ANC nespreman za novu realnost

Milovan Jauković: BOŽE, BLAGOSLOVI AFRIKU (12)

Najnovija knjiga u izdanju Danasa čije odlomke objavljujemo hronika je epohalnih i dramatičnih zbivanja u Južnoj Africi, viđenih kroz prizmu novinskog izveštača i posmatrača tog fascinantnog dela savremene istorije. Knjiga je u izvesnom smislu i svedočanstvo da su i u Africi moguća politička čuda i uspešne priče, ali i storija o uzrocima apokaliptičnih tragedija nesrećnog Crnog kontinenta. Zemlji iznad Rta dobre nade pošlo je za rukom da ostvari poduhvat stoleća, da iz režima aparthejda na miran način pređe u društvo demokratije i ravnopravnosti.

Ako je, kratkoročno gledano, suspenzija ratnih operacija koštala Mandelu podrške levog krila pokreta, takva odluka isplatila se dugoročno u vidu konsolidacije pozicije i ugleda među umerenim crncima, kao i u beloj zajednici čija je podrška i te kako bila potrebna ANC. Za De Klerka odluka ANC bila je prvi opipljiviji rezultat senzacionalnog nastupa u parlamentu. Takav razvoj obezbeđivao mu je neophodnu podršku za ustavna rešenja koja proiziđu iz pregovora većeg dela belog biračkog tela i moćan argument odbrane od optužbi da čini stalne koncesije ANC, a da za uzvrat ne dobija ništa.

De Klerkova najava u februaru 1990. iznenadila je ANC i sve druge crnačke organizacije. To je upravo bila ona taktička karta na koju je vlada i igrala. De Klerk nije krio nameru da jednim udarcem ubije dve muve. Iskreno je, naime, verovao da će oslobađanjem lišiti Mandelu mitskog oreola, a legalizacijom političkih aktivnosti pretvoriti ANC u partiju prinuđenu da prihvata nimalo popularne kompromise i tako otuđiti deo crnačke većine, što bi režimu pružilo novu priliku da još dublje podeli opoziciju.

Suspenzijom oružanih akcija i opredeljivanjem za pregovore, ANC je u neku ruku sam sebi namakao omču oko vrata. Pred Mandelom i rukovodstvom pokreta stajao je izuzetno težak i sudbonosan zadatak da u rekordno kratkom roku prilagode svoju strategiju izmenjenom političkom reljefu, ujedine različite frakcije u crnačkoj zajednici i privole ih da nastupaju zajedno, kako bi ogromnu emocionalnu podršku nestrpljivih pristalica pretvorili u disciplinovanu i koherentnu političku snagu, sposobnu da se suprotstavi beloj vladi koja nastoji da iskoristi prednosti na svakom koraku. Pretvaranje oslobodilačkog pokreta u političku organizaciju pokazalo se kao izuzetno složen proces. ANC nije nikada bio politička organizacija, već je formiran kao parlament afričkog naroda, koalicija ljudi različitih političkih ubeđenja. Uz to, trebalo je otvoriti na stotine partijskih predstavništava, organizovati povratak 40.000 izbeglica, zbrinuti gerilce, razviti novu pregovaračku strategiju i prikupiti sredstva. Sticao se utisak da je ANC bio potpuno nespreman za novu realnost, kad se rukovodstvo vratilo iz egzila posle tri decenije.

Drugi problem s kojim se mučio ANC po ukidanju zabrane političkog delovanja bila je dilema kako parirati dobro razrađenoj i podmazanoj mašineriji režimske propagande. Vlada je obilato eksploatisala tu prednost i službenim informativnim kanalima zasipala zemlju sopstvenim porukama, čiji je sadržaj stvarao utisak da je režim nadigrao ANC i da je upravo De Klerk taj koji diktira brzinu i uslove. ANC se, hteo ne hteo, našao u situaciji da praktično igra po taktu režimske muzike. Nedostatak sredstava i efikasne političko-organizacione strukture primorao je pokret da kaska za De Klerkom koji je određivao dnevni red, proceduru, ritam oslobađanja političkih zatvorenika, pa je izgledalo da se ANC vrlo malo pita.

Legalizacija ANC nije donela dugo očekivano jedinstvo različitih frakcija. Pokret je i dalje lebdeo u vakuumu između prošlosti i budućnosti, između revolucionarne oslobodilačke organizacije i konvencionalne vladajuće partije. Nova strategija rukovodstva imala je isti krajnji cilj kao i oružana borba, a to je prenos vlasti na većinu i fundamentalnu društvenu transformaciju Južne Afrike putem pregovora. Takav prilaz nije naišao na oduševljen prijem među militantnim pristalicama. Ova struja je bila uverena da je ANC učinio mnogo više ustupaka De Klerku negoli obrnuto, i u toj ravni planuo je otvoren sukob između radikala i pragmatista. Mnogi aktivisti u taunšipima nevoljno su se odricali revolucije i bili su duboko ozlojeđeni lakoćom kojom se rukovodstvo ANC upustilo u poverljive pregovore s belom vladom i suspendovalo oružanu borbu.

Najozbiljniji izazov stizao je iz redova generacije militantne omladine unutar ANC, koja nije poštovala nikakve autoritete, pa je čak i Mandelu smatrala isuviše popustljivim, preterano spremnim na kompromise i zamerala da vodi lični dijalog sa De Klerkom.

Umesto da deluje kao dobro podmazana i efikasna mašina koja prosto melje sve pred sobom na putu preuzimanja političke vlasti, ANC je bio u pravom organizacionom haosu, a grube strateške i taktičke greške postaju pravilo. I sam Mandela je to priznao na Konsultativnoj sednici ANC u decembru 1990: „Nedostaje nam preduzimljivost, kreativnost i inicijativa, nismo iskoristili naš pun potencijal ni sposobnosti da mobilišemo milione ljudi kroz efikasne akcije. Umesto toga, zadovoljavamo se populističkom retorikom i klišeima.“ Situacija je bila takva da je prvi put za tri decenije morao da bude odložen redovan kongres. Ni Mandela nije bio pošteđen kritike radikala i suočio se s oštrim optužbama za elitizam i nedostatak odgovornosti. Neuspeh da se regrutuje milion novih članova u roku dve godine doživljen je kao velika bruka za organizaciju koja je tvrdila da je glavna opoziciona grupa. Dobar deo indijske zajednice i „obojenih“ okrenuo se De Klerku i zadao težak udarac ANC, koji je jedno vreme uživao podršku većine od 300 članova „obojenog“ i indijskog parlamenta.

Nastavlja se