ANDREJ TARASJEV: Red je da sami kažemo ko smo

Knjiga “kazuje o onim ruskim ljudima koji su se voljom Božijom, posle poraza Bele dobrovoljačke armije našli u izgnanstvu, u bratskoj Srbiji i koji su služenje unesrećenim sunarodnicima spojili sa služenjem crkvi”, kaže autor. Reč je o shiarhimandtritu Amvrosiju (Kurganovu), među čijom duhovnom decom su bili i sveti Jovan Šangajski i otac Tadej Vitovnički, shiigumaniji Katarini (Jefimovskoj), sveštenicima Petru Belovidovu i Vladislavu Nekljudovu.

– Dobro je da mlada pokolenja, koja ne mogu uvek znati istinu o našim odnosima, a često ih truju trenutno-političkim dezinformacijama, saznaju od očevidaca i učesnika prave informacije o Rusiji i Srbiji. Ne sme se zaboraviti kako su Srbi dočekali ruske izbeglice i pored teških nevolja i razaranja u Prvom svetskom ratu, a lepo je da se ne zaboravi i kako su Rusi uzvratili tu ljubav svojoj novoj domovini – nesebičnim radom lekara, inženjera, arhitekata, naučnika, profesora univerziteta, ali i osnovnih škola i gimnazija, umetnika i sveštenih lica, duhovnika – kaže za Danas ipođakon Andrej Tarasjev, profesor Filološkog fakulteta u penziji i osnivač Društva za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji.

Da li je ruska zajednica očuvala duh koji su u Srbiju preneli veliki ruski duhovnici – junaci vaše knjige?

– U Srbiji je potomaka Rusa izbeglica ostalo veoma malo, ponekad je od svega ostalo samo prezime koje ukazuje na poreklo i ništa više, tako da možda u ovom trenutku, ipak, najveći značaj čuvara onih pravih duhovnih vrednosti ima ruska crkva – Podvorje Moskovske patrijaršije u Beogradu. Ali, skoro 90 odsto vernika-parohijana sada čine pobožni Srbi. U ruskoj crkvi Svete Trojice neosporno je sačuvana duhovna, pa i liturgijska tradicija velikih duhovnika: protojereja Petra Belovidova i sveštenomučenika protojereja Vladislava Nekljudova. Verujem da nije mogao tek tako nestati i ogroman duhovni doprinos avve Amvrosija Miljkovskog i matuške Katarine Lesninsko-Hopovske. Posebno među naslednicima onih monaha i monahinja koji su sledili svoje uzore, koji su imali sreću da ih Amvrosije i Katarina poučavaju. Od onih primera koje ja znam, moram svakako sa posebnim pijetetom istaći baćušku oca arhimandrita Dositeja, sada duhovnika manastira Grgeteg, a nekada manastira Novo Hopovo, koji je mnogo doprineo pronalaženju groba i moštiju matuške Katarine, a čemu se detaljno govori u knjizi. Ali, neposrednih “učenika” tih velikih duhovnika, kako su oni sami sebe s ponosom nazivali “amvrosijevaca”, “hopovčanki” svakako iz objektivnih razloga više nema, ali se čuva svetla uspomena na njih i u Miljkovu i u Hopovu i u Grgetegu. Čak i u Lesninskom – Hopovskom manastiru u Francuskoj, u mestu Provemon kraj Pariza, kuda su 1950. otišle monahinje iz Hopova, više nema nijedne koja je bila u Srbiji.

Koliko je za ovdašnje Ruse, a i Srbe važno što je crkva Svete Trojice bila katedralni hram Ruske zagranične crkve pre Drugog svetskog rata, a potom Podvorje Moskovske patrijaršije?

– O značaju Ruske crkve u Srbiji, konkretno u Beogradu, gde je parohija osnovana još 1920, teško je kratko govoriti. To nije bio samo centar gde se mogla dobiti pomoć, uteha, duhovna pouka, nego i mogućnost da se sretnu bliski i prijatelji, da se čak pronađu srodnici izgubljeni u vihoru građanskog rata i panične evakuacije, jer su dugi niz godina pisma sa molbom da se pomogne u traganju za bližnjima stizala upravo na tu crkvenu adresu i posle svakog bogosluženja oglašavana su sa amvona. Vremenom je taj “izbeglički” deo crkvenog života nestao, ali je ostalo i čuva se i dan-danas ono najvažnije: liturgijsko jedinstvo svih vernika. Za preostali deo Rusa – potomaka izbeglica, veoma je važna činjenica postojanja Podvorja Moskovske patrijaršije, jer je to živa spona sa domovinom, koju i mlađi naraštaji s ljubavlju čuvaju.

U čemu se razlikuju ruska i srpska verzija knjige?

– Ono što čini sadržaj ove četiri “priče” jednako je i skoro potpuno nepoznato i Srbima i Rusima, a interes prema tom periodu naše zajedničke istorije iz dana u dan raste, pa se pera prihvataju ne samo savesni znalci kojih ima i u nas i u Rusiji nego i autori koji koriste “trend” i bez dovoljno znanja i proveravanja činjenica pišu o “nama”. Red je da mi sami kažemo “ko smo”. Ruska i srpska verzija su istovetne, jedino se u ruskom delu ponegde u fusnotama objasni nešto što Srbi znaju, a Rusi ne mogu znati iz naše istorije ili geografije. Zato sam zahvalan mnogim prijateljima koji su mi od sveg srca pomagali na ovom poslu.

Duhovne karike

Početak gradnje crkve Svete Trojice za ruske izbeglice bilo je stvaranje pravog duhovnog centra, mogućnost primanja spasonosnih pouka od velikih duhovnika koje su posle oktobarske tragedije putevi Gospodnji doveli pod zaštitu Srpske crkve, patrijaraha Dimitrija i Varnave, kralja Petra i regenta Aleksandra, Nikole Pašića i još mnogih drugih plemenitih Srba. Ovde, kod braće Rusa su služili i pouke delili svetitelji Nikolaj Žički, avva Justin Ćelijski, sveštenomučenik Dositej mitropolit zagrebački, te mnogi budući srpski jerarsi, sveštenici, veroučitelji i drugi bogoslovi. I to je čvrsta karika u duhovnim vezama naša dva naroda – ističe profesor Tarasjev.