Anatomija državnog zločina

Knjiga je pripremljena i realizovana povodom desetogodišnjice ubistva Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, vojnika na odsluženju redovnog roka u Gardijskoj brigadi. O ovom, i danas nerasvetljenom događaju, kao i sadržaju knjige, govoriće Janko Jakovljević, otac ubijenog Dragana, Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije i autor. Predgovor je napisala Florans Artman, bivša portparolka Tužilaštva Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu.

„Podsjećam ovom prilikom da se premijer Srbije Zoran Đinđić gotovo godinu dana borio, najpre da natera predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunicu da potpiše dekret za penzionisanje Mladića, što je urađeno u junu 2001, a onda da se odluka administrativnom procedurom provede, što je trajalo do maja 2002. U to vreme, Mladić živi kod kuće i javno se pojavljuje u gradu. On lično potpisuje u junu 2002. svoje rešenje o penzionisanju, i to nakon što Đinđić zabranjuje da se finansira zaštita Mladića, pod pretnjom da Srbija neće više uplaćivati novac saveznom budžetu. Vojska, ili deo nje, ili vojne bezbednosne strukture (to nije jasno) tada počinje da traži drugi način za finansiranje zaštite Mladića. Pritisak Zapada na Srbiju i SRJ se povećava krajem 2002, jer prisustvo Mladića u Srbiji je ne samo javna tajna nego je i dokazano njegovim pojavljivanjem u javnosti“, ističe u predgovoru Florans Artman.

Knjiga podseća i na to da je Slučaj Topčider još u pretkrivičnoj fazi.

„Nema svedoka ubistva, ali ima dokaza da je država angažovala sve svoje raspoložive potencijale ne bi li prikrila identitet tajanstvenog dželata i njegovu motivaciju: realizujući svoj najvažniji državni projekat, skrivanje i zaštitu bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, Srbija je pokrenula beskompromisni aparat vojnih službi i pravosuđa, koristeći uobičajeni rukopis denunciranja, podmetanja, pretnji i ucena. Efekat, sa kojim se nisu mirili članovi unesrećenih porodica, zastupnici odbrane dveju porodica, nevladine organizacije i, uopšte, javnost lišena straha, trebalo je da bude zatvaranje slučaja, uz besmisleno obrazloženje, po kojem je jedan vojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo. Njihove su se uloge tobožnjih ubice i samoubice menjale u zavisnosti od procene uverljivosti za koju je sertifikat izdavala Vojna obaveštajna služba. Moćni mehanizam dao se u potragu i za prljavim vešom porodica, nastojeći da, uz pomoć vojnog pravosuđa, pre svih vojnog istražnog sudije kapetana Vuka Tufegdžića, vojnike proglasi za neuračunljive osobe, a veštake za nestručne i zlonamerne lakrdijaše“, konstatuje autor Bojan Tončić.

Knjiga donosi hronologiju slučaja i intervjue sa bivšim ministrom odbrane Prvoslavom Davinićem, istražnim sudijom u slučaju Topčider Vukom Tufegdžićem, advokatima Olgicom Batić i Predragom Savićem i otvara brojna pitanja. Jedno od njih je i zbog čega se ne izvršava odluka Ustavnog suda Srbije kojom se nalaže Višem javnom tužilaštvu u Beogradu i Višem sudu u Beogradu „da preduzmu sve mere kako bi se pretkrivični postupak okončao u najkraćem roku“.

Jedna od najzanimljivijih epizoda je pokušaj novinara da čuju stav bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je, godinama ranije, obećao da će se oglasiti kada bude gotova analiza američkog FBI.