Analiza Centra za istraživanje bezbednosti: Da li bi biometrijske kamere i detektor metala u svakoj školi sprečili tragediju?

Masovno ubistvo kakvo se ne pamti u istoriji Srbije, budući da je osumnjičeni za isto lice koje je i suštinski i krivično-pravno, dete, pokrenulo je čitav niz pitanja. Sva ona, ipak, imaju jedan najmanji zajednički činilac: Zašto?

Odgovor može biti kranje jednostavan – kako se radilo o unapred pripremanom i pažljivo isplaniranom zločinu, onda nema dileme da je on incidentnog karaktera, te da je plod „jednog izopačenog uma“.

Iako u svojoj biti, ovakvo viđenje stvari nije pogrešno, ipak treba ukazati na celokupan socio-psihološki kontekst u kom se ovo monstruozno delo dogodilo.

To treba učiniti, ne radi „lova na veštice“ i proizvoljnog upućivanja ozbiljnih optužbi zbog situacije koja je do temelja potresla domaću javnost, već zbog želje da kritika ima konstruktivan karakter, kako bi se stanje u srpskom društvu poboljšalo.

Ipak, svaka analiza je, u ovom trenutku, od sekundarnog značaja, jer misli svakog građanina Srbije treba da budu uz porodice onih koji su svoje živote izgubili u ovom, verovatno, najtragičnijem događaju proteklih decenija u našoj zemlji.

Klima nasilja

Ukoliko pak pokušamo da izvršimo analizu onoga što se desilo trećeg majskog dana, onda je neizostavno početi od opštih faktora koji su stvaraju klimu za određene društvene događaje.

U tom smislu, treba ukazati na trend prisutan u Srbiji, godinama, pa i decenijama unazad, a koji sa sobom nosi promovisanje svih onih vrednosti (i nosilaca tih vrednosti) koje bi u ozbiljnijim društvima bile za svaku osudu.

Nesrećno nasleđe raspada bivše Jugoslavije, ratovi, finansijska kriza i materijalna beda, bilo je praćeno otvaranjem medijskog prostora i stvaranja zametaka famoznog „političkog, ekonomskog i medijskog pluralizma“, koji je na našim prostorima pokazao svoju tamnu stranu.

Nekontrolisano medijsko promovisanje ličnosti iz sveta podzemlja, ratnih zločinaca, starleta i osuđivanih kriminalaca, proteklih godina dostiglo je svoj vrhunac, iako su koreni svega toga postavljeni nakon raspada velike Jugoslavije.

Otvaranje tržišta za priliv kapitala, besomučna borba za ostvarivanjem profita (ma po koju cenu), svoju negativnu konsekvencu imala je upravo na polju medijskog delovanja, kroz otvaranje tabloidnih štampanih i elektronskih kuća, čiji je jedini cilj ostvarivanje profita, pa i po cenu mentalnog zdravlja građana, etičkih kodeksa i vrlo često, zakonskih odredbi.

Kako je u poslednjih tridesetak godina važilo pravilo da se medijima prašta ili ne prašta uređivačka politika, zavisno od toga da li su politički podobni ili nisu, onda se po toj tautologiji može zaključiti kakav odnos imaju najproblematičniji mediji srpskog javnog diskursa prema nosiocima vlasti u zemlji.

Stvaranju, po svim parametrima, napete i neurotične klime u društvu, pored neodgovornih nosilaca vlasti, tabloidnih medija i dekadentno frivolnih društvenih mreža, veliki doprinos daju materijalni uslovi života u Srbiji – nedovoljne zarade, velike cene, nesigurni poslovi, labilne institucije, partokratija i tome slično.

Ako se listi faktora koji determinišu manifestni život građana Srbije, dodaju i oni koji utiču na latentni, a koji su ideološke prirode (u svetu neoliberalnog kapitalizma, jedino merilo nečijeg uspeha je na tržištu i ima novčani izraz), onda dobijamo opasni hibrid međuuticaja koji kreiraju generaciju ljudi koja želi „sve i odmah“.

Kako su mehanizmi primarne i sekundarne socijalizacije (porodica i škola) u velikoj meri ostali bez poluga moći i uticaja na oblikovanje svesti najmlađih generacija, ovu važnu društvenu funkciju obavljaju, neposredno ili posredno, mediji, društvene mreže, video igre, jutjuberi, influenseri i slični derivati tehničko-tehnološkog trenutka u kom živimo.

Sve to je kumulativno dovelo do toga da je u Srbiji u trećoj deceniji dvadeset i prvog veka normalizovano nasilje (psihološko, emotivno, fizičko), a često i devijantno, socijal-patološko i kriminalno delovanje, kao i oni koji takvo delovanje personifikuju. U takvoj klimi, gde se tolerišu (ili još gore, sponzorišu i promovišu) stvari koje su za svaku osudu (moralnu, a često i sudsku), stvaraju se preduslovi za ovako krvave događaje kao što je onaj koji se desio trećeg maja 2023. godine, oko 8 i 40 izjutra.

Ograničenost bezbednosnih mera

Baš zbog svega navedenog, može se govoriti o bezbednosnim merama u i oko škola, ali se postavlja pitanje celishodnosti takvih mera.

Istina je da se mogu uložiti sredstva za unapređenje fizičke i tehničke komponente sistema obezbeđenja i zaštite u školama, ali treba biti svestan njihovih dometa i ograničenja.

Čak i da svaka škola u Srbiji ima nekoliko dežurnih službenika fizičkog obezbeđenja ili policajaca, čak i da svaka učionica bude prekrivena najsofisticiranijim biometrijskim kamerama, čak i da na svakom ulazu u školu postoji detektor metala, čak i da se u svakoj fiskulturnoj sali nalazi taster tihe dojave (sistem koji omogućuje brzo obaveštavanje policije ili službenika obezbeđenja u slučaju incidenta), radi se o reaktivnim merama koje su tu da „leče“ posledicu, a ne uzrok.

A uzrok je, kako određeni broj politički i klasno osvešćenih ljudi u Srbiji s pravom primećuje, u direktnoj vezi sa svetom u kom živimo, kako globalno, a naročito, u našoj zemlji.

Izvor: Centar za istraživanje bezbednosti

Sve vesti u vezi sa tragedijom na Vračaru pratite u Danasovom BLOGU.