Andrej Končalovski: Velika umetnost

Ovih dana on je povukao iz konkurencije za priznanje ruskih filmskih kritičara svoj novi film „Dragi drugovi“ zato što je za ovo takmičenje, doduše u drugoj kategoriji, nominovano nekoliko dokumentarnih filmova ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog.

Iako po obrazloženju Končalovskog deluje kao problem estetske prirode – Končalovski naime navodi da je film Navaljnog u konkurenciji kao novinarski projekat ili politički čin, a ne kao delo sedme umetnosti uporedivši to sa mogućnošću da uvodnik nekog tabloida dobije književno priznanje – moglo bi se posumnjati da su u pitanju politički razlozi.

Naime, filmovi Navaljnog, protivnika Kremlja, govore o korupciji sadašnje ruske vlasti i samog predsednika Putina.

Odanost porodice Končalovski – Mihalkov matuški Rusiji u svim epohama i režimima možda jeste nešto što im služi na čast, ali ne i odanost i nekritički odnos prema svakom od tih režima, pogotovu ovom koji u Rusiji traje već nekoliko poslednjih decenija sa idejom da se poklopi sa životom predsednika Putina.

Kritički se Andrejev brat – Nikita Mihalkov osvrnuo na beskonačnu vladavinu jednog diktatora u svom genijalnom „Varljivom suncu“ ovenčanom Oskarom, ali, paradoksalno, u vladavini novog doživotnog predsednika on ne vidi ništa problematično.

Andrej Končalovski, stariji brat, rođen 20. avgusta 1937, uzeo je samo prezime svoje majke u trenutku kada je mlađi brat počeo da pronosi slavu prezimena Mihalkov.

Iako prvobitno zainteresovan za muziku, na Moskovskom univerzitetu završio je režiju, a tamo upoznao i svog imenjaka Tarkovskog, kome je bio asistent na filmu „Ivanovo detinjstvo“ i koscenarista za „Rubljova“.

Njegovog „Ujka Vanju“ mnogi smatraju najboljim filmom na ruskom jeziku.

Osamdesetih Končalovski počinje da snima filmove na engleskom – „Marijini ljubavnici“, „Voz trezor“, „Homer i Edi“, a „Tango i Keš“ svrstavaju ga u red holivudskih blokbaster reditelja.

Ipak, sa raspadom SSSR-a devedesetih, on se vraća u domovinu i postavlja u pozorištu „Galeba“ i „Gospođicu Juliju“, a i inače je paralelno sa filmskom gradio i pozorišnu karijeru. Miljenik je venecijanskog festivala koji često selektuje i nagrađuje njegove fimove  – od „Kuće budala“ iz 2003. preko „Belih noći poštara Aleksaja Trajpicina“, „Raja“ do najnovijeg „Dragi drugovi“.

Za sve to vreme ženio se pet puta i iz tih brakova ima šestoro dece.

Njegovi politički stavovi kreću se u rasponu od potpisivanja peticije za bend Pussy Riot kao jedna od 103 javne ličnosti koje su to uradile do izražavanja podrške aneksiji Krima.