože kojem se niko nije nadao, koje je iznenada jednog dana došlo i nju iznenadilo, iako se godinama za njega spremala.

***

Sećam se i našeg malog stana od dvadesetak kvadrata u kome nas je bilo petoro, troje odraslih i dvoje dece; sećam se ugrađenog plakara u koji sam se sakrivala kad nešto skrivim i malog kreveta u kuhinji, koji je u isto vreme vitrina za tanjire i čaše, radni sto, i ormarić za knjige, u kome sam spavala zajedno sa mojom majkom Brankom.

***

Sećam se i tate u vojničkoj uniformi koji je došao da me vidi čak iz Slovenije, a ja sam bila u kadi i bila sam iznenađena, jer muškarci idu u vojsku bez obzira na to što su im se rodila deca i onda ih deca zaborave. Tu je i mama, stoji na terasi i razmišlja: „Bože, kako smo srećni što živimo u miru.“

***

U osnovnoj školi sam posećivala nove školske drugarice u njihovim privremenim domovima u kolektivnim centrima sa velikim sobama punim krevetima na sprat i podovima na kojima su njihove mame razvlačile testo na prostrtoj ćebadi i dečijim pelenama, između njih i testa, koje smo morale da preskočimo da bi ušle u sobu.

***

U učionici je sliku Tita na zidu prvo zamenio lik Vuka Karađžića, pa je na to mesto došao uramljeni Sveti Sava, doduše nešto manji od slike Tita, pa je oko njega ostao neuprljani trag na zidu.

***

Na RTS-u su išle slike rata izmontirane kao bombe, kao nagazne mine, kao projektili u kojima se smenjuju ljudi u raznim uniformama, mrtva tela u blatu, odrana tela, raznesena tela, dok su u pozadini promicale senke onih koji kradu iz kuća televizore, frižidere, video-rekordere, mini-linije i tuđe živote.

***

Kod kuće u novom prostranijem stanu, koji smo dobili od tatine fabrike, pričalo se o tome kako da tata ne ide u rat i šta da kažemo ako dođu da ga vode, dok sam ja zamišljala tatu kako se krije na polici u ostavi, ispod kreveta, u frižideru i bilo mi je smešno i tužno kako se tatino telo krivi kako bi se upakovalo u zadati oblik malog prostora.

***

U gimnaziji sam jedno vreme, pored zaokruženog A, nosila bedž „Ja sam budući student BU“ i išla na studentske proteste, koji nisu bili samo studentski i antiratni, koji su se mešali sa nacionalnim pokličima nove opozicije, propagandom u ime kralja i otadžbine, antikomunizmima različitih provinijencija, uticajima novca koji je stizao u koferima, a koji su pijani opozicionari išli da donesu u obližnjim Mađarskama.

***

Htela sam da nešto kažem o svemu tome pa sam sa drugaricama pravila predstave sa rečima, a kada one nisu dolazile da kažem nešto o onome što nam se dešavalo predstave su bile bez reči. Tako sam počela da plešem ono što nisam umela da kažem, plesala sam nemušto dok su tela hiljade ubijenih Albanaca na Kosovu transportovana i zakopavana krišom širom Srbije u masovne grobnice.

***

Prve bombe tokom NATO bombardovanja su me dočekala u domu moje drugarice Bojane u blizini kasarne Stevica Jovanović, gde smo sa njenim roditeljima na televiziji gledali avione koji su poleteli iz Avijana. Dok smo to gledale Bojanina mama je trčala po kući i pakovala peškire i svi smo onda krenuli u podrum ali su bombe pale pre nego što smo ušli u sklonište.

***

Onda sam otišla u Beograd da izbegnem bombardovanje fabričke južne zone i dočekala bombardovanje RTS-a u kući u Dalmatinskoj ulici, bombardovanje naftnih skladišta na Banovom brdu, a na kraju i samo bombardovanje južne zone nakon neuspelog pokušaja evakuacije.

***

Posle smo danima gledali crni teški dim koji se vukao preko pančevačkog neba tik iznad naših glava. Posle je sve nekako bilo svejedno, znali smo da smo se otrovali, i da sad više nemamo kud, otrov je sada u nama i moramo da naučimo da živimo sa njim, jer je neko ubijao ljude u naše ime.

***

U to vreme sam nosila radničko odelo i želela da dignem revoluciju ali nisam znala kako, pa sam se onda približavala različitim grupama iz pokreta za mir da naučim šta se tamo naučiti moglo.

***

Na studijama istorije umetnosti sam osetila svu težinu sveprožimajućeg nacionalizma u beskrajnim časovima o nacionalnom srednjem veku, nacionalnoj arhitekturi, nacionalnoj umetnosti i formularima u kojima su od mene zahtevali da se izjasnim po nacionalnoj osnovi.

***

Sa fakulteta sam bežala u pozorište, u mirovno pozorište, u feminističko pozorište, u eksperimentalno pozorište. Tamo sam učila da govorim o ratu, o rodno zasnovanom nasilju, o repatrijarhalizaciji, o rasizmu, o fašizmu, o slobodi da se traži jezik da se govori o stvarima koje nisu još bile u jeziku, koje su u jeziku bile sakrivene ili su bile u jeziku na opasan način.

***

Ulični performans o Srebrenici sa Ženskom mirovnom grupom Pančevo, pozorište Sve je svejedno i naše eksperimentalne predstave, internacionalna umetnička grupa Via Pontica, SubHuman teatar i dečije pozorište Mačak Zorba – u kome su glumila deca i koje je bilo prvo pozorište koje je gostovalo u sarajevskom Pozorištu mladih nakon rata – bili su načini kroz koje smo zajedno učili, istraživali, ali i bivali prevareni i zavedeni u nečije više ciljeve, koji nisu bili naši, samo zato što smo učestvovali i bili ponekad naivni.

***

Umetnošću se kulturalizovala politika, dok su se privatizovale fabrike, dok su jedni ostajali bez posla, a drugi se besomučno bogatili.

***

Onda sam se zaposlila i naučila da navodne progresivne grupe u umetnosti, nauci, obrazovanju i kulturi isto tako vrše mobing, prikrivaju nasilje i eksploatišu kada je to u interesu njihovih visokoparnih intelektualnih kružoka, i da suprotstavljanje nasilju kažnjavaju otkazima i zabranom pristupa u krug odabranih – jer zaboga, ko sam ja da tako pričam i da ugrožavam njihove pozicije – a sindikata koji bi zaštitili interese radnika „nigde ni od korova“.

***

Završila sam doktorat na temu Teorije i prakse aktivizma u umetnosti u drugoj polovini XX veka, a zajedno sa njim i moje posvećenje kulturno-umetničkoj sceni na kojoj se ne živi ono što se propoveda.

***

Nastavila sam tamo gde se moje delovanje u kulturi ukrstilo sa borbama za dom, za grad, za infrastrukturu, za brigu, za zdravu životnu sredinu, a protiv fašizma, investitorskog urbanizma, finansijalizacije, privatizacije, opšte otimačine, dugova, patrijarhalnog nasilja, rasizma i isključivanja drugih.

***

Iz skučenog prostora kulture ljubav i bes su se prelili u ulične borbe, u političko organizovanje, u novinarski i naučno istraživački rad.

***

Neka sećanja su već arhivirana. U imaginarnom Istorijskom arhivu borbi u Srbiji nalazi se film o Antižica koaliciji koja je nastala u solidarnosti sa stanarima naselja i kao reakcija protiv nasilnog iseljavanja Roma sa Novog Beograda koji su se našli na putu „srpskog napretka“ i kojim su srpski liberali potvrdili svoj otvoreni rasizam kao poslednji stadijum postsocijalizma.

***

Na polici su i snimci događaja koje su organizovale neformalne grupe 7. mart i uzbuna u kojima se pokušavalo da se iz pozicije levice radikalizuju brojna pitanja vezana za patrijarhalno nasilje, materinstvo, brižni rad, repatrijarhalizaciju društva uopšte.

***

Pored njih su artefakti rada grupe Protiv rehabilitacije uglavnom imejl prepiska, poneki protest i javni nastup protiv rehabilitacije Draže Mihailovića, Milana Nedića i drugih kvislinga. Tu je i prvi deo filma o inicijativi Ne davimo Beograd i pokušajima da se zajednički artikuliše borba protiv investitorskog urbanizma i megaprojekta Beograd na vodi, privatnog projekta koji se finansira javnim novcem, koji je od navodnog javnog značaja.

***

Arhivirano je i delovanje grupe No Border Serbia, koja je nekoliko godina zaredom organizovala akciju Čaj, ne granice u parku kod autobuske stanice i na razne načine bila u solidarnosti sa ljudima u pokretu ukazujući paralelno na činjenicu da su granice smrtonosne.

***

U fioci pored je dokumentacija o projektu Pametnija zgrada, pokušaju da se artikuliše model zadružnog stanovanja u Srbiji kao odgovor na nepriuštivo tržište stanova i izneverena obećanja privatizacije.

***

Cela soba u arhivi pripada inicijativi Združena akcija Krov nad glavom, koja se bori protiv prisilnih iseljenja osiromašenog stanovništva Srbije iz jedinog doma, a koje je intenzivirano nakon privatizacije protokola o izvršenju, uvođenjem javnih izvršitelja sa privatnim interesom u proizvodnji ljudske nesreće.

***

U podrumu je arhiva umetničkog aktivizma. U prašnjavim ormarićima su fotografije akcije protiv restitucije Galerije savremene umetnosti u Pančevu koju niko nije podržao. Stojim sama sa transparentima koje menjam i koji se nemoćno bune protiv primitivne akumulacije nekada naše društvene galerije.

***

Tu je i pocepani šablon koji se raspao od hladnoće kamene ploče na Domu omladine u Beogradu, ispred koje smo održali Čas istorije protiv antikomunističkog istorijskog revizionizma od koga nisu pošteđene ni institucije kulture, a na kojoj smo napisali grafit „Na ovom mestu je sredstvima vlade USA, Gradske uprave i Agencije za investicije izbrisana istorija“. Nasilje koje je primenjeno da se prekine Čas istorije direktno je proporcionalno oportunizmu novih kulturnih elita.

***

Tu je i propagandni materijal lažne multinacionalne korporacije ProSfera, koja je tu da razreši sve naše probleme sa zagađenjem vazduha i životne sredine u Pančevu, ali i šire. Na njima je prototip sferične membrane koja je posebno dizajnirana da filtrira vazduh iz spoljašne sredine kao bi se korisnik osećao zdravo i sigurno. Sfere su korisne ali i kabaste, ipak korporacija ima rešenja i za to: nova ulazna vrata za vaše stanove većih dimenzija, kao i posebno dizajnirane automobile.

***

Nekoliko polica u ovoj arhivi pripada mom novinarskom i naučnoistraživačkom aktivističkom radu. Knjiga Postajanje majkom u neoliberalnom kapitalizmu, časopis uz)bu))na)), moji novinarski tekstovi na regionalnom portalu Bilten, i lokalnom portalu Mašina i analize na LeftEastu, knjige Radikalno stanovanje: umetnost, briga, borba i Na ruševinama kreativnog grada, naučni radovi objavljeni u časopisima poput Citizenship Studies, Dialogues in Human Geography, ACME itd. i moj urednički rad u časopisima Radikalni stambeni časopis i Interfejs – časopis o društvenim pokretima i za društvene pokrete.

***

Tu je arhivirano znanje za društvene pokrete i stambene borbe i delovi istorije naših borbi koje i dalje traju, pa je to više neki živi arhiv koji je u pokretu i preosmišljavanju samog sebe svakodnevno.

***

Tu su arhivirani i koncepti poput koncepta „infra-komonifikacija“ koji je osmišljen kako bi se opisale privremene mreže solidarnosti i brige kojim ljudi pokušavaju da premoste prazninu koja se otvorila neadekvatnom reakcijom države da obezbedi socijalnu, ekonomsku i brižnu infrastrukturu za sve.

***

Ljudi se udružuju da priskoče jedni drugima u pomoć tako što brane jedni druge od prisilnih iseljenja jer je dom u pandemiji postao deo zdravstvene infrastrukture i da obezbede osnovne životne potrepštine jer se drugačije ne može. Iako je jasno da je za korenite promene potrebna strukturna promena, ovakve mreže daju nadu da je drugačije društvo moguće.

***

U jednoj teglici je i koncept „stambeni-pejsaži u eksternoj granici EU“ koji govori o saučesništvu stambenih režima u proizvodnji granica i regulaciji migracija. Granice se ne proizvode samo na mestima koja se čuvaju puškama, pendrecima i žilet žicama, a koja postaju semipropustljiva pred interesima kapitala, već i u kampovima za migrante, u racijama policije u gradovima, ali i pred vratima naših domova koja nam je zabranjeno da za ljude na putu otvorimo.

***

Teorijski koncepti se uglavnom proizvode na Zapadu Evrope i u SAD-u kolonijalnim centrima proizvodnje znanja a onda se, čak i oni emancipatorski, primenjuju na Istok, i tako postaju neokolonijalni, jer ne uzimaju u obzir lokalno iskustvo, ili ga namerno deformišu i redefinišu kako bi svaki njegov emancipatorski potencijal prigušili, smanjili, sakrili i na kraju ugušili.

***

Tako, umesto da Zapad uči od Jugoslavije o proizvodnji zajedničkih dobara kroz kritičko sagledavanje koncepata kao što su društveno vlasništvo i samoupravljanje, Istok je primoran da uči od Zapada o navodno novom emancipatorskom konceptu. U arhivi je arhivirana borba za pravo na nezapadne koncepte poput „socijalistička zajednička dobra“ u vreme sveprožimajućeg antikomunizma.

***

Svaki treptaj je rez na filmu, okidanje tastera na fotoaparatu, stop na snimaču zvuka koji pravi nove materijale i slaže ih na vremenskoj liniji, a neke otprema u posebne arhive, neke u žive a druge u one uspavane, na granici zaborava. Ima i onih sećanja koja su konstanta i prožimaju sva druga. Ima ih između teorijskih koncepata i borbenih filmova.

***

Spakovana su u duge filmske rolne sa naslovima poput: Blade runner i kokice, Mars napada i palačinke, Mančkin i naćosi, tu je i moja mama u izdanju avijatičarke, rolna bez naslova na kojoj je film o druženju u Babisu, i pokretni fragmenti o Bibiju malom travojedu, sa naslovom Ni pas ni mačka, tu mačak Bibi trči mahnito za lopticom od folije i zadovoljno je vraća nazad, i tako u krug.

***

Ovaj arhivsko-istoričarski posao obavljam svakodnevno i revnosno, a protiv dominantnog načina proizvodnje sećanja, u kome se trguje arhivskim materijalom kako bi se obezbedila maksimalna eksploatacija naših života i životne sredine u korist bogaćenja političko-ekonomskih elita.

***

Ove borbene arhive su mesta nade jer je opšte poznata stvar da ni mrtvi neće biti bezbedni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj je samo nakratko prestao da pobeđuje, od vremena kada je Valter Benjamin pisao Istorijsko-filozofske teze, u diskontinuitetu, koji je proizvela antifašistička borba i delimično socijlistički modernizam, ne onaj kapitalistički kolonijalni, ali ipak modernizam, koji je za neke subjekte bio manje, a za neke više (neo ili ne)kolonijalizujući.

O sagovornici

Ana Vilenica je istraživačica i društveno politička aktivistkinja rođena u Jugoslaviji. Radila je kao istraživačica na Univerzitetu i politehnici u Torinu, Univerzitetu u Šefildu, UK, Londonskom South Bank Univerzitetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnica je prestižne „Marija Kiri“ individualne stipendije koju dodeljuje Evropska komisija za naučnoistraživački rad. Članica je mreže EAST – esencijalne transnacionalne autonomne borbe koja je nastala u vreme pandemije usled krize socijalne reprodukcije, a čine je mahom migrantkinje, radnice i aktivistkinje iz Istočne Evrope. Živi i radi u Pančevu.