Anastasia Stoiljković: Moja svakodnevna antika

Iako nas od nje danas dele hiljade godina, mnogi izrazi koje koristimo u svakodnevnom govoru vode poreklo upravo iz neke mitološke priče i vrlo je lako pronaći vezu između mnogih savremenih pojava i dešavanja iz antike (Sizifov posao, Tantalove muke, Damoklov mač, Gordijev čvor…) Čovekov poriv za pevanjem i pripovedanjem postoji od davnina; međutim, sve ljudske osobine i postupke – i dobre i loše – najlakše je bilo pripisati bogovima; na taj način, pesnici su sebi stvorili relativno komfornu situaciju, imajući u vidu da je bogovim baš sve dozvoljeno: i zloba i srdžba, i zavist i bes, ali i ljubav i plemenitost.

Međutim, i mitovi traže povremenu proveru verodostojnosti. Od antike, preko srednjeg veka sve do današnjih dana mitovi prosto traže potvrdu kroz vreme koje je jedini sudija. Pokušaj novog, i pre svega, vrlo ličnog sagledavanja mitova koji traju par hiljada godina jeste razlog zašto moja zbirka nosi naslov Svakodnevna antika – objašnjava za Danas Leskovčanka Anastasia Stoiljković, pobednica 33. Festivala mladih pesnika u Zaječaru (2018), otkud antički mitovi kao motiv u pesmama tako mlade osobe.

* Šta i/ili ko je uticao na vas?

– Uticaja ima mnogo, ali mislim da se svi oni mogu podeliti u dve suštinske grupe: na jednoj strani su vrhunski interpretatori mitologije oličeni u Robertu Grejvzu, Gustavu Švabu i Vladeti Jankoviću, koji pokušavaju da iskonske priče svedu u racionalne okvire, drugu stranu medalje čine pesnici i filozofi: Homer, Platon, Ovidije, Vergilije, Eshil, Sofokle… Prvi će biti od neizmerne pomoći u, vrlo uslovno rečeno, faktografiji i hronologiji, drugi će svemu ovome davati neophodan poetski pečat. Ako se već poimanje mitologije razlikuje kod Švaba (kraj 18, sredina 19. veka), Grejvsa (kraj 19, kraj 20. veka) i Vladete Jankovića (sredina 20. veka, danas), kako se onda ne bi razlikovalo u delima filozofa, pesnika, dramatičara, koji nemaju nikakvu obavezu poštovanja činjenica. Tako Orfej nije samo pesnik sa lirom koji pravi grubu grešku već i okosnica poetskih motiva mnogih pesnika; Sizif nije samo običan gurač kamena već oličenje i upornosti i besmisla, u isto vreme; možda je najbolji primer Prokrustova postelja, krevet u koji tiranin smešta svoje goste rastežući ih ako nisu dovoljno visoki ili im sekući noge ukoliko su predugački za ležaj: dakle, mitski obrađen motiv o večitom neskladu između želja i mogućnosti.

Poseban uticaj na mene su izvršili grčki pesnici koji su dobili svoje mesto i u knjizi: Odisej Eliti, Jorgo Seferi, Konstantin Kavafi, Jani Rico. NJihova poezija trpi najneposredniji uticaj grčke mitologije i istorije. Samo od sebe postavlja se i pitanje o čovekovoj svrsi i trajanju: ne toliko zapitanost koliko još trenutaka do biološkog kraja koji je jedina izvesnost nego koliko još trenutaka zbog kojih vredi živeti, a koji su uvek neizvesnost.

* Zašto savremen pogled na antiku?

– Bilo koji drugi pogled na antiku a da nije savremen bio bi manje tačan i manje iskren. Mogućnost savremenog sagledavanja ukazuje na univerzalnost ove tematike. Tako Penelopa može da bude savremena žena u različitim životnim okolnostima: prevarena, hrabra ili usamljena žena. Orfej – čovek koji je izneverio svoju ženu i prokockao drugu šansu, ali i Orfej – čija je ljubav i briga za svoju dragu jača čak i od opomene bogova.

* Bili ste polaznik druge generacije Škole kreativnog pisanja Festivala književnosti Think Tank Town u Leskovcu. Koliko ti je to pomoglo, i šta je za vas pisanje?

– U ovoj školi sam učila zanatske delove pisanja, i verujem da mi to jeste pomoglo da uobličim svoju poetiku. Ali, pisanje je pre svega poriv, odnosno, nagonska stvar. Talentovani ljudi stalno sumnjaju u svoj talenat, valjda zbog toga što je sumnja jedina stalna provera. Zato je svakoj umetnosti potreban stalan dodir, novi kontakt, neprestano preispitivanje.

* Koliko je ličnog u vašoj poeziji?

– Svaka pesma je ispovest, a svaka ispovest je duboko intimna i lična. Možda je to razlog zašto u svojoj knjizi progovaram navodno tuđim glasovima a kao motiv svojih pesama uzimam tuđe životne okolnosti, koje služe kao štit mojim ličnim istinama. Sa druge strane, sve pesme su ispričane iz prvog lica jednine i moj pokušaj <I>navlačenja<I> tuđe kože je omaž empatiji i ljudskosti, koje su danas marginalizovane, jer, prosto, nisu cool.

Pesnik je stalno rastrgnut između večite sumnje u sebe i lude vere u ono što radi. Opet, u jednom trenutku moramo da stanemo i poverujemo kako je ono što radimo dovoljno dobro; u suprotnom nijedno delo ne bi ugledalo svetlost dana.

* Da li poezija oslonjena na antičke motive može da bude i angažovana?

– Poezija nije na spisku uticaja koji menjaju svet, ali može uticati na ljude koji mogu da promene svet. Ne postoji dobra pesma koja širi govor mržnje ili poziva na neko zlo i agresiju. Pesme koje se bave ratnom i sličnom tematikom imaju za cilj da opomenu i probude svest o nesagledivim posledicama koje takve stvari imaju na ljudski život. U principu, svaka poezija je angažovana – pesma je čujni vapaj, glasni poziv na dobrotu, krik saosećanja i urlik razumevanja, sve u isto vreme.

* Žiri je prepoznao i specifičnu formu vaših pesama: klasične oblike koji ostaju prividno nedovršeni. Kao apsolventkinja pravnog fakulteta, šta bi ste rekli u svoju „odbranu“?

– Forma pesme i njen spoljašnji izgled govore o pesnikovom shvatanju poezije. Dopuštam da se pesma desi i da u skladu sa takvim nastankom ona sama pronađe način na koji će se izraziti, da odabere ruho kojim će ogrnuti svoje stihove. Verujem da i taj izlet u malo drugačije poetske oblike takođe predstavlja dug prema mom svakodnevnom poimanju antike. Ukoliko pristajemo na postojanje ličnih svetova i privatnih mikrokosmosa, moramo da pristanemo i na svakodnevnu antiku: poziciju iz koje kroz filtere svakodnevnice posmatramo prošlost i kroz prizmu prošlog gledamo na sadašnjost.