Foto: STARSPORTŠta god ko o njemu sada mislio, a to se posebno odnosi na one kojima je Partizan srcu mio, a još posebnije na sve kojima je njegova košarkaška sekcija posebno prirasla srcu – Andrea Trinkijeri je nesumnjivo ostavio jedan utisak – bio je poseban.
Teško se setiti da je neki stranac, a pritom i trener, što znači i da mu je kofer uvek spakovan a kuća putujuća, u Beogradu, pa i u Partizanu za kratko vreme pokupio toliko otvorenih simpatija.
Bivao je u Partizanu i jedan Lotar Mateus, na klupi košarkaša trag su ostavili i Duda Ivković, Željko Obradović, da i ne pominjemo ikonu kluba Duška Vujoševića.
Mateus je bio cenjen, ali ne i obožavan, za ovaj triling trenerskih vedeta ne treba ni očekivati ništa drugo sem obožavanja zbog njihovog neskrivenog crno-belog „gena“.
Ali Trinkijeri je u tom smislu došao niotkud, ono što mu je bilo jedina privilegija je što je veoma dobro znao ovde svima razumljiv jezik, koji je on potpuno precizno nazvao – srpskohrvatski.
Došao je u sredinu koja je u svoj svojoj istorijskoj veličini bila frustrirana sadašnjošću, ni najmanje se nije trudio da izbegne da sve oči budu u njega uperene.
Niti da spusti durbin u smislu ambicija, niti da sa sebe skida odgovornost.
Njegove konferencije za novinare nisu ličile na obraćanje drugih, nisu ličile čak ni jedna na drugu.
Pokazao se kao izuzetno talentovan govornik, šmeker koji i od neugodnih tema ume da spakuje duhovite odgovore, neposredan do granice „medijske distance“.
Pokazao je i, za ove prostore skoro neviđen, talenat za PR.
Nije on otkrivao mnogo više, niti skrivao mnogo manje od ostalih svojih kolega, ali to nije tako izgledalo.
I kod navijača i „navijača“ Partizana stekao je poverenje, vrlo brzo dočekao da mu se skandira ime i da ga dočekuju i ispraćaju ovacijama.
I kod onih u suprotnom taboru nije proizvodio mržnju, bilo je tu poštovanja, čak i simpatija. I onda, bum korona, bum kraj sezone, i tras – ode Trinkijeri.
Da li zbog smanjenja plate ili budžeta za igrače, ili ko zna kog trećeg razloga, ljubav prema „familiji“, „kući slavnih“ i kako je sve još nazivao Partizan, „za koga će hodati u vatru“, postala je beznačajna.
Mnogi su skloniji da procene da je sve ovo pre bilo foliranje, da je Trinkijeri kao i većina uvek voleo samo novac.
Te da je za par dana prošao put od „ikone“ do „veleizdajnika“.
Manjina mu je zahvalna za sve što je uradio za klub, svesna epohe gde se ljubav i novac ne nalaze na istom nivou takmičenja.
Kao plus ili minus, tek Trinkijeri ovde neće biti brzo zaboravljen.
Rođen je 6. avgusta 1968. u Milanu. Otac Paolo je iz SAD, a majka iz Hrvatske. Baba mu je iz Kotora, a deda iz Italije. Ima dvoje dece.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
